Citat Džudit Batler na zidu
Foto: Slavica Miletić

Možda je čak i četiri puta „daj!“… Tako je pevala Zdenka Vučković, a slušao je i za njom pevušio budući tata Kolinde Grabar Kitarović, koji je svojoj kćeri dao upravo to ime. Ime je kao staroirsko. No ništa me ne može ubediti da asocijativni tok pri ovoj onomasiologiji i pri tati mesaru nije išao i preko kolina, termina za doba, postupke i rezultate godišnjega klanja svinja, obično tokom novembra. Šta god da je, završilo se doba smanjenja državničke uštogljenosti na račun gluposti i neukusa, što je globalni i izvesno ne samo hrvatski, evropski ili balkanski proces. Kad bi se samo drugi slični globalni procesi završili na izborima! Tu se približavamo gruboj oceni da je najbolje što je Kolinda izvela to da je otišla posle poraza na izborima – no to je neophodno da bismo se okrenuli mnogo važnijoj temi, položaju žena u politici. Kolindu je izvesno pobedio patrijarhat, koji sa istom silinom obezvređuje zanimljiv podatak o rekordno velikom i u svetskim okvirima impresivnom broju žena u srpskom parlamentu. Predvidljivo, kao što je bilo predvidljivo da se konzervativni čiča, estonski političar najvišeg ranga, uvredljivo obrecne na novu finsku premijerku, koja veoma obećava. Isti čiča, dakako, nema primedaba na sumanuto, klinički potvrđeno ponašanje najmoćnijih svetskih političara u ovome trenutku.

Mogućna paralela Kolindi je dakako srpska premijerka, zbog razumljive sličnosti dve blizanačke kulture (u najširem, antropološkom smislu), zbog potpune pokornosti patrijarhatu i zbog, što se stila tiče, patetičnosti. To bi nas moralo navesti na još dublje beznađe što se tiče učešća žena u politici. Da li su one uistinu gore od muškaraca, i nije li to sve još jedna lukavost (zavera?) patrijarhata, da uznese ovakve ženske likove i ubedi nas da su dečki ipak bolji, i kada su mnogo gori? Ne treba nikako isključiti ovakve misli, još manje ih treba cenzurisati. Njihova legitimnost treba da usmeri u drugi smer razmišljanja, jednostavan – ako ne i banalan. Ako žene nisu ništa bolje od muškaraca u politici, onda je uistinu jedino razuman sistem obaveznih 50-50% u predstavničkoj politici, pri kandidaturi i pri dogovaranju posle izbora, jer za to postoji široka zakonska osnova – koja bi morala biti još bolje potvrđena i jasno formulisana: nema boljeg dokaza da su muškarci i žene jednaki, jer mogu biti, kako je pokazano, podjednako loši u politici. Predstavnička politika u svojim najtraljavijim i korumpiranim oblicima, kakva nam se pokazuje na primeru blizanačkih kultura, vapi za jednakošću, da bi nastavila istim putem uz manje dodatnog uznemiravanja. Paradoks je još gori nego što izgleda na prvi pogled: patrijarhatu se stostruko, u evropskim i bliskoevropskim mešetarenjima isplati da paradira sa kolindama i brnabićkama (i mnogim ćutećim koristoljubivim sestrama), neuporedivo više nego da takne pitanja jednakosti, koja bi nužno preko soja vodila do klase, manjina, Roma, izbeglica, zdravstva, školstva, sirotinje, staraca, omladine i dalje.

U tome smislu je Kolinda svojim uglavnom grotesknim učešćem u vrhunskoj politici obezbedila patrijarhatu kapital i za budućnost – šta hoćete, imali smo/imale ste predsednicu! Stari feministički san, retko izgovoren ali negde u ćošku istorijske svesti sačuvan, bio je da bi učešće žena značilo bolji kvalitet politike, više humanosti, mira, zdravih kompromisa… ljubavi. Sa više kilometraže u politici, možda i bi. Pojava sasvim mladih, izrazito progresivnih, prodornih i politički i humano artikulisanih političarki u SAD i u Evropi, ali i u Australiji to posredno nagoveštava. Da je Korbin ustupio svoje mesto mladoj ženi koja ne bi muljala sa budućim možda da/možda ne referendumom, nego bi se odlučno suprotstavila izrodu iz skupih škola i bez trunke morala, možda Ujedinjeno Kraljevstvo ne bi pred našim očima klizilo u nezamisliv užas. Tu se jasno vidi moj skriveni ćošak… Time uopšte ne mislim da nagovestim da je najgora plesačica na svetu Tereza Mej išta bolja od zlobnog Hampti-Damptija, koji nikako da padne sa zida: reč je o tome da se uvedu nova merila, nova demokratija i sa njom uništavanje uporišta patrijarhata, muška i ženska. Devojčica Greta i bakica Džejn Fonda, koja se veselo da hapsiti u zrelim osamdesetim, tu daju odlične primere. Što se tiče strategije utemeljivanja u patrijarhatu i time uništavanja gnezda, nema bolje od one koju su uvele pešmerge, ženske i muške.

Nikako ne bih htela da zvučim veselo ili puna nade što je Kolinda morala otići – naprotiv, nadam se da je to trajno, jer ni u najluđem nastupu optimističkog utopizma ne bih je mogla zamisliti u drugom redu demonstracija, iza Rade Borić. Nije dobro što je uopšte bila, jer je usporila izdanke i privilegovala mrak. Neka se za naredne izbore pripreme Lucinda, Florinda, Solinda, Plantinda, Akvinda i Rozinda, koje trenutno gule klupe i sanjaju dalje od selfija.

Peščanik.net, 06.01.2020.

Srodni linkovi:

Srđan Milošević – Hrvatska je dobro izabrala

Dragan Markovina – Pobeda Milanovića

Viktor Ivančić – Bilježnica Robija K.: Ima li ambis dno?

Dragan Markovina – Posle prvog kruga

TEMA – FEMINIZAM


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)