Jedan od vodećih slogana Srpske napredne stranke u poslednjem (iz)vanrednom predizbornom ciklusu jeste da izbori nisu igra, a država nije igračka. Time bi trebalo da nam sugerišu da oni jedini ozbiljno shvataju situaciju u kojoj se nalazimo i da su oni jedini koji bi mogli ozbiljno da se uhvate u koštac sa time. Zašto se onda ponašaju kao razmažena dečurlija?
Najjednostavniji odgovor je – zato što to i jesu, ali taj odgovor je ipak previše jednostavan. Mada, kako bismo drugačije mogli da okarakterišemo izjavu predsednika (valjda svih građana i građanki) Srbije kako će podneti ostavku na tu funkciju ukoliko opoziciona opcija osvoji vlast? To je ponašanje razmaženog deteta koje ne dobije igračku kojom želi da se igra, pa krene da razbija sve druge igračke kako se niko drugi ne bi igrao. Međutim, iza toga se krije i nešto drugo. Ta poruka nije upućena glasačima SNS-a. Oni će svakako glasati kako im se plati, odnosno kaže. Ta poruka je upućena svim građanima i građankama koji ne podržavaju SNS, ali smatraju da nam je neophodna čvrsta ruka da uvede red. Bilo čija, samo da je čvrsta. A onih koji tako misle je dosta.
Nastupi predsednika države, bilo u njemu prijateljskim medijima, na konferencijama za novinare ili u medijima koje on karakteriše kao neprijateljske (jedan intervju do sada), više su detinjasti nego državnički. Kao dete koje je prozvano jer priča na času, bez problema gleda sagovornika u oči i laže. Ljuti se kada dobije pitanje koje nije naručio, prekida novinare i ne odgovara na pitanja, već priča ono što zna. I bude besan kada ne dobije peticu. Opet, to je samo površinski sloj. Kao i svaki nasilnik iz školske klupe, on svojim ponašanjem (nesumnjivo detinjastim) poručuje – ja mogu da radim šta hoću, ja mogu da pričam šta hoću, i ne možete mi ništa. Demonstracija čvrste ruke. Poruka poslata i zagovornicima čvrste ruke i onima koji bi da se pobune. Na sličan način se ponašaju, i slične poruke šalju i najprominentniji članovi i članice SNS-a.
Višeznačna detinjasta ponašanja nisu rezervisana samo za najviše vrhove SNS-a. Tu vrstu dece provokatora srećemo među novinarima i novinarkama, medijskim stručnjacima, pa čak i članicama nezavisnih regulatornih tela. Predsednica saveta REM-a Olivera Zekić, objavila je na svom Telegram kanalu profilnu fotografiju u nacističkoj uniformi. Fotografija je fotomontaža, a Zekić objašnjava da je postavljena „iz čiste provokacije“. Pre dvanaest godina, na sličan način je (tvrdeći da razume Hitlera, i konačno izjavljujući da je nacista) reditelj Lars fon Trir provocirao publiku Kanskog festivala. Za razliku od Zekić, fon Trir se naknadno izvinio za svoj postupak. Zekić ostaje pri svom postupku, ona nastavlja da provocira. Kao dete koje je shvatilo da svaki put kada upotrebi ružnu reč izaziva reakciju i poseže za time bez razmišljanja o posledicama. A u pozadini je skretanje pažnje i zatrpavanje medijskog prostora. Svaki gest je dobrodošao, čak i promovisanje nacizma.
Detinjarije na političkoj sceni koje nam serviraju najuticajniji ljudi, ljudi koji vode ovu državu i direktno utiču na živote svih nas, doprinose i podetinjenju politike. Vladajuća stranka sve spušta na nivo svađe u nižim razredima osnovne škole. Nakon što je objavljen ProGlas, „tekst iza kojeg je stala grupa zabrinutih građana“, koji je u međuvremenu potpisalo više od 170 hiljada građana i građanki, vladajuća stranka objavljuje listu sa više od 2.000 potpisnika, pre svega javnih ličnosti, koji podržavaju listu „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“. Time je sve pretvoreno u period neposredno nakon svađe dve drugarice ili dva druga, kada neko ide od klupe do klupe i pita sve redom „na čijoj si strani“. Igramo se države i igramo se politike. Politički programi su u drugom planu. Ali ko da se bavi time kada treba prijaviti srednjoškolce za 10.000 dinara i odgledati privatni snimak opozicionog političara.
U toj igri je nemoguće pobediti, jer je vladajuća stranka ta koja određuje pravila igre i po potrebi ih menja u hodu. Rešenje nije da se iz igre izađe. Rešenje je da se izbaci igrač koji ne igra fer, da se igra završi i da političari i političarke, ali i građani i građanke počnu da se bave politikom.
Peščanik.net, 09.12.2023.
