žena sedi na obali reke
Vidin, Bugarska, foto: Predrag Trokicić

Damnatio memoriae nije samo brisanje sećanja. Ono je, u svojoj suštini, prokletstvo obeščašćivanja ljudskog pamćenja. Brisanje sećanja Srbija deli sa ostalim bednim malim državama zadivljalim na komadanju Jugoslavije. U njima se ruše ili teško zapuštaju spomenici iz vremena koja nisu u skladu sa nacionalističkom i drugim naci ideologijama. U njima se podižu spomenici koji bi da glorifikuju novo retro doba „vraćanja“ imperijalnim uzorima, naročito ako su grandomanski zamišljeni i izvedeni. U gotovo svima njima briše se sećanje na antifašizam društava. U njima se retrogradni pokreti i njihove vođe na ovaj ili onaj način rehabilituju, novo vreme uspeva da promeni njihovu (ne)istorijsku ulogu.

Vučićevo sumračno doba Srbiji je donelo još jedan fenomen – damnatio oblivionis, prokletstvo zaborava. To nije isto što i brisanje sećanja, jer brisati sećanje znači izvitoperiti, kako je danas uobičajeno reći, prekrajati istoriju. Vezano je za vidljivu, javnu, uglavnom političku istoriju. Dok bi damnatio oblivionis bilo društveno prokletstvo zaboravljanja sudbina tzv. malih ljudi, onih pojedinaca koje ne beleži čak ni istorija privatnog života.

Da li znate ko je Mladen Nikolić? On je bio čovek, uhapšen 14. decembra 2016. u Crvenki, taman pred lokalne izbore u Vrbasu. Zašto? Zato što je u privatnoj poruci, poslatoj SMS-om njegovom poznaniku, navodno pretio Aleksandru Vučiću i Nebojši Stefanoviću (da, onima za koje smo svi čuli, vlastodršcima, u njihovom neograničenom domenu vlasti). Kako je pretio? Evo ovako: „Vučiću, spasi Srbiju. Pusti mrtvi neka je vode“, „Idi ubi 5. oktobra nekog policajca da vide Srbi da države nema. Ubio sam dva vojnika. Radiće Srbi za koru hleba“, „Nebojša Stefanović se šeta i zvižduće. Zna da ga kane ubiti ali tek sledeće godine“.

Onda je tužiteljka Osnovnog javnog tužilaštva u Vrbasu, Jasmina Đurović, kvalifikovala sadržinu rečenog SMS-a kao krivično delo ugrožavanja sigurnosti moćnika. Milorad Nikolić je ostao u pritvoru pola godine, iako je sudski veštak u februaru 2017. predložio da se otpusti radi lečenja na slobodi. Sud je to odbio. Umro je u zatvoru 14. juna 2017, navodno od plućne embolije i prestanka rada srca. Njegov advokat i porodica i danas izražavaju ozbiljnu sumnju u istinitost nalaza da je Nikolić umro prirodnom smrću. Porodica tvrdi da je njegovo telo bilo prekriveno modricama. Zaštitnik građana (ombudsman) najavio je kontrolu. I šta je onda bilo? Pa, čelovjeka njet, presude (takođe) – njet. Danas ga pamte porodica, njegov advokat i novinarka Tamara Spaić koja je u Danasu objavila članak o poslednjim Nikolićevim mesecima. Da li ga pamte imenovana tužiteljka, da li ga pamti sutkinja Osnovnog suda u Vrbasu, Jelena Kovačević, da li ga pamti Zaštitnik građana?

Mi ga se više ne sećamo. Zašto ga se ne sećamo? Pa, eto tako, sudski veštak je izjavio da treba da se leči na slobodi, čovek je, znate, psihički oboleo. Ma, lud je bio, govorimo u sebi.

Time dolazimo do suštine stvari, do načina manipulacije zaboravom, a na toj manipulaciji se delimično zasniva prekomerna dugovečnost Vučićeve bezobzirne vlasti. Na ideji i praksi bezvrednog života. Jer, tada, veruje režim (ne bez osnova), nastupa sloboda vlasti ili njoj bliskih, da nekažnjeno uništavaju bezvredne živote. Pojam bezvrednih života (lebensunwertes Leben), ozbiljno je promovisao jedan od eugeničko-političkih prvaka 20. veka, Karl Binding, kojeg citira Đorđo Agamben u svom Homo Sacer. Ako neko živi bezvredni život, ako je bolestan, na samrti, bez volje ili nade, ne zaslužuje ništa drugo do da ga zaboravimo, ako ne i da ga ubijemo! I mi, publika, to prihvatamo. Svako ima svoju predrasudu. Neko ne voli ljude tamne kože, neko smatra da je biti Srbin/Srpkinja samo po sebi zasluga. Neko, da vlast dolazi ravno od božanstva, čime kritika vlasti postaje bogohuljenje. Neko smatra da ljudi bez svesti i volje treba hitno da umru, neko da težak zločin (šta je to, ima mnogo varijanti), zaslužuje smrt bez suđenja. Ali nadmoćna većina je uverena da njegov/njen život nije bezvredan, da nema kriterijuma po kome bi takav mogao postati. I živi mirno, tonući (u boljem slučaju) samo u posmatranje, nikako u učestvovanje, u prezira vredno mešanje u tuđa posla. Možda je to ljudski, previše ljudski, ali ne bi moglo bez impulsa vlasti.

Tehnike kojima ova vlast to postiže su, manje više, ujednačene. Ako neko ko, po eugeničko-političkom uverenju režima, živi bezvredan život, a bude ubijen ili povređen, ili postane nezgodan svedok, ili napadne Gospodara i njemu bliske, zločini prema takvom će (p)ostati nekažnjeni, a ako je taj bezvrednik počinio kakav prekršaj, ili se tvrdi da je tako, nastupiće ne vladavina prava, nego najpre horda divljih tabloida da ga ljudski zatuče, a potom pravosudni aparat, i to efikasno, da ga prekomerno kazni.

Mnogo je još primera, a ovde ću samo pomenuti neke.

Da li se sećamo Slobodana Tanaskovića? Bio je noćni čuvar u Hercegovačkoj, svedok rušenja, kojem je one noći u Savamali, bio oduzet mobilni telefon, kao sredstvo obaveštavanja, možda i uzbunjivanja, pre ili pošto je bio vezan nasilničkom mrtvouzicom. Od rušilačke noći do njegove smrti jedva da je prošlo mesec dana. Umro je na VMA, u koju je primljen zbog „predinfarktnog stanja“, dok je smrt navodno nastupila zbog „gastro-intestinalnih tegoba“. Ministar zdravlja, Zlatibor Lončar uzeo je slobodu da tada izjavi kako čuvaru „ništa nažao nije učinjeno“, i to posle , kako je sam rekao, kratkog uvida u medicinsku dokumentaciju, uz formalno strogi nalog inspekciji da izvrši kontrolu uzroka smrti. Ozbiljnost ovoga naloga može se meriti samo sa ozbiljnošću Vučićevog, koji „nije čitao izveštaj“ tadašnjeg ombudsmana o rušenju Savamale, ali je izvoleo narediti da se postupi po izveštaju. I šta je onda bilo, traje li još uvek inspekcijski postupak?

Ko se seća Aleksandre Janković Aranitović, žene iz Šapca, koja je doista vulgarnim rečnikom pisala o Vučićevoj deci? Iako se izvinila i objasnila stanje u kome je bila dok je pisala, za vulgarnost je osuđena krivično na uslovnu kaznu. (U ovom trenutku, prvostepena presuda je ukinuta i suđenje je iznova počelo.) Pre toga tabloidi su nam živopisno objasnili koliko je njen život bezvredan, pišući do detalja o krivičnim delima koja je, navodno, u prošlosti počinila.

Može se poređati mnogo, mnogo imena bezvrednih života. A, ne sećamo se ni onih skorašnjih. Recimo Jovane Popović i Ivane Berić koje su navodno prekršile nalog svetog Kriznog štaba i policije, nalog kojeg nije bilo. Koliko i kako se sećamo Aleksandra Obradovića, koji je doslovce uzdrmao Srbiju? Pre samo godinu dana.

Sa autoritarnošću i koruptivnošću vlasti, raste broj bezvrednih života. A, uz pridodatu koruptivnost, autoritarni Gazda postaje Don. Što Don i njegovi osionije krše zakon, povećavaju se mogućnosti otkrivanja nedela. Korupcionaške afere ima ko da prati – profesionalni mediji, nevladine organizacije, opozicioni političari. Jedna afera smenjuje drugu, jer ova vlast više ne može da funkcioniše bez kršenja zakona. Životi onih koji se tome protive postaju sve manje vredni.

Vlast čini sve što može. Povećava broj otvorenih kršenja Ustava i zakona i koristi to obezvređivanje života onih koji su žrtve ili, pak, zla dela otkrivaju i javno dokazuju. A onda ih zatrpava zaboravom. Traje i trajaće to još neko vreme, uvek predugo. Dok broj nas, bezvrednih života u zlokobnoj operaciji damnatio oblivionis ne postane prekomeran. A dotle, nađimo načina da im jasno stavimo do znanja: I naši bezvredni životi su važni!

Peščanik.net, 22.09.2020.


The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.