Trampova kula, Njujork, foto: Miloš Ćirić

Trampova kula, Njujork, foto: Miloš Ćirić

Sreda je bio težak dan. Na poslu su me sačekale uplakane službenice, unezverene kolege, bledi i neispavani studenti. Ono što se desilo u utorak uveče kao da prevazilazi njihovu moć poimanja. Dogodilo se nešto nezamislivo. Ovaj osećaj opšte potištenosti bio je toliko prisutan, da je već tokom prepodneva predsednik Stanforda Marc Tessier-Lavigne uputio celom univerzitetu poruku utehe i poziv na međusobnu toleranciju i podršku. Uskoro su se pojavile i poruke sa uputstvima za dežurna savetovališta i terapeutske službe. Dan se činio neprimereno miran, jedan od onih kad depresija postaje psihogeografska pojava. Svi su išli svojim poslom, ali duboko zabrinuti i odsutni, kao aveti. Spolja je sve bilo isto, ali kao da je samo podsećalo na sebe. Ovaj osećaj nestvarnosti dolazi iz nemogućnosti pomirenja sa tim da se nezamislivo zapravo desilo i postalo stvarnost.

Ovakvu opštu sličnost bez predloška poslednji put sam iskusio 12. septembra 2001. u Njujorku. Bistar i bešuman dan, u kome sve izgleda kao da jeste, ali nekako nije. Sećam se da su tada moji studenti na New York University, koji je inicijalno bio potpao u „zabranjenu zonu“ južno od 14. ulice, reagovali tako što su insistirali da se časovi nastave ili da bar zajedno nešto rade iako su predavanja bila obustavljena a slušaonice nedostupne. Reagovali su prkosno i aktivno, kao ljudi u pravednom šoku. Tada se desilo nešto što je bilo nepredvidivo ali zamislivo (mnogi su se setili brojnih filmskih katastrofa s kraja devedesetih sa radnjom smeštenom u Njujorku). Ovo je potpuno drugačije: Trumpov potpuni trijumf i neograničena vlast (senat i kongres su takođe njegovi) bili su nezamislivi, ali ne i nepredvidivi. Već dve godine unazad, ova neverica u samu pomisao da bi šarlatan i pornograf mogao da se ustoliči na mesto predsednika SAD pratila je svaki njegov korak ka Beloj kući. Dok se većina sprdala na njegov račun, zabrinuta manjina upozoravala je na mogućnost da se to zaista i desi. Sad, kad su se ta predviđanja ostvarila, neverica još uvek ne posustaje. Nepristajanje na novu političku stvarnost ogleda se i u tome što The New York Times već drugi dan na naslovnu stranu ne postavlja sliku novoizabranog predsednika.

Tokom svih Obaminih godina u Beloj kući, konzervativne snage su se bezbroj puta javno zaklele da će preoteti vlast na svaki mogući način, i u tome su na kraju uspele. Sve špekulacije njihovih protivnika bile su bespredmetne. Amerika je metropola kapitalizma, i u njoj je pobedio beskrupulozni kapitalista. Mnogi koji su glasali protiv Trumpa njegovoj pobedi doprineli su na bezbroj drugih načina a da toga i nisu bili svesni. Ovo nisu bili izbori, već referendum o vrednostima. Vrednosti koje su pobedile – vulgarnost, oholost, egoizam – tim više su nezamislive jer dolaze posle dva mandata političara koji je oživeo ideju o predsedniku kao heroju. Sada se vraćamo na staro: političarima koji su ono što jesu, korumpirane svinje. Ovaj povratak na staro, dakle gubitak novog, je u srži tog nezamislivog koje je postalo stvarnost.

Osećaj da se upravo desilo nešto nezamislivo ali predvidivo, imao sam onog popodneva u jesen 1991. godine kad smo Jasminka i ja sedeli na klupi u parku na Banovom brdu i gledali helikoptere koji nas nadleću na putu od slavonskih ratišta do heliodroma u blizini VMA. To je bio onaj osećaj potpune neizvesnosti, nesigurnosti i posramljenosti sopstvenom stvarnošću koji je dobro poznat stanovnicima društava ispod kojih se izmaklo dno. Ovog leta, neko je pokrenuo peticiju protiv Trumpa koju su potpisali gotovo svi istaknuti američki pisci, od Stephena Kinga do Joyce Carol Oates. Aleksandar Hemon je javno odbio da se priključi, pitajući pokretače i potpisnike gde su bili sa peticijama tokom Bushovih osam krvavih godina, kad je njegova administracija pokretala rat za ratom, uspostavljala tajne detencione centre i off-shore logore i davala odrešene ruke mešetarima i multimilionerima. To je stvorilo Trumpa, a ne kolona bajkera sa pivskim trbusima. Za predsednika Trumpa glasali su oni koji su stasali tokom dugih šesnaest godina političkog beščašća, odnosno dva mandata jednog kompromitovanog demokratskog predsednika posle kojeg su došla još dva mandata marionetske valadavine stanara Bele kuće koji je bio češće pijan nego sami Nixon. Ako uzmemo u obzir s čim imamo posla, deluje prosto neverovatno da je Obama iz svoje predsedničke epopeje izneo živu glavu (ako je to neka uteha, politička kultura u Americi je izgleda ipak malo napredovala od vremena Kennedyevih, Martina Luthera Kinga i Malcolm X-a). Moja deca imala su veliku sreću da steknu prve pojmove o figuri predsednika dok je na čelu bila osoba koja sebi nije dozvolila nijedan jedini skandal. Skandal je bio on sam u očima rasista i tajkuna. Ostaje nam bleda nada da će deca onih koji glasali za Trumpa brzo uočiti razliku između tog i ovog predsednika i da će nešto naučiti iz grešaka svojih roditelja.

Peščanik.net, 11.11.2016.

Srodni linkovi:

Jan-Werner Müller – Porodični kapitalizam

Ursula K. Le Guin – Izbori, Lao Cu, čaša vode

Charles Simic – Suvišna Amerika

Yanis Varoufakis – Levica posle Trumpa

Zygmunt Bauman – Kako je neoliberalizam proizveo Trumpa

Masha Gessen: Autokratija – pravila za preživljavanje

Ana Jovanović – Zašto su (bele) žene glasale za Trampa

Timothy Garton Ash – Kako zaustaviti populiste

Vladimir Gligorov – Glasanje, sabiranje i veličina

Svetlana Slapšak – Bez brige!

Dejan Ilić – Glasanje kao kazna

Paul Krugman – Zavedeni i prodani

Milutin Mitrović – Predsednik i njegovi ljudi

Aleksandar Hemon – Metamorfoza

TEMA – TRAMPOZOIK