Cliffhanger

prozori na kući

Foto: Predrag Trokicić

Kada sledeći put poseti Kosovo, Vučić će objasniti šta je rekao ovaj put. A onda će posle toga, u jednoj novoj poseti objasniti svoje objašnjenje. A to novo objašnjenje će pak objasniti – kada bude ponovo došao na Kosovo… I tako, ako se on pita, u nedogled. Pitanje je krajnje jednostavno: čemu služe govori koje naknadno treba objasniti, iako su najavljeni upravo kao govori u kojima će sve biti objašnjeno? Reklo bi se da je i odgovor prost: ničemu. Ali, to nije tačan odgovor.

Veza između Vučića i rijalitija dublja je nego što se to čini na prvi pogled. On je u političkoj areni otelovljenje popularne kulture u smislu „lake zabave“. Slično Trumpu, on je stigao i drži se na vrhu piramide moći zahvaljujući obrascima pozajmljenim iz petparačkih žanrova (uključujući tu i poseban žanr horrora u kome se insistira na slikama masakriranih tela). Ako su milioni ljudi širom sveta spremni da bez daha satima, danima, mesecima i godinama prate iste fikcionalne aktere u nerealnim, gotovo nemogućim zapletima (kakav je i „srpski“ zaplet oko „našeg“ Kosova), zašto im pažnju na sličan način ne bi zaokupili i političari?

„Cliffhanger“, što bi se moglo prevesti i sa: na ivici, dok bi doslovni prevod bio: visiti na litici ili iznad provalije, naziv je za ono što (nam) Vučić radi. U tv serijama, cliffhangeri su posebni završeci epizoda u kojima važne junake privremeno ostavljamo (do sledeće epizode) u za njih opasnim situacijama, s proverbijalnom glavom u torbi, te stoga s nestrpljenjem očekujemo nastavak. Ima serija u kojima se ovaj postupak koristi redovno, a ima i onih u kojima se to ne radi često. Čuveni je primer popularne sapunice „Dinastija“, čija se jedna sezona završila pokoljem, pa su gledaoci s nestrpljenjem čekali prvu epizodu sledeće sezone da saznaju ko je preživeo. Scenariji za rijalitije pišu se po istom modelu (recimo: izbacivanje).

Reč je tu o transferu strepnje za egzistenciju iz domena realnog, svakodnevnog života, u izmišljeni svet (pa makar se on zvao i rijaliti) junaka sa kojima se identifikujemo. Tako i dalje osećamo strepnju, ali nas ona ne parališe jer nam stiže nazad prerađena kao fikcija. Učinak je sličan učinku bajki na najmlađe čitaoce: bajke su surove, objasnio je jedan njihov poznati tumač, jer decu istovremeno suočavaju sa smrću i navikavaju ih da žive sa svešću o smrti, jer se sve to tobože događa samo u priči. Naravno, ovo „u priči“, znaju to dobro i deca, nikada nije „samo u priči“ i u čvrstoj je sprezi sa stvarnošću. Drugim rečima, i bajke i petparački laki žanrovi pomažu nam da se samoobmanjujemo te da tako lakše podnesemo svakodnevne nedaće.

Vučić, kao Trump, laže. To svi znaju. Pogotovo oni koji se prave da mu veruju – njegovi najbliži saradnici i najvatrenije pristalice. I laž je tu sasvim u skladu s osnovnim pretpostavkama „lake zabave“: lažima Vučić odvraća pažnju žitelja Srbije od svakodnevnih egzistencijalnih problema. Pitanje Kosova i njegovo rešavanje upravo su jedna takva laž. Ali, tu imamo ipak i jednu suštinsku promenu u pozicijama. U petparačkim pričama glavni junaci i njihovi – upotrebimo tu reč – „fanovi“ dele egzistencijalnu neizvesnost: upravo je ta neizvesnost i osnova za identifikaciju potonjih sa prvima. U našem, pak, političkom slučaju, nad liticom vise samo – gledaoci.

Vučić će naravno pokušati da ih uveri kako je i njemu teško, kako je i njemu glava u torbi, ali sve to radi toliko traljavo da mu čak i najbliži saradnici i najvatrenije pristalice ne veruju. Reklo bi se, on to radi samo da bi kako-tako ispunio jedan od najvažnijih uslova žanra. Pa o kakvom je tu onda rijalitiju reč? Odgovor je očekivan: doslovnom. Vučić je od žitelja Srbije prvo napravio pasivne posmatrače, a onda ih uveo u jednu opštu egzistencijalnu krizu. Kada ga gledaju, žitelji Srbije ne strepe za njega; oni, naprotiv, strepe za svoje živote. Vučić ih je gurnuo na ivicu, odakle žitelji Srbije iz epizode u epizodu napeto prate hoće li konačno pasti u provaliju. Reč je o golom nasilju i uceni.

Iza takvog nasilja i ucene očigledno bi morala stajati i gola, razobručena sila. I zaista stoji, uz jedan poseban uslov: dok god na to pristajemo. U politici, kao i u fikciji, na snazi je uvek dogovor između autora ili političara – dakle „lažova“ – i publike. Taj dogovor, ili pristanak, mora prethoditi svemu drugom. Sve drugo postaje efikasno samo na osnovu tog pristanka. Stoga u politici, kao i u tv serijama, postoji lak izlaz iz nepodnošljive situacije na litici. Cliffhanger nestaje kada isključimo televizor. Povlačenje pristanka ravno je gašenju televizora. I jednako je lako kao i ugasiti televizor. Tim pre što gledamo jako lošu seriju.

Peščanik.net, 12.09.2018.

Srodni linkovi:

Vesna Pešić – Na Kosovu više nema istorijskog, ali ima istorije

Saša Ilić – Povratak u budućnost

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)