Nalepnica J'existe.

Foto: Peščanik

Vesiću i Vulinu želim da ni po koju cenu ne odustanu i da izdrže do samog kraja svog štrajka glađu. Štrajk glađu inače može imati samo dva ishoda. Jedan je da se ispune zahtevi štrajkača i tako okonča izgladnjivanje. Vesić i Vulin nemaju zahteve. Njima se ništa ne može ispuniti pored onoga što oni sami sebi preko svake mere i mimo propisa već ispunjavaju. Stoga pred njima stoji samo druga opcija, i u tome ih treba svesrdno podržati.

Ali, znamo, verodostojnu pretnju vlastitom smrću mogu postaviti samo osobe od integriteta. A to nisu ni Vesić ni Vulin, kao što nije bio ni njihov, kako se danas ispostavlja, učitelj gladovanja – Nikolić. Stoga ne treba strahovati ni za njihovo zdravlje ni za njihove živote. Oni su dovoljno sebični da im – recimo to tako – od njihove ruke ne preti nikakva opasnost. To jest, nema te situacije u kojoj bi oni podigli ruku sami na sebe. Samožrtvovanje, u temelju štrajka glađu, za njih je apsolutno nepoznata koncepcija.

Ali, nešto drugo je ovde znatno zanimljivije od njihovih plošnih psiholoških profila. Naime, u dogovorima šta da se radi posle 13. aprila i velikog okupljanja demonstranata protiv režima, čelnici opozicije okupljeni oko Dogovora s narodom razmatrali su kao jednu od mogućnosti i štrajk glađu svojih predstavnika u parlamentu Srbije. Vesićev i Vulinov retorički manevar (jer kad oni zaprete da će gladovati, to je samo prazna retorika) u stvari je osujetio ovaj potencijalni vid protesta protiv režima.

Dobro, niko ne bi trebalo da se čudi što u opozicionim redovima imamo krtice. Nije za čuđenje ni to što su vesići i vulini spremni da od sebe naprave budale, ako će time efikasno onemogućiti opoziciono delovanje. Na to opozicioni odgovor ne sme biti još više tajnosti. U igri skrivanja i konspiracije, opozicija mora izgubiti u nadmetanju sa režimom naprosto zato što ima neuporedivo manje resurse od vlasti. Stoga, umesto više tajnosti, kao odgovor se logično nameće – više javnosti.

Da su čelnici političkog krila protesta izašli pred demonstrante i žitelje Srbije sa raznim opcijama za dan posle 13. aprila, među kojima bi bio i štrajk glađu, te ih pitali šta o tome misle, Vesić i Vulin ne bi imali prostor da se igraju sa uzvišenom idejom samožrtvovanja za zajedničko dobro i prljaju je svojim sebičnim porivima. Ali, opozicija nam je takva kakva je. Niti mi imamo drugu opoziciju, niti ona ima neke druge demonstrante. A jedni bez drugih, očito, ne možemo.

Toj opoziciji se i sam 13. april dogodio – recimo to tako – slučajno. Kada je bilo najavljeno to veliko okupljanje, nije izgledalo da bi to moglo imati previše smisla. Političko krilo protesta počelo je da se cepa, demonstranti su krenuli da se osipaju – pa je 13. april zaličio na očajnički pokušaj opozicionih stranaka da se protesti obnove, ovaj put sa njima na čelu. Tada, kada je najavljeno, to okupljanje je izgledalo kao loše rešenje: žitelje Srbije pozvale su na okupljanje osobe kojima ti isti žitelji otvoreno ne veruju.

Stvari su se, kako to obično biva u nestabilnim prilikama, u kratkom međuvremenu promenile. Zbog neprimerene i zapravo idiotske reakcije režima (štrajk glađu je prava mera tog idiotizma), 13. april više nije stvar političkog krila protesta: reč je naprosto o danu kada treba povući jasnu liniju i poslati poruku koliko nas ima protiv ovog režima. Za sutra je nebitno kakva nam je opozicija, da li može ili ne može da nas predstavlja, da li je na čelu protesta ili nije – važno je samo reći vučićima, vesićima i vulinima da ne pristajemo na njih.

Nisu opozicione stranke to napravile: režim insistira da se prebrojimo. Pa dobro, hajde onda da se sutra prebrojimo. I ako nas bude na ulici više od 100 hiljada, to je dovoljno. Sama ta poruka da nas ima toliko ispunjava svrhu protesta. Šta će biti dan posle (štrajk glađu je očito otpao kao opcija), manje je bitno. Ne treba se zavaravati, ponovo ćemo ući u svakodnevna dosadna mrcvarenja sa režimom. Ali je važno da znamo da nas ima, da smo pri zdravoj pameti i da ne damo da magarci od nas prave magarce. To nije malo.

To zna i režim. Pa zato na svaki način sprečava ljude širom Srbije da sutra stignu u Beograd. Dve stvari su važne u vezi sa tim. Prvo, ako u ovako porušenom, raskopanom i razvaljenom Beogradu nema sto hiljada ljudi koji bi u tome videli motiv da demonstriraju barem protiv gradskih vlasti, onda zaista nema razloga da u Beograd dođu drugi demonstranti. Poruka za njih bi bila – zaboravite na Beograd i ljude u njemu, jer su se oni predali i na njih se više ne može računati.

Pored ovog lokalnog motiva da se ustane protiv uništavanja grada, izlazak na ulice ljudi iz Beograda bio bi i gest solidarnosti sa svima koji su sprečeni da u Beograd dođu i legitimno demonstriraju svoju političku volju. Drugim rečima, Beograd će sutra morati da pokaže da li zaslužuje da se nazove prestonicom. Na Beograđanima je sutra zadatak da na sebe preuzmu odgovornost i predstave sve politički obespravljene žitelje Srbije.

Drugo, svi koji sutra ne budu mogli da stignu u Beograd, neka izađu na ulice u svojim mestima. I to se onda računa. Režimu treba pokazati da nam ne može oduzeti politički glas. Prisvojili su sve ustanove, ućutkali su parlament i većinu medija, raskopali ulice i trgove u Beogradu kao poslednji slobodni javni prostor, iz političkih razloga uskratili slobodu kretanja žiteljima Srbije – ali to nije dovoljno da bi nas ućutkali. U takvim uslovima, moglo bi se reći da će se sutra odlučivati o tome da li će se ipak čuti glas slobode u porobljenoj Srbiji. A to više nije ni stvar režima, ni stvar opozicionih stranaka – to je samo do nas.

Peščanik.net, 12.04.2019.

TEMA – PROTESTI 2018/19

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)