Foto: #Manjinenamreži
Foto: #Manjinenamreži

O ovom važnom događaju pišem više nego dva meseca docnije, sa razlogom. Srpski kulturni centar „Danilo Kiš“ u Ljubljani je na mesec dana od Kišovog rođendana uspeo da pomoću projekta #Manjinenamreži organizuje radionicu dvojice velikih karikaturista, uz logističku pomoć Naučno-istraživačkog centra (ZRC) u Ljubljani. Pustiti umetnike da govore o svom radu, rečito i precizno, uz njihova dela koja teku u slikama – teško da bi se moglo zamisliti bolje… sem višemesečne izložbe u najvećoj hali Cankarevog doma ili Narodne galerije, čemu se nadamo. Corax i Petričić nisu mogli zaobići situacije na koje se odnose njihove karikature, dakle ono što se već mesecima događa u Srbiji. No posle događaja, počeli su mi se javljati kako prijatelji, tako i nepoznati mlađi, i uz njih još moji bivši studenti i studentkinje. Razvila se živahna rasprava, knjige Coraxa i Petričića su razmenjivane, pretraživan je internet, napravila se takoreći istraživačka grupa, koja je u lancu događaja nastavila da se suočava sa čudom našeg sveta: uspehom i dubokom kulturno-društvenom ulogom crteža rukom. Čudo je utoliko što nije bilo predvidljivo u internetskom sporazumevanju, ali dva najjednostavnija ljudska izraza, poezija i crtež, dobila su upravo tu novi značaj…

Da ne bismo dublje zalutali, vratimo se osnovnoj temi: prvo pitanje o kojem se raspravljalo bilo je – kako je mogućno da dva tako različita stila imaju isti, urnebesni, vitriolski efekat bez trunke milosti za vlast koju napadaju, često upotrebljavajući isti događaj i posebno, istu ličnost i njenu „ekipu“ tokom dužeg vremena? Nijedna od ovih odlika na prvi pogled, naime, ne bi obećavala uspeh i trajnost uspeha. Prvi odgovor je svakako da se upravo u efektu kontinuiteta najbolje prepoznaje očajanje, ali i stalni otpor žrtava. Drugi odgovor je u kontrastu između Coraxove hladne, apstraktne formule, koju on ponekad razbija realističnim detaljem, i Petričićevog baroknog, minucioznog građenja detalja figura koje se često nalaze u praznom, apstraktnom prostoru. Treći odgovor mogao bi se povezati sa temporalnošću, nizom koji krivuda između dva stila… no možda najubedljiviji, četvrti, mogao bi se opisati jednom rečju: nezasitnost publike. Drugim rečima, Corax i Petričić su neophodni.

Drugi deo razgovora odnosio se na ono što bismo nazvali poetikom dva autora. U delu obojice ona se čita iz teksta i učitava iz hiperteksta koji se, u varijantama učitavanja bez mnogo međusobnih razlika, pojavljuje kao osnovni; napisani tekst je najčešće samo referentni. Hiperteksta zato ima neuporedivo više. Kada bi bilo poetičke pravde, karikature Coraxa i Petričića bile bi udobno smeštene u toplo gnezdo relevantnih analiza, novih istorijskih dela, hrabre i učene esejistike, suverene kritike, romana, poezije i drama koje zahtevaju ispuštenu i izgaženu odgovornost. Nečega ima, istini za volju, ali i svačega. Kako dva umetnika ostvaruju umeštanje svojih dela u realnost? Corax je iz svog valovitog stila, koji je određivao nadrealnost događanja u devedesetim godinama prošlog veka, prešao na mirniju liniju. Svima nam se učinilo da nije reč ni o umirenju ni o odustajanju, već o umetnikovom saznanju da njegova publika naprosto zna, da je sa njim prošla zajednički kognitivni put, i da se sada treba posvetiti drugačijem odnosu prema realnosti. Što se Petričića tiče, on je uvek uspevao da malim naginjanjem figure u stranu ili pogledom malo odozgo ostvari utisak „ispadanja“, nadrealnosti, usamljenosti u nemogućem svetu. Kada je radio ilustracije za dečije knjige, taj je postupak proizvodio jedinstvenu decu koja misle: mali mislioci veoma su retki u globalnoj kreativnosti ilustratora za decu. U karikaturama ovaj njegov postupak postaje osnovni semiotički okvir, zapravo obrt ose za nužno gubljenje ravnoteže sveta koji se odlično snalazi u svojoj zločinačkoj ludosti. Sve ovo je učesnike razgovora navelo na zaključak da Corax i Petričić nalaze univerzalno ne tražeći ga – sem mene: ja sam ostala ubeđena da od univerzalnog beže kao đavo od krsta, jer obojica nose neugašenu, iskrenu, pravu prosvetiteljsku i duboko očajnu želju da pomognu ovde i sada.

Peščanik.net, 01.06.2019.

Srodni link: Ognjen Radonjić: Corax i Petričić – protiv naučene bespomoćnosti

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.