Od vremena kada je određen za vođu terorističkog buljuka u Banjskoj, Radoičić Milan je postao čekić režima. Prvi čovek za poslednji čin diktature. Tadašnja pustolovina je zapisana kao ekstremno glupi opit: smlaćeni despot je tražio i našao svoga Miloša za buljubašu epskog podviga. Kakav car takav i Obilić. Sunovrat u Banjskoj označava konačni slom srpske stvari na severu Kosova i svuda gde se sa svojom nasilnom gomilom kreće M.R.
Radoičić je davno određen da bude zaštitnik Srba – takvim se pokazao kod najvećeg među njima. Njih dvojica su mogli da se sretnu samo u poslovima torture i nasilja. Čuvanje Srba se odvijalo u političkom lageru pod komandom Srpske liste, u ambijentu patriotskog razbojništva.
Radoičić je postao prirodni ataman nasilničkih rulja. Da bi bio silan, morao je da bude bogat. Ta dva svojstva razvijao je uporedo. Uspostavio je tiraniju nad Srbima koje je čuvao, postao gospodar severa. Delio šamare svima oko sebe i stvorio strogo kontrolisanu formaciju za podršku osnivaču srpskog sveta.
Takvoj lokalnoj despotiji se jako opirao Oliver Ivanović i to ga je koštalo glave. Aca Srbin i Milan Radoičić znaju ko je to učinio i svi znaju da oni to znaju. To je delo srpske sloge i sklada u obavljanju najvažnijih stvari.
Dahija je sačuvao Milana kao krajnje sumnjivo lice i još ga pazi kao tipa sa poternice za kozačko razbojništvo u Banjskoj. Njih dvojica drže u svojim rodoslovima više decenija robije. A ipak, vodeći (latentni) robijaš šalje svog ljubimca u Kosjerić da preti i prepada grad: „Evo, ja sam stigao, a vi znate šta to znači.“
Onomad je student, uhapšen zbog izmišljenog dela, doveden na sahranu oca u okovima. Prijatelj dahije koji bi morao da bude u lancima i pod jakom stražom, određuje nivo slobode i način na koji može da se misli i šta sme da se radi.
Nije pristojno pred takvim prizorima razmatrati mogućnost izbora u Srbiji. Brutalno sirovi izaslanik šefa srpske mafije preti da će ulaziti u stanove, svima koji se opiru pravilima ponašanja. A ta pravila on uspostavlja na licu mesta.
Šta će Milan Radoičić da radi kad nekome uđe u stan? Hoće li da prebija, lomi stvari? Ruši i pali… To je ono što taj šejtanov ratnik najbolje ume, naročito tamo gde ne očekuje otpor.
Dajte ljudi, mogao bi da kaže pobednik nad revolucijom, kao što je već govorio o svom živom oruđu. Milan nije mislio ozbiljno. On se samo šalio, takav je. Sirov, naprasit. Ne drži ga velika pamet, nije za akademika. U suštini je ljudina, rodoljub, borac za našu stvar. Ne bi taj ubio ni muvu… Ali čoveka… Eee!
To kazuje da je zaštitnik kosovskih Srba već punomoćni izaslanik vrhovnog šefa za celu Srbiju i da u Kosjeriću i svuda gde krene, a krenuće svuda, sprovodi njegovu volju.
Stigao je dakle Milan Radoičić, nasilni gost za svaku kuću. Proširio svoje poslove na celu Srbiju, može čizmom u bilo čija vrata. A mi još ne znamo šta to znači.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.
