Foto: Yves Herman/Reuters
Foto: Yves Herman/Reuters

Ljudska bića koja rade nisu samo „resurs“. To otkriće je jedna od važnih lekcija krize kroz koju prolazimo. Nega bolesnih; isporuke hrane, lekova i drugih neophodnih potrepština; odnošenje smeća; popunjavanje polica i rad za kasom u supermarketima – to su poslovi koji su nam omogućili da nastavimo da živimo i za vreme pandemije – a radnici koji su ih obavljali pokazali su da rad nije roba kao svaka druga. Zdravlje ljudi i nega najugroženijih ne mogu se prepuštati delovanju samo tržišnih zakona. Ako dopustimo da u takvim oblastima vladaju isključivo tržišni mehanizmi, rizikujemo dalji rast nejednakosti do tačke u kojoj će ona direktno ugroziti živote pripadnika najosetljivijih populacija.

Kako možemo to sprečiti? Za početak, uključimo zaposlene u proces donošenja odluka koje se tiču njihovih života i budućnosti na radnom mestu demokratizacijom samih preduzeća. Rad treba dekomodifikovati i svima garantovati mogućnost korisnog uposlenja. U doba suočavanja sa zastrašujućim rizicima pandemije i ekološke katastrofe, strateške promene takve vrste osigurale bi dostojanstvo svim građanima i doprinele prikupljanju snaga i volje neophodne da zajedničkim naporom sačuvamo život na našoj planeti.

Muškarci i žene, naročito pripadnici rasnih manjina, migranti i radnici u neformalnoj ekonomiji, svakog jutra ustaju i odlaze na posao da bi služili nama koji možemo da priuštimo sebi boravak u karantinu. Nastavljaju da rade i noću. Dostojanstvu njihovog rada nije potrebna nikakva druga kvalifikacija osim one koja ih već opisuje kao „esencijalno važne radnike“. Taj opis nam otkriva šta je kapitalizam dugo skrivao iza fraze „ljudski resursi“. Ljudska bića nisu tek jedan od mnogih resursa. Bez ljudi koji ulažu svoj rad, ne bi bilo proizvodnje, ne bi bilo usluga, ne bi bilo biznisa.

Muškarci i žene u karantinu svakog jutra ustaju i provode dane u svojim domovima obavljajući iz daljine poslove organizacija u kojima su zaposleni. Na poslu ostaju do večeri. Oni dokazuju da nisu u pravu ljudi koji tvrde da su radnicima neophodni spoljni nadzor i mere disciplinovanja da bi obavili posao. Oni iz dana u dan pokazuju da radnici nisu tek jedna od mnogih zainteresovanih strana u organizaciji svakog preduzeća: oni su ključ uspeha poslodavca. Oni čine samo jezgro preduzeća, iako su uglavnom isključeni iz upravljanja sopstvenim radom – jer je strana koja ulaže kapital to pravo monopolisala i zadržala za sebe.

Ako se pitate šta bi preduzeća i društvo u celini morali preduzeti na osnovu ovih saznanja, odgovor je demokratizacija. Naravno, moramo smanjiti rastući jaz nejednakosti i uvećati dohotke na dnu lestvice – ali to neće biti dovoljno. Posle dva svetska rata, društvenim doprinosom koji se više nije mogao poreći, žene su se izborile za pravo glasa. Na isti način treba dati pravo glasa radnicima.

U evropskim zemljama, ljudi koji ulažu rad imali su svoje zastupnike na radnom mestu još od kraja Drugog svetskog rata, kroz instituciju poznatu kao radnički savet. Ali takva predstavnička tela nisu imala mnogo uticaja na upravljanje preduzećima i bila su potčinjena odlukama rukovodećih timova koje su postavljali deoničari. Ona nisu uspela da zaustave, pa ni da uspore ubrzanu akumulaciju kapitala koja je sama sebi svrha, uprkos sve očiglednijem razaranju životne sredine. Ovim telima bi sada trebalo dati prava u rangu sa pravima upravnog odbora preduzeća. To bi se moglo ostvariti tako što bi se za „vladu“ preduzeća (najviše rukovodstvo) uvela obaveza da većinu potrebnu za donošenje odluka obezbeđuje u dva doma, u domu predstavnika radnika i u domu predstavnika deoničara.

Različiti oblici učešća (Mitbestimmung) postepeno uvođeni u Nemačkoj, Holandiji i Skandinaviji posle Drugog svetskog rata opisuju se kao ključni korak u davanju glasa radnicima – ali to nije bilo dovoljno da radnici steknu puno državljanstvo u svom preduzeću. Čak i u Sjedinjenim Državama, gde su radničko organizovanje i sindikalna prava snažno suzbijani, sve je više poziva da se strani koja ulaže rad dodeli pravo da kvalifikovanom većinom učestvuju u izboru članova upravnog odbora. Pitanja kao što su izbor generalnog direktora, utvrđivanje ključnih strategija i distribucija profita previše su važna da bi se prepustila samo deoničarima. Ulaganje rada, to jest, sopstvenog uma i tela, sopstvenog zdravlja – pa i samog života – trebalo bi da bude dovoljan osnov za kolektivno pravo učešća u potvrđivanju ili odbacivanju odluka.

Kriza je pokazala da rad ne možemo tretirati kao robu i da odluke i izbore koji direktno utiču na naše zajednice ne možemo prepusti tržišnim mehanizmima. Godinama su radna mesta i resursi u sistemu zdravstvene zaštite bili podvrgnuti vladavini i merilima profitabilnosti; pandemija je pokazala koliko smo zalutali birajući taj put. Postoje zajedničke strateške potrebe i interesi koji se moraju štititi od takvog načina razmišljanja. Sve veći broj preminulih na planeti na najstrašniji način nas podseća da neke stvari ne možemo tretirati kao robu. Oni koji i dalje tvrde suprotno šire pogubnu ideologiju koja nas izlaže opasnosti. Profitne stope ne mogu biti ispravno merilo u raspravi o zdravlju i životu ljudi na ovoj planeti.

Dekomodifikacija rada podrazumevala bi zaštitu određenih sektora od delovanja zakona takozvanog slobodnog tržišta; to takođe znači da svim ljudima moramo osigurati pristup radu i dostojanstvo koje otuda proističe. Jedan od načina da se to postigne jesu garantovana radna mesta. Član 23. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima podseća nas da svako ima pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada i na zaštitu od nezaposlenosti. Osim što svakome omogućuje pristup radu i tako obezbeđuje dostojanstven život, garantovano radno mesto bi značajno uvećalo sposobnost zajednice da odgovori na brojne društvene i ekološke probleme sa kojima se suočavamo. Garantovano radno mesto bi vladama omogućilo da delovanjem kroz lokalne zajednice osiguraju dostojanstvo rada i istovremeno pruže ogroman doprinos borbi protiv ekološke katastrofe. U svetu u kom stope nezaposlenosti rastu, program garantovanog radnog mesta imao bi ključnu ulogu u osiguravanju društvene, ekonomske i ekološke stabilnosti u demokratskim društvima.

Evropska unija bi jedan takav projekat morala uključiti u svoj green deal. Revidiranje misije Evropske centralne banke na način koji će omogućiti finansiranje ovog programa neophodnog za naš opstanak doprinelo bi njenoj legitimnosti u očima građana Evropske unije. Kao kontraciklična mera za period eksplozije nezaposlenosti koji sledi, takav program bi značajno doprineo dugoročnom prosperitetu EU.

Ne smemo biti naivni kao 2008, kada smo na ekonomsku krizu odgovorili neuslovljenim paketima pomoći kojima je javni dug uvećan, a zauzvrat ništa nismo dobili, a ni tražili. Ako naše vlade već spasavaju preduzeća u novoj krizi, onda i ta preduzeća moraju nešto dati zauzvrat i usvojiti osnovne elemente demokratskog upravljanja. Istupajući u ime demokratskih društava kojima služe i iz kojih dolaze, u ime odgovornosti za opstanak planete, naše vlade su dužne da pomoć uslove određenim promenama u ponašanju. Pored striktnog poštovanja standarda životne sredine, od preduzeća se ovog puta mora zahtevati da ispune i postavljene uslove u pogledu demokratizacije unutrašnje uprave. Prelazak iz stanja ekološkog razaranja u stanje ekološkog oporavka i obnove najuspešnije će se ostvariti u preduzećima sa demokratskom upravom, u kojima prilikom donošenja strateških odluka glas onih koji ulažu rad i onih koji ulažu kapital ima jednaku težinu.

Imali smo više nego dovoljno vremena da uočimo šta se događa kada se rad, planeta i dobit uravnotežuju u okvirima sadašnjeg sistema: rad i planeta su uvek na gubitku. Zahvaljujući istraživanju iz Kembridža, znamo da bi „ostvarive promene u organizaciji“ mogle smanjiti potrošnju energije za 73 odsto. Ali te promene su radno intenzivne i zahtevaju pravljenje izbora koji su na kraći rok često skuplji. Dok se preduzećima upravlja na način koji maksimalno uvećava profit na strani ulagača kapitala, a energija je jeftina, zašto bismo to radili? Uprkos izazovima jedne takve tranzicije, već postoje društveno odgovorna i kooperativno vođena preduzeća sa hibridno definisanim ciljevima koji u obzir uzimaju sve finansijske, društvene i ekološke aspekte i sa razvijenim mehanizmima demokratske unutrašnje uprave. Takva preduzeća već pokazuju moguće pozitivne efekte predloženih promena.

Ne smemo se više zavaravati: ako se ulagačima kapitala prepusti kontrola, većina njih neće voditi računa ni o radnicima ni o ekološkoj katastrofi. Ali postoji još jedna mogućnost. To je demokratizacija preduzeća; dekomodifikacija rada; shvatanje da ljudska bića nisu samo resurs kao bilo koji drugi. Jedino tako možemo se zajednički fokusirati na spasavanje planete.

Nancy Fraser, Susan Neiman, Chantal Mouffe, Saskia Sassen, Jan-Werner Müller, Dani Rodrik, Thomas Piketty, Gabriel Zucman, Ha-Joon Chang i mnogi drugi.

The Guardian, 15.05.2020.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 20.05.2020.

KORONA VIRUS