Čitalac je kao i ja zbunjeno gledao žene ispred zgrade skupštine u Novom Sadu. Njih četiri, ako se dobro sećam, cepalo je i skidalo poruke sa metalne ograde. Ograda od ulaza u zgradu razdvaja šator u kome Milomir Jaćimović štrajkuje glađu. Kako se opasnost po režim od štrajka glađu može zaustaviti ogradom, valjda zna onaj koji ju je podigao. Poruke su na ogradu zalepila deca i žitelji Novog Sada. Ljubav, i kad nije eksplicitna, glavni je sadržaj tih poruka.
Možda je čitalac kao i ja pokušao da na licima žena pročita zašto to rade. I da li im je neprijatno zbog toga. Možda je čitalac bio uspešniji od mene, jer ja na tim licima nisam video ništa – ni nelagodu, ali ni mržnju, jednostavno ništa. Sledećeg dana, posle žena, da skidaju poruke izašli su domišljati muškarci. Oni su se dosetili da stave maske, da na njihovim licima ne bi moglo da se pročita bilo šta. Ali, žene su već pokazale – nema na tim licima ničega. Dok to rade, to su ljudi bez lica.
Naravno, možemo sad o Vučiću, možemo o onima koji su ženama i muškarcima naredili da cepaju poruke ljubavi. Jednog dana, oni koji su naređivali, s Vučićem na čelu, svakako moraju odgovarati pred sudom pre tih bezizražajnih muškaraca i žena. Ako iko bude odgovarao, što je malo verovatno. Ali mene zanimaju baš ti muškarci i žene. Neko bi rekao, da nema ovih gore, ne bi bilo ni njih dole, na stepenicama ispred zgrade. Ja mislim da je obrnuto, da nema njih dole, ovi gore bi odmah pali.
Nećemo se nadmudrivati, neka bude da smo svi u pravu. Stvar je u nečemu drugom: ja verujem da su ti muškarci i žene sasvim obični ljudi, vrlo verovatno dobre komšije i dobri roditelji. Čitalac je možda kao i ja gledao seriju „Severance“ („Prekid“) i seća se: pogon za priču u seriji predstavlja prekid između privatnog života junaka i njihovog posla. Na poslu, oni se ne sećaju ničega iz svog privatnog života; kod kuće, nemaju pojma šta su i s kim su radili na poslu. Ali, karakteri im ostaju isti.
Kod nas je obrnuto. Nije prekid u sećanju nego u karakterima. Ono što su kod kuće, dakle obični ljudi, oni prestaju da budu na poslu i postaju – recimo to tako – ljudi bez lica. Po milioniti put pozvaćemo se ovde na Browningovu knjigu „Obični ljudi“ i njoj dodati, recimo, knjigu „Put u tamu“ Gitte Sereny, dugačak zatvorski intervju s Austrijancem Franzom Stanglom, u 2. svetskom ratu komandantom logora Treblinka. I Browning i Sereny se pitaju isto: kako obični ljudi postanu (masovni) zlikovci.
Taj Stangl, na primer, jednom kada je posle rata pobegao u Brazil, a pre nego što je izveden pred sud, bio je najdivniji otac na svetu i ljubazni komšija. Uz to još i vredan i pouzdan radnik. Sve to pošto je izvršio masovni zločin. Ali, i pre rata, bio je jednako pristojna osoba. Sereny će verovati da je u razgovorima sa Stanglom otkrila komplikovanu dinamiku moralnog opravdanja – ili je, po Stanglu, za sve loše što je uradio neko drugi bio kriv ili naprosto nije imao izbor i morao je da ubija.
Browning je, znamo, uopštio objašnjenje i sve pripisao hijerarhijskoj strukturi i autoritarnoj kulturi. Samo što ih ovde ne pominjem da bismo se razmetali referencama. Stvarno me zanima šta je u glavi osobe koja uzme da cepa dečje poruke ljubavi. I uprkos referencama, ne mogu ništa da vidim.
Pa se možemo okrenuti jednom drugom, jednostavnijem pitanju: zašto je za režim bilo važno da se pocepaju te poruke? Ili: zašto je bilo važno da se odmah, istog trena obriše crvena linija oko generalštaba čim je bila povučena? Ili: zašto je režimu važno da skine poruke okačene na terase i prozore zgrada preko puta Jaćimovićevog šatora? Ili: zašto se gase, to jest napadaju studentski nalozi na društvenim mrežama? Ili: zašto je režimu važno da izbriše N1 i Novu?
A videli smo kako taj isti režim svim sredstvima brani, recimo, žvrljotine ratnih zločinaca na fasadama zgrada u centru Beograda.
Ovaj režim greši u svemu, ali je u jednom u pravu – sve što je u javnom prostoru jeste kanal komunikacije: i fasada, i metalna ograda s porukama, i, naravno, nalozi na društvenim mrežama, i N1 i Nova… Čitalac može da doda sve čega se još seti: okupljanje na trgovima, šetanje, izvikivanje slogana, skakanje – sve je to komunikacija. A te kanale komunikacije koristimo da se javimo drugima, da kažemo da smo tu, te da i dalje mislimo isto o režimu, i da nam ciljevi ostaju zajednički.
Žene i maskirani muškarci ispred skupštine u Novom Sadu radili su isto što i država kada hoće da ugasi N1 i Novu ili kada redom gasi studentske naloge na društvenim mrežama (ne treba sumnjati da to radi država, kod nas samo ona ima resurse za takvu vrstu napada na mrežama). Da se prekine komunikacija, to se hoće. Da ne znamo da su drugi i dalje tu, da oni ne znaju da smo mi i dalje tu, i da ne budemo više sigurni da o ovom režimu mislimo isto i da nam je cilj i dalje zajednički i da smo rešeni da do njega bezmalo po svaku cenu stignemo.
A jednom, kada se sve to prekine, onda mogu – izbori.
Peščanik.net, 18.11.2025.
NADSTREŠNICASLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Škola ili ulica - 08/05/2026
- Nema sreće s Evrovizijom - 05/05/2026
- Bogovi su pali na teme - 01/05/2026
