Trg Marksa i Engelsa u Berlinu 1986, foto: Narking, Wikimedia
Bornirani antikomunizam – kužni zadah memljivih suterena svih buržoaskih ideologija i višedecenijski legitimacijski osnov paranoičnog zaverološkog nacionalizma – iskazuje, pored mnogih drugih bestiluka, i potrebu da razloge tobožnjeg „zločinačkog“ delovanja jugoslovenskih – i komunista uopšte – pronađe u navodnom Marksovom i Engelsovom shvatanju o rasnoj inferiornosti pojedinih naroda, a naročito slovenskih. Štaviše, tvrdi se da su Marks i Engels ništa manje nego osnivači „političkog genocida“ i „rasnog istrebljenja“, što je zaumna konstrukcija koja služi kao još jedan u nizu „dokaza“ za zloćudnu mantru o istovetnosti delovanja komunista i fašista. Ovo „otkriće“, koje se protura po Internetu, imamo da zahvalimo istoričaru-liberalu Džordžu Votsonu, profesoru istorije sa Kembridža.
Marksu i Engelsu pripisuje se, dakle, da su tvorci genocidne ideje da pojedine narode (pre svega slovenske, a među njima prvenstveno srpski narod) treba uništiti, što se sve potkrepljuje jednim krivotvorenim stanovištem za koje se tvrdi da pripada Marksu: „Klase i rase koje su preslabe za uslove novog života, moraju nestati […] One moraju propasti u jednom revolucionarnom holokaustu.“ Navedeni „citat“, koji sažima suštinu opskurnih optužbi na račun Marksa i Engelsa, najčešće se pominje upravo u kontekstu odnosa prema Slovenima (Srbima), zbog niza (od strane osnivača marksizma zaista izrečenih) negativnih kvalifikacija o ulozi slovenskih naroda u istoriji (što jesu sporne generalizacije, o kojima će niže biti reči, ali su daleko od rasizma).
No, pre nego što se pozabavimo ovim detaljnije, potrebno je nekoliko objašnjenja: Marks i Engels koristili su rasni diskurs u meri u kojoj je onovremena nauka bila opterećena rasnim klasifikacijama, ali u pogledu implikacija navodnih rasnih razlika bili su daleko naprednijih shvatanja od ogromne većine svojih savremenika. U svojim radovima oni pišu, na primer, o Arijevcima, što je bio opšteprihvaćen pojam u antropologiji te epohe, ali pišu na način da Arijevcima ne daju nikakvu rasnu prednost, ne smatraju ih superiornim u odnosu na Semite (što je bila glavna podela). Štaviše, Marks docnije u svojim etnografskim beleškama uz reč Arijevci beleži: „ponovo ova besmislica!“ Konačno, poznat je i Engelsov tekst „O antisemitizmu“, u kojem kritikuje ovu pojavu.1 Sa druge strane, zaista su imali izrazito oštar, potcenjivački stil pisanja, vrlo često daleko preko granice dobrog ukusa, uvredljivo se izražavajući kako o pojedincima, tako i o grupama, narodima… Ali to su sasvim efemerne stvari, kojima se samo zamlate mogu baviti na način da na to svode suštinska pitanja marksizma.
Marks i Engels su rasisti taman onoliko koliko su to mogli biti, ilustracije radi, mnogi od vodećih evropskih, pa i srpskih intelektualaca te ili nešto kasnije epohe – od Stojana Novakovića do Jovana Skerlića – koji su pisali o „nekulturnim Turcima“, „turskim varvarima“, „divljim Arnautima“ i slično. Nazvati ih sve rasistima bilo bi preterivanje, iako su neki zaista to bili u smislu koji danas pridajemo tom pojmu (na primer Vladan Đorđević, koji je pisao o Arnautima koji imaju repove, veličine od kozjeg do konjskog). Ali – nuto, nuto – upravo se u slučaju Marksa i Engelsa naglašava i eksploatiše (ko se ne bi dosetio zašto?!) njihova upotreba koncepata koji su danas, naročito u svetlu iskustva Drugog svetskog rata, s pravom neprihvatljivi.2
Previše bi prostora uzelo detaljno citiranje izvora kako bi se ilustrovao način na koji je krivotvoren tobožnji Marksov citat sa početka ovog teksta. To je objašnjeno ovde. Ukratko: tačno je da kod Marksa postoji rečenica da „klase i rase preslabe za nove uslove života moraju odstupiti“. U vezi sa ovim treba reći da je u Marksovom tekstu, koji je masakriran kako bi se izvukla ova rečenica, u nastavku objašnjeno da je to „odstupanje“ klasa i rasa „previše slabih za prilagođavanje“ rezultat po njih razornog dejstva razvoja kapitalizma: dinamika tog razvoja je takva da ih uništava, a ne socijalistička revolucija!
Rečeno je ovde, međutim, da Marks i Engels nisu učitavali superiornost ili inferiornost kolektivnim entitetima. Ali Marks kaže „klase i rase odveć slabe“ itd. Činjenica, i tada poznata nauci, bila je da su razni istorijski kolektiviteti nestali kao subjekti istorije. Svakome ko išta zna o marksizmu poznato je da su Marks i Engels isticali, uz zakonomernost istorijskih procesa, i njihovu uslovljenost progresom materijalnih snaga, pa ova formulacija nije ništa drugo nego shvatanje da će, po sili nužnosti istorijskog progresa, nestati oni istorijski subjekti koji ne ovladaju pretpostavkama tog progresa. Da li će neki kolektivni entitet savladati te pretpostavke ili ne, da li će im se aktivno (kontrarevolucionarno u najširem smislu) suprotstaviti isključivo je rezultat društvenih procesa unutar tog entiteta (klase, naroda, „rase“). Eventualna „slabost“ da se savladaju ti preduslovi podrazumeva dovedenost do takvog stanja slabosti (primarno – usled dejstva materijalnih činilaca; ili izvedeno – delovanjem ideologije koja povratno utiče na materijalne snage). Ne podrazumeva, dakle, nekakvu datost, naročito ne biološku, pa ni kulturnu. Ta „slabost“ je uvek posledica nekog društveno uslovljenog, materijalnog uzroka.
Ako se vratimo drugom delu citata uočićemo sledeće: tačno je da je Engels (ne Marks!) napisao da postoje „veliki i mali narodi“ koji će neminovno „nestati u oluji svetske revolucije“. Dakle, ne u „revolucionarnom holokaustu“: holokaust (u značenju masovnog ubijanja ljudi) ne postoji u Marksovim i Engelsovim radovima i to je tendenciozna izmišljotina. Prevodilac-„naivac“ bio je tako slobodan da pojam „oluja svetske revolucije“ prevede kao „holokaust“. To objašnjava nameru krivotvorenja, na koju je naseo (da li?) naš genijalni istoričar sa Kembridža, a potom i svi koje je njegovo „otkriće“ impresioniralo.
No, i originalan Engelsov citat zahteva objašnjenje, do kojeg se ponovo dolazi malo detaljnijim čitanjem Engelsovih radova (za početak – rečenice koja dolazi neposredno iza navedenog mesta) a svodi se na to da su ti „veliki i mali narodi“ čija je sudbina da nestanu zapravo – kontrarevolucionarni. Prema Engelsu, svako kontrarevolucionarno delovanje je, na kraju krajeva, osuđeno na propast. Ako se određeni kolektiviteti (bili oni i čitavi narodi) pozicioniraju kontrarevolucionarno – nestaće u pobedničkoj revoluciji, ne zato što to neko želi ili namerava (genocid), već zato što je to izvestan rezultat pobede revolucije nad kontrarevolucijom i to – u kontekstu u kojem je sintagma o nestanku naroda izrečena – pobede buržoaske revolucije. Ali zašto je Engels apostrofirao u citiranom izvodu baš narode, a ne staleže ili klase?
To nas, zapravo, dovodi do Slovena i Srba. Kod Marksa i Engelsa zaista su se mogle pronaći određene natuknice, naročito o slovenskim narodima, čija konotacija dakako nije povoljna po njih („varvari“, „ostaci naroda“ i sl.). Osnova negativnog viđenja slovenskih naroda, koje je postojalo kod osnivača marksizma, osobito krajem 1840-ih i početkom 1850-ih, imala je imanentno političko ishodište i ležala je u ulozi carske Rusije kao „evropskog žandarma“ i središta svake kontrarevolucionarne i reakcionarne akcije u Evropi posle Bečkog kongresa 1815. Naročito je to bilo izraženo u Revoluciji 1848, kada su ruske trupe ugušile pobunu Mađara. Toj slici doprinosilo je, dalje, to što su se Južni Sloveni u Revoluciji 1848. svrstali uz reakcionarni habzburški presto protiv revolucionarnih Mađara i tako doprineli gušenju mađarske revolucije.
Ali šta su to učinili Mađari, prema onome kako su stvari videli Marks i Engels, čime su zaslužili status „revolucionarnog naroda“? O tome su obojica mnogo pisali, ali evo jednog kratkog sažetka: „Samostalna mađarska revolucija učinila je brz napredak. Ukinula je sve političke privilegije, uvela univerzalno pravo glasa, eliminisala sve feudalne dažbine, radne obaveze i desetke…“ Ali onda su se, dakle, umešali carska Rusija, Jelačićevi Hrvati i prilično dezorijentisani Srbi (pomognuti iz Kneževine Srbije) i kao udarna pesnica dvorske kamarile iz Insbruka svemu tome učinili kraj. Nasuprot revolucionarnim Mađarima, oni su bili kontrarevolucionarni.
Donekle je dubiozna Engelsova pretpostavka da će „kontrarevolucionarni narodi“ takvi i ostati i otuda, dakle, pasti kao žrtve „svetske revolucionarne oluje“, ali je i ta tvrdnja nalazila objašnjenje isključivo u spoljašnjim materijalnim uslovima, a ne u nekim „rasnim“ datostima.3 Marksa i Engelsa nije ni u slučaju Mađara zanimala njihova nacionalna emancipacija sama po sebi: njih dvojica su imali već tada jasno izgrađenu predstavu o nacionalnim revolucijama u feudalnim i polufeudalnim carstvima kao nužnim oblicima ispoljavanja Istorije kao progresivnog puta ka izgradnji, najpre kapitalističkog, a potom socijalističkog društva. Oni su politički podržavali nacionalne revolucije samo ako su one oslobađale energiju za transformaciju odnosa proizvodnje: od feudalnih ili polufeudalnih ka kapitalističkim. Njih nisu interesovali nacionalni pokreti sami po sebi, već samo uslovno, kao facilitator tog progresa u odnosima proizvodnje. Zaostalost proizvodnih snaga u južnoslovenskim krajevima Monarhije činila je da oslobodilački pokreti južnoslovenskih naroda budu viđeni kao isključivo nacionalni, bez potencijala za značajniji razvoj proizvodnih snaga. To je sva osnova Marksovog i Engelsovog tobožnjeg „rasizma“ u odnosu na Slovene.
Najspornije kvalifikacije sadržane su u Engelsovom tekstu o mađarskoj borbi. Reč je o izrazu Völkerabfälle, koji je kod Engelsa sinoniman sa izrazom Völkerruinen (Engels koristi oba ova pojma da bi označio Južne Slovene u Monarhiji). U doslovnom prevodu Völkerabfall znači – „otpadak od naroda“,4 a Völkerruinen – „ostaci naroda“. Niko se neće iznenaditi što pomalo zapostavljeni istoričar sa početka teksta, profesor Votson, proizvoljno prevodi i kaže: „rasno smeće“! Tek da novim tendencioznim prevodom olakša recepciju svojih konfabulacija o Marksovom i Engelsovom rasizmu.
Kao i u prethodnim primerima, potrebno je samo čitati izvore. Prema Engelsu, austrijski Južni Sloveni, na koje se odnosio pojam Völkerabfälle (Engels uopšte ne apostrofira Srbe, kako se pogrešno tvrdi!), nisu u svojim krajevima imali naročito razvijene kapitalističke odnose, u političkom životu dominirali su konzervativno plemstvo (često stranog porekla) i crkva, a u nacionalnim stremljenjima oslanjali su se na reakcionarnu Rusiju. Dakle, ono od čega su se „otpadili“ ovi slovenski narodi bio je moderan koncept naroda i ne radi se ni o kakvom „rasnom smeću“. Opšti društveni uslovi opredeljivali su njihovo svrstavanje uz reakcionarne snage – u konkretnom slučaju uz dvor i uz Rusiju – čime su i ti (južnoslovenski) narodi dokazivali svoju kontrarevolucionarnost. Njihov budući nestanak u „oluji svetske revolucije“ bio je, po Engelsu, samo nužna posledica takvog sticaja istorijskih okolnosti i niti je imao ikakve veze sa bilo kakvim prirodnim predodređenostima niti je podrazumevao fizičko uništavanje pripadnika tih naroda, već bi se realizovao kao proces njihovog stapanja sa narodima koji su revolucionarni i time u službi progresa. U istom smislu, Engels je, na primer, smatrao da je pokazatelj reakcionarne „tvrdoglavosti“ zadržavanje „apsurdne nacionalne posebnosti“ saksonskog (dakle germanskog!) seljaštva koje je bilo naseljeno u Transilvaniji, dok je hvalio druge Nemce u Mađarskoj zato što su „postali pravi Mađari“. Vidljivo je, dakle, da je korelaciju težnje za zadržavanjem etničkog identiteta, nerazvijenih formi odnosa proizvodnje i kontrarevolucionarnosti Engels uopštavao kao svojevrsnu zakonomernost.
Pošto su bili uvereni u trijumf revolucionarnih pokreta, Marks i Engels su smatrali da svrstavanje u tabor kontrarevolucije vodi, u konačnom ishodu, neminovnoj propasti. Ukoliko su kontrarevolucionarni čitavi narodi – onda se to odnosilo i na njih i to ne po nečijoj volji ili planu, već nužnošću istorijskog progresa, kojem se kontrarevolucionarne snage uzalud suprotstavljaju. Dosta nesrećna generalizacija, ali opet daleko od svakog rasizma. Tu se, dakle, uopšte nije radilo o planiranju ili pozivanju na fizičko uništenje, kako se tvrdi insinuacijama o genocidnoj suštini marksizma, već se konstatovalo da će takvi kontrarevolucionarni činioci iskusiti gubitak istorijske relevantnosti, gubitak statusa subjekta istorije i, u tom smislu, i njihov nestanak je shvatan kao deo istorijskog progresa. Dakle, Marksa i Engelsa je prevashodno interesovao tok i mehanizam Istorije – koji su oni videli kao razvoj kapitalističkih odnosa, uspeh buržoaskih revolucija, omasovljenje proletarijata i, u konačnici, njegovo preuzimanje vlasti u potonjim proleterskim revolucijama.
Kada je u Rusiji oboren feudalizam, posle reformi 1861, njena buržoazija je bila u povoju, a samim tim i proletarijat, ali su opstajali oblici zajedničke zemljišne svojine, za koje se među ruskim socijalistima verovalo da mogu poslužiti kao prečica ka komunizmu. Zato u predgovoru ruskom izdanju Manifesta, 1882. godine, Marks piše: „U Rusiji, naspram brzog cvetanja kapitalističke špekulacije i tek započetog razvitka buržoaske zemljišne svojine, nalazimo više od polovine zemlje u rukama zajedničkog seljačkog poseda. Sada se pita: Može li ruska obščina, taj makar i jako potkopani oblik prastarog zajedničkog zemljišnog poseda, preći neposredno u viši oblik komunističke zajedničke svojine? Ili, mora li ona naprotiv pre toga proći isti proces raspadanja koji sačinjava istorijski razvitak Zapada? Jedini odgovor koji je danas moguće dati na to jeste ovaj: postane li ruska revolucija signal za proletersku revoluciju na Zapadu, tako da jedna drugu dopunjuju, onda može sadašnja ruska zajednička zemljišna svojina poslužiti kao polazna tačka komunističkog razvitka“. Iz ovog pitijskog odgovora vidi se da je Marks bio na stanovištu, najpre da revolucija očito može izbiti i u Rusiji (toliko o rasističkim predrasudama), ali zbog specifičnih strukturnih karakteristika odnosa proizvodnje, mogao je da zamisli uspeh ove revolucije samo u međusobnoj korelaciji sa uspehom revolucije na Zapadu. Razlog te uslovljenosti nisu bile razmere ruske lobanje, neke tobožnje organske karakteristike ili navodne umne predispozicije, već faktičko stanje u domenu odnosa proizvodnje.
Nije najmanje važno: začetnik ove konfabulacije o Marksovom i Engelsovom rasizmu, profesor Votson, dolazi nam iz Engleske, zemlje čija se ni intelektualna ni politička elita, još manje društvo (razume se uz čestite izuzetke, ali – izuzetke), nikada nisu do kraja suočili sa razmerama rasističkih predrasuda u „sopstvenom dvorištu“, što je i danas tabu u ovoj zemlji. Votson je, kao dugogodišnji član Liberalne stranke, mogao da se, exempli causa, pozabavi stvarnim rasističkim stavovima njenih lidera i uglednih članova kroz istoriju, umesto da vija aveti nepostojećeg Marksovog i Engelsovog rasizma.
Sve velike događaje svoje epohe Marks i Engels su posmatrali sa teorijske distance, ali i sa ostrašćenošću posmatrača koji u događajima vidi otelovljenje sopstvenih misli o Istoriji. Smisao napisanih članaka i knjiga otkriva tu teorijsku ravan, a stil i jezik – strasnu, katkad navijačku involviranost. Bilo je tu, možebiti, i potrebe da se tonom bulevarske štampe pridobije pažnja za ideju. Naročito u ranim radovima, Marks i Engels su u izvesnoj meri zanemarivali značaj nacionalnog pitanja (Srbe i Hrvate je u tabor kontrarevolucije odvela nespremnost Mađara na ustupke kakve su od Beča tražili za sebe), ali to je dakako druga tema. Svojim materijalističkim pogledom na istoriju koji je u središte pozicionirao, u najširem smislu, odnose proizvodnje, Marks i Engels nisu mogli biti dalje od rasizma. U svakom slučaju, bili su u svakom pogledu toliko impresivna pojava u intelektualnoj istoriji i u istoriji uopšte, da je i jalovo i mizerno kritikovati njihovo stvaralaštvo na nivou intelektualnog suterena, metodom – „drž’te lopova“. Tim mizernim metodom nije se, naravno, poslužio nijedan od kritičara koji je pisanje Marksa i Engelsa zaista razumeo, pa je, kao ne malo puta, uloga da ispadne najgluplji, u tesnoj konkurenciji unutar falange antimarksista, pripala – istoričaru.
Peščanik.net, 20.08.2018.
MARKS________________
- U redovima doslovno svake od ideoloških strana koje kritikuju Marksa i Engelsa zbog tobožnjeg rasizma i drugih imputiranih zlomisli i zlodela moguće je pronaći predstavnike upravo među osnivačima ili najuticajnijim figurama koji su zaista imali rasističke stavove. Lična preferencija autora je da podseti na jednog prononsiranog lokalnog antimarksistu, osnivača jedne lokalne varijante nacionalizma, svetosavskog nacionalizma, popa Nikolaja Velimirovića. Odnekud mu je tako došlo jednom prigodnom prilikom da Eskimima, koji „love, jedu, govore i spavaju“ protivstavi Srbe, koji „razmišljaju, pevaju i nadaju se“, dakle obavljaju aktivnosti „višeg“ reda, budući da su, za razliku od Eskima „Evropljani, Arijevska rasa“. Za detalje videti: Nicholas Velimirovic, Serbia…
- Razume se, ne mogu se po uticaju porediti srpski intelektualci sa Marksom i Engelsom, ali ovde se radi o drugom fokusu: mnogi od onih koji grlato tvrde da su Marks i Engels rasisti odlučno će to negirati za pomenute srpske intelektualce, koji koriste istu terminologiju zbog koje se Marksu i Engelsu imputira rasizam.
- Inače, kada je reč o Srbima, određene negativne kvalifikacije odnosile su se pretežno na Srbe u Habzburškoj monarhiji. Prema Srbima u Kneževini, Marks i Engels bili su prilično ravnodušni: ocenjujući, doduše, da su „odveć divlji“ da bi prihvatili panslavističke ideje nastale među austrijskim Slovenima, Srbi u Kneževini, prema Marksu i Engelsu, „imali su dovoljno posla oko borbi za sopstvenu nezavisnost“, na koju im pravo, nota bene, ni Marks ni Engels nisu osporavali, ali nisu imali ni naročitog entuzijazma, utoliko što njihovu nacionalnu revoluciju nisu videli kao relevantan činilac u opštem progresu svetske istorije, a podozrevali su da bi mogla biti faktor okretanja točka istorije unazad – na primer podrška kontrarevolucionarnoj akciji u Habzburškoj monarhiji.
- Pojam abfall ne znači samo otpadak (u smislu smeća) već nešto što je otpalo od nečega, otpadništvo.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Anka Parlamentarka - 25/03/2024
- Poslednji jugoslovenski ustav – velika povelja antropološkog optimizma - 22/02/2024
- Sutjeska – iz zemljopisa u istoriju - 16/06/2023
