Radio emisija 30.11.2012, govore Srđa Popović i Branka Prpa.

 
Svetlana Lukić:
Kao Ante Gotovina, i Ramuš Haradinaj je trijumfalno dočekan od strane svojih sunarodnika. Bili su tu i specijalni avioni, crveni tepisi, počasne garde, počasni plotuni, slavlje i suze radosnice na ulicama. Baš kao u Hrvatskoj, i u Prištini su juče pokušali da nedostatak dokaza ili njihovo loše tumačenje, a u slučaju Haradinaja i nedostatak svedoka koji su volšebno umirali jedan za drugim – proglase za nešto što nije bilo i nikada neće biti, a to je da je pobeda njihovih vojski bila čista kao suza. Onim mladim Albankama koje su juče uplakane slušale Haradinaja nije smetalo što se sve to dešava na trgu koji se zove Majka Tereza; one ili veruju da je on sveti ratnik ili znaju da je, zajedno sa svojim vojnicima, odgovoran za ratne zločine, ne samo nad Srbima i Romima, nego i nad albanskim civilima koje je smatrao kolaboracionistima – ali im to nimalo ne smeta. Ova druga pretpostavka je mnogo jezovitija.

Odlazak po dalmatinski pršut i na jedrenje generala Gotovine, kao i Haradinajev povratak na premijerski presto, s razlogom može da izazove i gnušanje i gnev, i osećaj da su povređene osnovne civilizacijske norme. Međutim, u reakcijama u Srbiji ima mnogo više besa zbog toga što našim neprijateljima ide tako dobro, što imaju čemu da se vesele, nego očaja što će ljudi koji su činili zločine nad našim sunarodnicima ostati nekažnjeni, što je ovo još jedan nož zabijen u grudi onima koji su u tim sukobima izgubili najbliže članove svojih porodica. Ovih dana smo čuli sve nijanse zapomaganja od Nikolića, Vučića i članova njihove vlade, njihovih intelektualaca i analitičara. Najmanje su pominjani oni proterani ili pobegli iz Hrvatske i sa Kosova, osim ritualne posete nekom kolektivnom kampu, a da niko nije objasnio kako to da posle 17, to jest 12 godina, ljudi iz Krajine i sa Kosova sede u istim kolektivnim centrima, zaboravljeni od svih.

Obe presude su donele i neku vrstu olakšanja domaćim političarima, pogotovo onima koji su sve te Srbe u Krajini i na Kosovu godinama pripremali za smrt ili bekstvo. Oni sada pokušavaju da oslobađanjem Gotovine i Haradinaja sami sebi daju indulgencije. Popustile su sve dizgine u mozgu i sada se takmiče ko će upotrebiti krupnije reči. Nikolić tvrdi da svi Srbi treba da budu pušteni iz Sheveningena, Vučićeva dijagnoza je da je Srbija u šoku, ministar pravde Selaković poručuje da nam je Hag pljunuo u lice, a nekadašnji bliski saradnik Borisa Tadića, sada poslanik naprednjaka Saša Cvijan obećava da će spaliti svoj udžbenik iz međunarodnog prava. Hrvatska i Kosovo su ove presude iskoristili da zauvek operu svoje zločince, a Srbija da u dodatnu preambulu ustava unese ne samo da je Tribunal antisrpski, nego i da svi Srbi koliko sutra moraju da napuste Sheveningen. Zanimljivo je da niko nije rekao da su oni nevini, nego samo – ako su njihovi krvnici slobodni, onda treba osloboditi i naše.

Indikativna je izjava našeg tužioca za ratne zločine Vukčevića, koji je rekao da je haško tužilaštvo imalo problema sa svedocima, što je onemogućilo izvođenje dokaza. U slučaju Haradinaja i drugova svedoci su ubijani i zastrašivani, ali Vukčević zna da su i svedoci koji su njemu potrebni za izvođenje dokaza na suđenjima u Srbiji zastrašivani, od koga, od Jedinice za zaštitu svedoka, kojoj je nadređen Ivica Dačić. Ivica Dačić takođe mora znati ono što zna Fond za humanitarno pravo: da su neka svedočenja protiv Haradinaja u Hagu odbačena, jer je sud bio uveren da su dokazi, odnosno iskazi svedoka koje je pribavio MUP Srbije, dobijeni posle ucena i premlaćivanja tih ljudi, inače kosovskih Albanaca.

Kada prođe sav taj gnev, a u pitanju je nekoliko dana, možda će započeti ozbiljna analiza ne samo ovih presuda, nego i ukupnog učinka Haškog suda. Samo mi nije jasna ovolika dreka koju su na Haški sud nadigli Šešeljevi i Miloševićevi naslednici i tzv. nacionalna inteligencija. Što bi rek’o Vuk Drašković: zašto kukate na tuđem grobu? Pa oni su uvek mrzeli taj sud. Treba da kukaju oni koji su verovali da on ne može pasti na tako važnim ispitima, kao što se to desilo poslednjih dana.

Reakcije u Hrvatskoj, Srbiji i na Kosovu posle ovih presuda govore da ovaj deo sveta nastavlja da tone, da smo izabrali da se, u ključnim stvarima, još jednom izuzmemo iz civilizovanog sveta. I u takvim državama se može živeti, baš kao što život opstaje i na mestima na koja lepši primerci biljnog i životinjskog sveta nikada ne zalaze. Biolozi su nas naučili da su mezofili organizmi koji vole svetlost, vodu i kiseonik. Ali da postoje i ekstremofili, koji žive na dubinama do kojih svetlost nikada ne dopire, u zemljinoj kori, u ledu Antarktika, navikli na radijaciju, ugljen monoksid ili temperature od 100 stepeni Celzijusovih. To su mali i gadni crvi, bakterije, krastavci… jedan od tih oblika života je i zvanično nazvan: bacil iz pakla.

Ove nedelje Peščanik je organizovao tribinu na kojoj su naši sagovornici pokušali da objasne zašto je eksperiment demokratizacije i modernizacije Srbije doživeo katastrofalan poraz, da imenuju stanje u kome se zemlja sada nalazi. To je prvi preduslov da bismo znali šta i kako dalje, jer ovako kako sada Srbija izgleda, kada se sa njom sretneš ujutru kad ustaneš – možeš samo da progovoriš na latinskom: Non possumus – ne možemo, odnosno, to prevazilazi naše moći. Možda je to tako, ali mi nismo ozbiljno ni pokušali da ustanovimo kolike su naše moći. Na sajtu Peščanika objavljen je transkript onoga što je na tribini govorila Dubravka Stojanović, a u današnjoj emisiji čućete šta je rekao advokat Srđa Popović.

Srđa Popović: Mislim da je 1987. godine počela jedna epoha, da je trajala 25 godina i da je sada ta epoha završena. Mislim takođe da je pitanje teritorije i granica Srbije rešeno, ne može biti drukčije rešeno nego ovako kako je sada. Da li ćemo mi to priznati, da li ćemo se mi još sto godina buniti protiv toga i vaspostavljati svoj suverenitet i teritorijalni integritet, to nema nikakvog značaja. Ta granica je totalno određena. Sadašnja vlast pokušava da spasi nekako sebi obraz, da o tome još uvek nešto pregovara, da tu još uvek nešto od nas zavisi, da će se doći do nekog neočekivanog sporazuma, kompromisa. Ja lično u to ne verujem, mislim da ni oni u to ne veruju.

Pre izvesnoga vremena meni je privukla pažnju rečenica koju je izgovorila Latinka Perović kada je kazala ‘srpskom narodu preti nestanak’. Nedavno sam čitao Kurta Vonegata, koji nije moj omiljeni autor, ali sam naišao na jednu misao koja mi se učinila vrlo zanimljivom, gde on kaže: ‘Čini mi se da svi živimo svoje živote kao neke priče. Ako čovek potraje onih uobičajenih 60 i nešto godina, sva je prilika da je njegov život kao uobličena priča završen, a ono što ostaje da bude proživljeno jeste epilog. Život nije završen, ali sama priča jeste. Preostale godine jesu epilog, neka vrsta staretinarnice događaja, nasumična gomila kurioziteta, kutija, zbirka koještarija.’ I zaključuje – ‘Ovo se može odnositi i na nacije, nacije takođe mogu misliti o sebi kao o priči, te se priče u jednom trenutku završavaju, ali život teče dalje’. Mislim da je jedna priča, makar i ona, kako kaže Dubravka, bila stara, obnovljena 1987. godine. Ta je priča završena i danas živimo njen epilog.

U našoj srpskoj priči, koja je indikativno i simbolično počela sa događanjem naroda, sve se već dogodilo. Cela ta tema je već odigrana i ništa se tu više ne događa. U odsustvu događaja mi smo vraćeni sebi i kao narod i kao pojedinci. Osnovni zapleti te priče, koju smo sebi pričali 25 godina, su raspleteni, osnovni procesi su završeni, osnovne političke teme su potrošene. Ja sam tako razumeo stav Latinke Perović o mogućnosti da nestanemo kao nacija. Ne fizički ili biološki, već tako što je priča koju smo 25 godina sebi pričali završena i da je nama ostalo još samo to da živimo njen epilog. U tom epilogu ovi stari glumci, a na srpskoj političkoj sceni su svi stari glumci, pokušavaju da namuzaju te već mrtve priče, samo da bi se još koji trenutak zadržali na sceni. Meni se čini da je jasno da cela scenografija zajedno sa svim rekvizitima i potrošenim glumcima mora da se ukloni sa scene ako se želi otpočeti novi komad.

Pošto je ta priča koju smo sebi pričali u znatnoj meri bila jedna, mi smo govorili ludačka, ali hajde da kažemo sumanuta priča, mislim da je svest o tome da je ta epoha ustvari završena donela svima izvesno olakšanje. Doživeli smo da čak i Dačić počne da priča o realnosti. U odnosu na nešto što ja zovem kompromitovana stvarnost u kojoj smo živeli, mamurluk je još uvek bolji. A kad kažem kompromitovana stvarnost, želim da vas podsetim da su ljudi u vreme Miloševića govorili ‘ne mogu da verujem šta se ovo događa’, nisu ljudi mogli da veruju da je to neka stvarnost, to je bila jedna kompromitovana stvarnost. U tom smislu da je ni mi kao stvarnost ne možemo doživeti. Ili što je malo drukčije, kada smo slušali šta priča Boris Tadić i govorili ‘ne mogu da verujem šta ovaj čovek priča’.

Šta mislim kad kažem da su procesi završeni? To su dosta važni procesi: to je kraj socijalizma, razbijanje Jugoslavije, zemlje u kojoj smo živeli, ratovi za nove granice, pljačka društvene imovine, gubitak Kosova, petooktobarski puč, državni udar s desno zajedno sa atentatom na prvog demokratskog premijera, prvobitna akumulacija kapitala, procesi pred Haškim tribunalom, pokušaji suočavanja sa zločinima. I konačno, rehabilitacija četništva. Ne treba da mnogo govorimo o bilansu ovih procesa, jer taj bilans svi znamo. To je po meni jedan privredni, moralni, intelektualni i politički bankrot, ovo je bankrot zemlja. U društvu su se dogodile teške i velike promene. Imamo nestanak srednje klase, odliv mozgova i taj intelektualni deficit koji ide zajedno s tim, mi smo kao narod u ovom trenutku, po meni, neobično glupi. Opšta pauperizacija, brutalno raslojavanje, nestanak pojma odgovornosti, odsustvo društvene kohezije, formiranje jedne političke klase koja je kidnapovala državu. Suština je u tome da su ovi procesi neopozivo završeni i mislim da su to pokazali poslednji izbori, velika apstinencija i pogotovo je argumentacija od strane belih listića razotkrila široko nepoverenje u sam politički proces. Ako se tekući javni i politički diskurs jalovo još uvek vrti oko mrtvih tema, personalnih intriga, strančarenja, mitova resantimanskog nacionalizma, četiri stuba spoljne politike, navodne borbe za Kosovo, da li je produktivno zamajavati se tim nametnutim pseudotemama ili treba pokušati da se definiše tema koja je u osnovi svih naših ćorsokaka.

Problemi Srbije nisu politički i nikakva stranačka politika ih ne rešava, ne može da ih reši, niti to pokušava. Ispod privida političkog života događa se stvarni život društva, naš život. I u tom društvu, u stanju u kome se društvo nalazi mislim da su uzroci naših dugotrajnih nevolja. Stranke se time ne bave, to bi morao da bude posao civilnog sektora, kakav god da je, i pre svega medija i kulturne javnosti. Naši problemi su i počeli u kulturi i u medijima, setimo se akademije nauka, Udruženja književnika, Politike, Odjeka i reagovanja, Televizije Beograd, izdavaštva sa ‘Knjigom o Milutinu’, ‘Golubnjače’ i da ne nabrajam. I uprkos jednom modernom preziru prema idejama kao takvim, slažem se s nečim što je jedanput neko rekao, da se ništa nije dogodilo u svetu dok se nije prvo dogodilo u glavama. To bi bio zadatak kulture. Jedan jedini čovek koji deli moje mišljenje da to što je počelo u kulturi treba i da se završi u kulturi i da nama sledi jedan kulturni rat, je Slobodan Antonić, koji je napisao i knjigu koja se tako zove. On je shvatio da glavna borba treba da se povede u tome šta se nalazi u našim glavama. On bi naravno hteo da se u našim glavama nalazi nešto što ja ne bih želeo, ali svejedno, on je video problem tamo gde se i nalazi.

I večeras sam pominjao taj resantimanski nacionalizam pod kojim podrazumevam osećanje ogorčenja i pokušaj samoviktimizacije, koji nastaju kada taj agresivni, militantni nacionalizam doživi poraz. To su one gorke suze posle o kojima je još govorila Isidora Sekulić. Danas mislim da za to postoji jedan drugi, bolji izraz i zato sam zahvalan nedavno objavljenom radu francuskog politikologa Dominika Moisija koji se zove ‘Geopolitika emocija’. Posle čitanja te knjige mislim da bi taj izraz resantimanski nacionalizam trebalo zameniti njegovim izrazom ‘kultura poniženja’, ali je osnovna teza Moisija da se politika ne može razumeti ako se na nju gleda kao na partiju šaha. On kaže: ‘Uloga emocija u politici vrlo je važna, pa ukoliko ne prihvatimo suštinski uticaj emocija, tok istorije dugog roka je jednostavno nemoguće razumeti’. Meni ovo zvuči vrlo tačno i razumno. Uprošćeno sada da kažem, Moisi navodi da postoje tri osnovne emocije koje on misli da su važne za razumevanje političkih događaja i političkog kretanja, a to su strah, nada i poniženje. Zato što smatra da su one usko povezane sa pojmom samopouzdanja, a da poverenje u sebe predstavlja odlučujući faktor u načinu na koji nacije odgovaraju na izazove s kojima su suočene, kao i kako se odnose jedne prema drugima.

Uprošćeno, Moisi navodi da bi se izraz tih emocija mogao sažeti u ovim stavovima. Nada – ja to želim da učinim, ja to mogu i ja ću to učiniti. Ja sam to nalazio kod Đinđića i on jeste zato bio čovek koji je budio nadu. Strah – bože, svet je postao tako opasan, kako da se od njega zaštitim. Za mene je to bio recimo Milošević, on je podsticao strah i pomoću njega manipulisao masama. I evo kako bi se izrazilo na jednostavan način poniženje – ja to nikada neću moći. A to bi moglo da preraste i u – mogao bih da te uništim kada već ne mogu da ti se pridružim. Tu bih uvrstio Koštunicu, Vuka Jeremića, Dveri, Šešelja, koji neumorno brane naše dostojanstvo i stalno nam objašnjavaju kako će oni naneti veliku štetu onima koji su priznali Kosovo ili onima koji su doneli ovu presudu o Gotovini. Dominacijom jedne od ove tri emocije nastaju posebne kulture. Moisi govori o kulturi straha, recimo SAD posle 11. septembra, o kulturi nade – Indija i Kina, i kulturi poniženja, za koju misli da postoji u arapskom svetu, a ja mislim da postoji i kod nas.

Pokušaću da vam pokažem uz pomoć Moisijeve analize elemenata kulture poniženja da mi živimo u jednoj takvoj kulturi. Moisi kaže – poniženje je nemoć, emocija koja je pre svega posledica osećanja da više nemate kontrolu nad svojim životom, bilo kolektivno kao narod, nacija ili pojedinačno kao osoba. Ja mislim da se Srbi tako osećaju. Poniženje bez nade, kaže on, izaziva očajanje i stvara čežnju za osvetom. Ako ne možeš da dostigneš one koje smatraš odgovornim za tvoje poniženje, bar možeš da ih spustiš na sopstveni nivo – pokazaću im šta je patnja. To je paljenje ambasade, to je Jeremić koji izjavljuje da će međunarodnim kriminalcima, misleći na Haški tribunal, naneti štetu koju nisu očekivali da će im se desiti i da će se oni, tako mu svega, zapitati šta ih je snašlo.

Po cenu da se ne složimo, u ovo svrstavam i ponašanje Novaka Đokovića i medije koji prate njegove nastupe i donose naslove kako je Novak Đoković pokorio Njujork, zavladao Kinom, da je on teniski vladar sveta. Tako to shvata i publika, ne samo mediji, a to se onda prenosi i na njegovo shvatanje sopstvene uloge i ponašanje na terenu. On se stalno ponaša kao čovek koji će osvetiti sve naše poraze, on se u pobedi ne raduje, on osvetnički likuje. Nije jasno kakve veze Nadal i Federer mogu imati sa našim neprijateljima i kako ono što se dešava na zelenoj travici, tamo gde obuku one bele dresove, trčkaraju k’o zečići i prebacuju loptu, kako to može imati veze sa ikakvom osvetom i sa ikakvom našom pobedom?

Posle 11. septembra jedan deo Srbije, i to ne mali, likovao je kad su bile srušene kule u Njujorku, jer su, eto, naši neprijatelji platili. Likovali su i povodom uragana Sendi. E sad, ovde moram da pređem na anegdote. Bio sam na šišanju kod mog frizera Bobana i on mi kaže ‘jeste gledali ovu Sendi’, kažem ‘gledao sam, strašno’, ‘ako, to je božja kazna za bombardovanje’. Bio sam vrlo zadovoljan što sam se snašao i kazao ‘pa, možda je i to bombardovanje božja kazna za nešto što smo mi učinili’. I tu se taj razgovor naglo prekinuo.

Da se vratimo Moisiju, govoreći o Egipćanima i njihovom porazu u Šestodnevnom ratu protiv Izraela, on kaže ‘Taj poraz nisu doživeli kao vojni neuspeh, već i dublje, kao neku vrstu moralnog suda, izgubili su samopouzdanje. To je bio više kulturni i moralni nego politički i ekonomski problem, kao da su istorijskom poniženju dodata osećanja slabosti, neefikasnosti i neuspešnosti’. Ne treba mnogo da dokazujemo da smo i mi ovako doživeli vojne poraze Srbije tokom devedesetih. Osećanje poniženja utoliko je veće u slučaju Kosova, kada je Srbija poražena od Albanaca, koje glavni ideolog srpskog nacionalizma naziva ‘genetskim talogom Balkana’. Kako je šačica nosača uglja mogla tako da ponizi potomke cara Lazara? Kako je četvrta najveća armija u Evropi mogla da doživi takav poraz?

Moisi dalje kaže da ‘nesposobnost sopstvenih lidera’, toga smo bar imali, ‘predstavlja još dublji izvor frustracije, jer nije nametnuta spolja, to smo sami birali’. U našem slučaju moglo bi se parafrazirati ono što su pobednici, Izrael, govorili nakon Šestodnevnog rata: ‘Izrael ima tajno oružje, to su Arapi’. Naši protivnici u ratovima devedesetih takođe su mogli da se pozovu na slično tajno oružje, njihovo tajno oružje smo mi.

Što se tiče diplomatije u kulturi poniženja, on kaže: ‘Osećanje poniženja koristi se u diplomatiji tako što se igra na kartu osećanja krivice drugih naroda koji su učestvovali u ponižavanju našeg naroda, i to se koristi za dobijanje ustupaka’. Tako se mi služimo bombardovanjem. ‘Poniženje’, kaže, ‘može da se prikriva i fasadom intelektualne oholosti iz koje nastaje proglas ‘Budućnost pripada nama, baš kao što je i prošlost pripadala nama’. To se kod nas zove ‘ničija nije gorela do zore’. Moisi navodi i ovaj stav: ‘Ja ne mogu i neću da budem uspešan u svetu kojim oni upravljaju i određuju ga, zato ću stvoriti sopstveni svet u kome će uspeh biti definisan po mom nahođenju’. Mislim da je sve ovo jako poznato, da su ovo recimo, najsažetije politike DSS-a i Dveri, ovo što sam sad citirao.

I na kraju, još jedan citat iz Moisijeve kulture poniženja: ‘Ne bi trebalo da nas iznenađuje što je kulturi koja stenje pod bremenom poniženja nepodnošljivo bolno priznati činjenice i što je jedna od strategija jednostavno poricanje čak i onoga što je očigledno.’ Tu je dovoljno samo pomenuti genocid u Srebrenici.

Ne mogu da ne pomenem fenomen belih listića. Beli listići su bili reakcija na ovo osećanje, dakle, nemamo nikakvu kontrolu nad partijskom državom koja sva pitanja rešava dogovorima i pogodbama između stranaka, iza zatvorenih vrata, daleko od očiju javnosti, pri čemu dobijeni glasovi služe kao žetoni na kockarskom stolu. Na ideju o belim listićima je zakukala celokupna politička klasa, jer se njome delegitimiše izborni proces kojim oni prikrivaju svoje privatne interese i proglašavaju ih opštim dobrom. Beli listići nisu bili politika, oni imaju simboličan značaj, i to pre svega na kulturološkom i moralnom planu.

U razvijenom društvu postoji visok stepen diferencijacije, postoji politika, postoje mediji, postoji nauka, i tu ima mesta, uslovno rečeno, i za politiku i za crkvu i te uloge ne treba mešati. Pod crkvom ne mislim na pravoslavnu, mislim na Peščanik, tj. ne treba očekivati ni da politika služi crkvi, niti da crkva služi politici. Peščanikom su pokušali da se posluže i DS i LDP i pokazali su veliku frustraciju kada je Peščanik ostao veran svojoj proklamovanoj ulozi da bude slobodan medij, da morališe, da bude platforma onih koji zadržavaju svoje pravo i potrebu na politički nezavisno kritičko mišljenje i koji odgovaraju samo svojoj savesti. Mislim da je takav Peščanik potreban svakom društvu i da društvo od toga ima koristi, mada ne uvek i pojedine stranke. Prema pozivima na jedinstvo, svi, svi, svi, sabornost, treba biti jako podozriv, takvo jedinstvo moguće je samo u plemenima koja imaju svoje zajedničke neprijatelje. Hvala.

Svetlana Lukić: Čuli ste šta je Srđa Popović govorio na tribini Peščanika, a za vikend će na našem sajtu biti dostupna jednosatna reportaža sa ovog događaja i integralni snimak svega što se događalo.

Postoji jedan zajednički imenitelj između Gotovine, Haradinaja, Nikolića, Vučića i svih koji su ubijeni i onih koji su nestali i svih nas koji smo malo više nego punoletni – svi smo rođeni u Jugoslaviji. Sutra, 1. decembra je godišnjica stvaranja zajedničke države Južnih Slovena. 1. decembra 1918. naši preci su odlučili da je za sve bolje da žive u istoj državi. Mnogi naši slušaoci odrasli su uz slavske priče o tome kako je Jugoslavija stvorena na ruševinama Srbije. Ivica Dačić je pre nekoliko dana rekao da Jugoslavija nije koristila srpskim nacionalnim interesima. Nikolić je koristio još teže reči. U javnosti će se neko pre usuditi da kaže da je ateista, nego što će se osmeliti da kaže nešto lepo o jugoslovenskoj ideji. Sve češće se citira Jovan Dučić kako je Jugoslavija bila nezdravi, nemogući i neprirodni san. Među nacionalistima je opšteprihvaćena ideja da bi Srbija bila Švajcarska do Tokija samo da nije bilo proklete Jugoslavije. Slušate istoričarku Branku Prpu.

Branka Prpa: Nije samo Dačić izjavio to što je izjavio, čula sam i vrlo nekrofilsku izjavu predsednika države Tome Nikolića na Krfu, kada je izjavio pred spomen kosturnicom svih žrtava: ‘Vi ste zaspali da bi se Srbija danas probudila’. Čovek se tu prepadne, znači da su te sve smrti bile s razlogom, zašto – da bi se Srbija vratila na one granice koje je imala pre početka Prvog svetskog rata. Ne samo te granice koje su korigovane u odnosu na Londonski ugovor, zbog toga što nema tzv. Stare Srbije, Kosova i Makedonije, ali ima Vojvodine. Prema tome, ne znam šta je to Srbija dobila danas i šta je to što može na taj način da se vrednosno kategorizira, kao što je uradio premijer Dačić, kao što je indirektno uradio predsednik Nikolić. To je ne samo neshvatanje šta je jedna velika južnoslavenska država donela svakom od jugoslovenskih naroda, nego je to i nerazumevanje kako u budućnosti ceo prostor može da funkcioniše. Ako ništa drugo, u 73 godine svog postojanja jugoslovenska država je tvorac kompletne sadašnje infrastrukture svih novih država koje su formirane na njenoj lešini, od saobraćajne do industrijske, tehnološke, kakve god. Pogledajmo Srbiju, Srbija danas ima 8 državnih granica i nalazi se u istom onom sendviču iz kojeg su srbijanske političke elite u 19. veku htele da izađu po svaku cenu. Oni su se svojom voljom u te iste granice vratile i sad se čovek pita – čekaj, ako su politički ciljevi u istoriji političkih elita Srbije bili nešto drugo, uključujući i jugoslavensku državu, ko si ti posle svega da ih demantuješ, pa kažeš ‘oni su bili u krivu’. Nije Jugoslaviju niko nametnuo Srbiji, Jugoslavija je kao ratni cilj proklamovana na ratnoj sednici Vlade Kraljevine Srbije u Nišu, dakle, oni su je proklamovali kao svoj ratni cilj.

Svetlana Lukić: To je bilo odmah na početku rata?

Branka Prpa: Odmah, 1915. godine. Sad vas ja pitam ko je to bio po ušima srbijanske političke elite da Jugoslaviju definišu kao svoj ratni cilj u Prvom svetskom ratu. Dakle, ta proklamacija je rezultat Prvog svetskog rata, a sad imamo te reminiscencije na Prvi svetski rat sa osudom političkog programa srpske vlade, odnosno Jugoslavije kao njenog ratnog cilja. A možda bi mogli da se zapitaju, pošto su te političke elite za razliku od njih ostvarili sve ono što su ovi uspeli da izgube, to je sad pitanje istorijske vrednosti jednih i drugih, i ove će neko ocenjivati za 50, 70 i 100 godina. Pa, kad bilo koji istoričar u komparativnom metodu uporedi srpske elite 19. i celog 20. veka, izuzimajući poslednju deceniju, kako oni misle da mogu da izdrže tu vrednosnu komparaciju? I šta je to što su oni dobili za Srbiju, šta je to? Dakle, Srbija je izolovana, teritorijalno osakaćena zemlja, Srbija je zemlja koja je doživela da joj se oficiri i generali i političari sude na Međunarodnom sudu za ratne zločine, to se desilo prvi put. Bez taksativnog nabrajanja šta je Jugoslavija značila za Južne Slovene, a time i za Srbiju, dovoljno je da se čovek upita da li može takve izjave koje pre svega nisu tačne, a posle toga nisu ni konstruktivne, da daje bez bilo kakvog kočenja?

Jovan Dučić je čovek koji je 1918. godine u krfskim novinama napisao da je zadatak Srpkinje da rađa mušku decu i da ih daje zemlji večito žednoj krvi junaka. Sada kada uporedite Jovana Dučića i Miloša Crnjanskog, recimo liriku, dobićete dve percepcije Srbije u Prvom svetskom ratu. Jovan Dučić je vrlo brzo od tog nacionalnog etosa i eposa prešao na integralnu jugoslavensku ideju – pratila sam ga u svojim istraživanjima – i to ne samo kao deklarativni poklič, nego kao opredeljenje zato što je u okviru diktature kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića jugoslavenska ideja nametnuta kao oblik identiteta svim jugoslavenskim narodima. Dakle, i to kad vidimo možemo da se zapitamo – dobro, ko je uopšte inicirao tu vrstu problema sa jugoslavenstvom. Znate da je Aleksandar Prvi diktaturom suspendovao ustav, ukinuo parlament, Kraljevinu SHS proglasio Kraljevinom Jugoslavijom, zabranio svim političkim partijama da u svom imenu imaju nacionalno ime, nego su morali da dodaju jugoslavensko. Uvedena je cenzura neviđenih razmera, to je isti taj Moša Pijade, kojeg sad definišu kao komunistu, zbog štamparske krivice dobio 20 godina robije. Plenidbe novina su bile redovna pojava o kojoj je odlučivala policija, a ne sud. A da ne govorim o tome da u deset godina Kraljevine SHS nijedna jedina vlada nije trajala duže od šest meseci, a većinu parlamentarnih kriza je izazvao sam monarh.

Da ne dođem uopšte do pitanja koje se zove politička ideja i koncepcija u kojoj je Kraljevina SHS država tri naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca. Dakle, ta tri naroda su konstitutivni element jugoslavenske države, a onda se prvi ustav nakon dve godine zasedanja konstituante donese prostom većinom, a ne dvotrećinskom. Prostom većinom, u novoj državi, sa novim narodima… Dakle, tog trenutka započinje ogromna politička kriza Kraljevine SHS koja nije razrešena do kraja, pokušalo se na kraju nešto dualnim oblikom države, odnosno banovinom Hrvatskom, ali je pitanje kako bi to rešenje uopšte funkcionisalo u budućnosti. Onda je došao Drugi svetski rat i cela ta stvar je doživela svoj slom. Ali jugoslavenska država je obnovljena i Drugi svetski rat i borbe koje su se vodile na našem prostoru bile su ne samo borba protiv okupacije i okupatora, nego i borba za obnovu jugoslavenske države, ali ovoga puta na potpuno novim principima, odnosno priznavanju individualiteta svih jugoslavenskih naroda. To nije nešto što ni srpski intelektualci, ni političari nisu znali pre stvaranja Jugoslavije, oni su vrlo dobro znali, kao što je jedan Ljuba Stojanović, koji već 1918. u svom pismu Jovanu Cvijiću kaže: ‘Ako se jugoslavenska država ne uredi kao United States of Yugoslavia doživeće sudbinu Austrougarske monarhije’. Prema tome, oni su anticipirali taj problem, i kad pogledate zašto je jugoslavenska država na kraju srušena, videćete da se to desilo upravo onog trenutka kada si proklamovao novi princip koji se zove ‘jedan građanin – jedan glas’, upravo ono što je bio problem u prethodnoj jugoslavenskoj državi, dakle, Kraljevini. Kad taj princip ponovo uvedeš ti vrlo dobro znaš da od Jugoslavije više nema ništa, jer kako ti kojeg ima 8, 10, 12 miliona, onda može da se uporedi sa Slovencima od 2 miliona, a on je konstitutivni narod jednako kao i ti. Kako onda misliš da će funkcionisati ta demokratija nego majorizacijom. Dakle, to su sve politički problemi koji su pratili jugoslavensku državu od samog početka.

Moj profesor Petranović, koji je jedan od najvećih srpskih istoričara, jednom prilikom mi je rekao ‘znate, Branka, problem Srbije je u tome što je htela da bude Pijemont ujedinjenja, što je potpuno legitimno u procesu talijanskog preporoda i ujedinjenja Italije, samo što nije za to imala civilizacijske pretpostavke’. Pijemontizam Italije je poticao od najrazvijenijeg dela Italije, a ovde to nije bio slučaj. Evo, kad pogledate samo industriju, trenutak ujedinjenja, Slovenci i Hrvati zajedno s Vojvodinom imaju 75 odsto celokupne industrije Jugoslavije. Onda gledate pismenost, Srbija ima 64 odsto nepismenih, Vojvodina 25 odsto, a Slovenija 8 odsto. E sad, kako tako heterogeni civilizacijski modeli mogu funkcionisati zajedno? Gledamo jugoslavenske zemlje koje imaju razvijenu industriju i gledamo Srbiju koja ima 81 odsto stanovništva koje ne pripada gradu, sa malim posedom ispod 2,5 hektara, preko 50 odsto. Prema tome, kakve su to civilizacijske pretpostavke sa kojima ti ulaziš u neku državu? I zato je tačna ona Krležina dijaloška srpsko-hrvatska forma – Srbi imaju artiljeriju, a mi imamo štedionicu. I to je taj dijalog koji se vodi među narodima koji su osnivači jugoslavenske države.

Znate, da bi jugoslavenska država mogla da opstane jedna stvar je bila nužna, a to je tolerancija. Kad pogledate jugoslavensku državu, ona je u suštini bila kao EU danas, jedinstvo različitosti. I ta lepota različitosti Jugoslavije, koja je povezana jednom etničkom matricom i maticom, jednim više-manje istim jezikom, koja je rezultat ponovo jugoslavenskih intelektualaca i Bečkog dogovora iz 1850. godine u kojem se Vukova varijanta uzela kao zajednički standard za jezik Srba i Hrvata, pa je Vukova reforma pre priznata na hrvatskoj strani nego na srpskoj. Da se razumemo, evo, sad gledam grafite po ulicama gde piše ‘srbski’, znači imamo neku novu decu koja ne znaju da je u Vukovoj reformi jezika slavenosrbski, pojam ‘srbski’ sa B zamenjen sa ‘srpski’. Prema tome, oni su s pozicije svog jezičkog standarda nepismeni, zašto oni misle da je slavenosrpska varijanta jezika ili crkveno-slavenska bolja od Vukovog jezičkog standarda koji se smatra jednim od najgenijalnijih lingvističkih revolucija u svetu. Sva ta lamentiranja ili reminiscencija prošlosti koje počivaju na apsolutnom neznanju svoje sopstvene prošlosti – to je sramotno. I onda iz tog neznanja ide i ova lakoća, pa ću ja pisati ‘srbski’, a neću pisati ‘srpski’, pa misle da je slavenosrbska varijanta bolja od srpske ili hrvatsko-srpske ili srpsko-hrvatske jezičke varijante Vuka Karadžića. A zajednički jezik ili zajednički jezički standard je bio ono što je prethodilo političkoj borbi za stvaranje jugoslavenske države, odnosno južnoslavenski intelektualci su prihvatili taj koncept kulturne nacije, dakle, nemate istorijat sopstvene države i onda kroz jezik, istoriju i tradiciju dokazujete svoje pravo na individuaciju i državnog tipa, odnosno kasnije kada je to sa Vilsonovih 19 tačaka usvojeno u Versajskom dogovoru, dobijate pravo naroda na samoopredeljenje po tim elementima.

Prema tome, jezik je ključna odrednica, pa imate naše jezikoslovce i na Konferenciji mira u Parizu od 1919. koji zajedno sa Cvijićem i sa svim srpskim i jugoslavenskim intelektualcima dokazuju zašto treba da se stvori jugoslavenska država. Jugoslavenska država je bila veliki poduhvat intelektualnih elita južnoslavenskih naroda od 19. veka, pre svega srpskog i hrvatskog. Prema tome, to nije stvar gde vi celokupni intelektualni, kulturni korpus svog naroda brišete i kažete ‘ja sam srbskog porekla’, jer mislite s pozicija svog neznanja i slaboumnosti da to možete da uradite. I upravo ste izbrisali svoju istoriju, izbrisali ste svoju kulturu, pa neka ta deca pročitaju koji je književni opus nastao na srpskom, srpsko-hrvatskom književnom jeziku, odnosno standardu. Da li postoji nešto na slavenosrpskom što je bolje od toga? Ne, ne postoji. Jugoslavenska država je po prvi put donela u svojoj praksi tu veliku intelektualnu koncentraciju. Kad pogledate celokupni naučni, kulturni korpus svih Južnih Slovena onda ćete videti da on suštinski počinje od 1918. godine. I lišavanje tog iskustva iz našeg sećanja i brisanja iz naše kulturne i civilizacijske mape znači lišavanje sebe i svog naroda celokupnog korpusa, jer gotovo da nema časopisa koji nije na liniji Beograd – Zagreb – Ljubljana u tom čuvenom trouglu. On je dao velika imena srpske umetnosti i književnosti i nauke i obrazovanja.

Celokupni obrazovni sistemi se stvaraju kroz jugoslavensku državu i neobično poboljšavaju u drugoj jugoslavenskoj državi. Ne znam da li naša deca znaju da je kompletan sistem osnovnog školstva u socijalističkoj, a ne komunističkoj Jugoslaviji, bio švedski model, jer je jugoslavenska država poslala ekipu stručnjaka po svim evropskim zemljama da izučavaju školske sisteme tih zemalja i na kraju su se odlučili za švedski model. Znači, nije bio ruski, nego švedski. To je jedna ozbiljna država i jedna tvorevina koja je ushitila sve misleće ljude te epohe početka prvih decenija 20. veka, u kom su se na kraju krajeva rodili i naši roditelji, a i naše babe i dede, a kod nekih i prababe i pradede. Ne znam kakav je to patriotizam kad smatraš da su ti preci budale.

Vrlo mali deo srpske intelektualne elite je video stvaranje Jugoslavije kao proširenje Srbije. Oni su imali svest o tome da je to potpuno nova država. Kad pogledate njihove javne nastupe onda ćete videti da srpske intelektualne elite uglavnom kritikuju Pašića zato što su smatrali da on nije shvatio da se stvorila nova država i da se on u novoj državi ponašao na način političke prakse Kraljevine Srbije, pa je onda bilo moguće i nadglasavanje. Pa je onda Stjepan Radić u parlamentu rekao ‘gospodo, vi sad niste nadglasali jednu političku partiju, nego ceo jedan narod’. To je to nerazumevanje novih političkih okolnosti. Za razliku od Demokratske stranke, mada ja moram da kažem da je za unitarni koncept jugoslavenske države odgovoran Svetozar Pribićević. To je koncept koji usvaja Aleksandar Prvi Karađorđević, oni su kreatori takve države. I to je bio razlog zašto se poslanički klub Demokratske stranke 1924. godine cepa, a cepanje sa Pribićevićem kao prvobitnim osnivačem Demokratske stranke je nastalo upravo zbog vidovdanskog ustava. Tako da ne možemo da kažemo da su srpske ni političke, ni intelektualne elite bile slepe kod očiju kada je u pitanju taj problem. Jeste ono što je u parlamentu potencirano, a to su parlamentarne borbe između Hrvatske seljačke stranke na čelu sa Stjepanom Radićem i Radikalne stranke, koja je na kraju krajeva završila ubistvom u skupštini, gde je Puniša Račić uzeo pištolj i s govornice upucao pet ljudi od koje troje smrtno.

S druge strane, treba da se razume da su Slovenci i Hrvati izašli iz jednog potpuno različitog političkog okruženja i političke prakse. Ono što je recimo srpskim političarima najviše smetalo to je opstrukcija parlamenta. To je bio način na koji su se hrvatski i slovenački političari borili u parlamentima Ugarske i Austrije, odnosno Beča. Hrvatski političari su u Pešti u parlamentu govorili latinski zato što im je bilo zabranjeno da govore hrvatski, a nisu hteli ugarski. To je istorija političkih borbi i istorija politike jugoslavenskih naroda koji su se u jednom trenutku udružili i stvaraju veliku državu. Ne treba zaboraviti da ona nije stvorena ni u kakvom preporodnom pokretu, pa će sada da artikuliše i svoj jezik i svoj nacionalni identitet i slične stvari. Vi ste kod ova tri naroda taj proces imali kao završen, znači, oni imaju nacionalni identitet, imaju svoje institucije koje pripadaju naciji i oni su kao gotovi narodi ušli u jugoslavensku državu, s tim što je jugoslavenska država politički fenomen po tome što su se i neki novi narodi u njoj artikulisali, pre svega Makedonci. U kominističkoj, to isto tako mora da se kaže, istoriografskoj literaturi su te vrste političkih borbi potencirane do apsolutne destruktivnosti, gde je zaista ispalo da su se svi drugi narodi borili protiv jedne monolitne velikosrpske ideje, što nije tačno. Srpska politička rigidnost je oličena pre svega u ovim ličnostima koje sam navela, iza kojih stoje njihovi politički interesi.

Jugoslavija je srušena time što su svi jugoslavenski narodi ili makar oni koji su bili akteri rata vrlo brzo poništili bilo koji princip individuacije. Nacija je individua, a ne ja, i to poništavanje vlastite individualnosti je dovelo do toga da se individua više i ne usuđuje da kaže šta je njen politički stav, pogled na svet, kako ona razumeva neke institucije, bila to crkva, bila to neka državna, politička ili kulturna tvorevina, kao što je Jugoslavija. I to je to što se nama desilo i sada ispadne hrabar čovek koji kaže ‘ne, ja ne verujem u boga’ ili ‘ne priznajem crkvu koja treba da arbitrira u mom svetu, pošto sam ja osoba od razuma’. Uopšte, postoji gubitak ideje države koja je laička. Ne znam ko se zezao pre, mislim da je nekakvo Društvo lekara dalo zvanično saopštenje gde je ministarka zdravlja čestitala svim lekarima u Srbiji slavu Sveti Vrači. Mi smo se milenijumski survali u bezdan neznanja i tame ranog srednjeg veka. U Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji nijedna državna institucija nije slavila slave, uključujući ni Demokratsku stranku. Ja sam to svima njima rekla, kako vi možete sada da imate slavu Đurđevdan? Pa, to je lična slava čoveka Ljube Davidovića, ali Ljuba Davidović nikad nije u Demokratskoj stranci kao laičkoj i svetovnoj instituciji uveo slave. Koji je to model države, gde da je smestimo, u koju teorijsku koncepciju države, u koju istorijsku koncepciju države? Evo, ako se samo setimo Kraljevine to nije bilo tako.

Ispričala mi je koleginica jedan vic, koji se doduše odnosio na Hrvate, kaže ‘koji su to mali, a koji su to veliki Hrvati? Mali su oni koje su krstili babe i dede u detinjstvu, a veliki Hrvati su oni koji su se krstili kao odrasli’. E, tako verovatno i male Srbe i velike Srbe. To je ta vrsta lakrdije sa svim ozbiljnim pitanjima, bilo da je to država ili religija. Znate, jedna od velikih istorijskih zabluda koja je hendikepirala srpski narod u procesima njihove nacionalne integracije, jeste da je Srbin pravoslavne vere. Znate, bilo je toliko Srba katolika, ali oni su nekako ispali iz tog nacionalnog korpusa, a upravo zbog takve odluke, što se nije desilo Albancima na primer, u njihovim nacionalnim integracijskim procesima, imaju katolike, imaju pravoslavne i imaju muslimane. Dakle, njima ne smeta što im je nacija podeljena po religijskim ili konfesionalnim osnovama, a ovde je to očigledno smetalo. Da, zaboravila sam i Srbe muslimane, ali ne možeš biti i Srbin i musliman. Dakle, eto, to je ta vrsta izbora koja je bila pogubna za naciju. Vrlo je teško očekivati iz jednog netolerantnog okvira koji definiše pojam nacije ući u najširi tolerantni okvir kao što je Jugoslavija. To je ravno poduhvatu da odeš na Mars, eto, to je to što je ranije bilo mnogo lakše i jednostavnije. To je zanimljivo, pre sto godina jeste, ali danas nije.

Ako se ironizira jedna stvar kada je u pitanju jugoslavensko iskustvo i daju vam se levičarski atributi, to je ideal bratstva, neću naravno da govorim opšte stvari kao što su bratstvo i jedinstvo i ostale parole francuske revolucije, koje su definisale jednakost među ljudima i solidarnost i socijalnu pravdu. Ta ideja bratstva je vrlo stara kod Južnih Slavena i vrlo često se koristi ne samo u argumentu za stvaranje jugoslavenske države, dakle kao politički argument, da su Južni Slaveni braća, nego je vrlo česta u političkoj i kulturnoj upotrebi u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji. To što danas smatramo komunističkom krilaticom, koju ironiziramo, kada se gleda u spisima i u nekoj istorijskoj vertikali, pa sigurno možemo doći do 17. veka gde se ona definiše upravo tako, kao braća, oni se zovu međusobno ‘brate’. Možda ključna baština Južnih Slavena u 1.300 godina njihovog zajedničkog života na ovim prostorima jeste da ih međusobno povezuje ideja bratstva, da su braća.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, slušali ste advokata Srđu Popovića i istoričarku Branku Prpu. Pozdravljaju vas obe Svetlane.

 
Emisija Peščanik, 30.11.2012.

Peščanik.net, 03.12.2012.