Gilbert Garcin

Gotovo da je neobjašnjivo otkuda ova jaka i beskompromisna reakcija u vezi sa najnovijim gafom-sa-zadrškom oko ministarskog doktorata: kao da do sada nije bilo mnogo većih gafova. Nisam siguran da li je establišment sivonjski upeo da odbrani jedan doktorat zarad imidža doktoranda, njegovog šefa, univerziteta na kojem je taj doktorat odbranjen, njegovog rektora, novoustoličene političko-ekonomske elite ili – svih njih zajedno. Agresivna defanziva koja zarad tog, spram nekih drugih problema zaista banalnog pitanja ne preza ni od kršenja temeljnih demokratskih normi, svedoči da je u pitanju ovo poslednje, pa su čak i ministar i premijer tu sitne ribe. I tek se u tom svetlu može objasniti zašto analiza doktorata ministra Stefanovića jeste zanimljiv fenomen.

Da uputimo neupućene (jer je virtuelno mesto na kojem se originalno pojavio nestalo onog dana kada je tekst objavljen; sasvim slučajno, kažu): grupa autora tvrdi da doktorski rad ministra Nebojše Stefanovića ne ispunjava ni minimum kriterijuma koje treba da ispuni bilo koji akademski rad, a kamoli doktorat. Međutim, po mom mišljenju, to da li je taj rad ispunio neophodne kriterijume nije najzanimljivije pitanje;[1] od toga je zanimljivije: Zašto je Nebojši Stefanoviću potrebno jedno „dr“ ispred imena? Govorimo o mladoj osobi, reklo bi se, drugom najmoćnijem čoveku u Srbiji (a pošto ministar policije kontroliše službe bezbednosti, jedinu ozbiljnu političku silu u Srbiji, možda i čoveku moćnijem od najmoćnijeg), sa svetlom političkom perspektivom kojoj se kraj, za sada, ne nazire. Ako izuzmemo to što premijer podseća Stefanovića na svetu dužnost da izvrši harakiri ako se optužbe dokažu,[2] budućnost moćnog, u perspektivi i još moćnijeg (a možda i najmoćnijeg ako jednom nadigra i mentora), izgleda svetla. Dakle, zašto je on sve to rizikovao zarad jednog „dr“?

Motivacija za odbranu Stefanovićevog doktorata ide dublje od odbrane jednog člana kabineta. Podsećanje da agresivna odbrana treba da zaštiti ne samo Stefanovića i njegov status već i temelje sadašnje elite i mehanizme njene reprodukcije od ključnog je značaja. U svetlu (najmanje) tridesetogodišnje istorije smenjivanja elita, smena DS megatrendovaca naprednjačkim megatrendovcima pokazuje se samo kao još jedna rotacija u cikličnom smenjivanju političko-ekonomskih elita. Ova najnovija elita uživa u svojoj privilegovanoj poziciji tek dve godine. Naravno, kao svaka pre nje, i ona misli da je bogom dana i nesmenjiva. U procesu zauzimanja pozicija alfa i beta mužjaka u čoporu, potrebno je i simbolički obeležiti status: u ovom slučaju, jednim pompeznim „dr“ ispred imena. Reč je o simboličkoj petrifikaciji titulama, koje su dugotrajnije od mandata.

Pitanje je utoliko kompleksnije ako se prihvati mišljenje (čiji su začetnici Burdije i Bernstajn) da je primarna funkcija obrazovnog sistema reprodukcija klasnih odnosa. Dakle, stvari ne počinju sa Stefanovićem, pa se ne treba čuditi što i on želi „dr“ ispred imena, kao ni tome što domaću političku i ekonomsku elitu proizvodi univerzitet čiji zadatak upravo i jeste to da pripadnike privilegovane klase zajedno sa njihovim simboličkim označiteljima (Dr, Mr itd.) izbacuje kao kobasice. Na kraju, ne treba da nas iznenadi ni to što je baš zbog tog klasno korisnog rada taj univerzitet sistemski privilegovan već neko vreme.

Sve nas to neodoljivo podseća na poznatu Nušićevu komediju u kojoj Otac, novopečeni bogataš, željan da decu ogrne simboličkim perjem, kupuje (izrađuje) i na silu gura jedno „dr“ ispred imena svog priglupog i nezainteresovanog sina. Sličnost s aktuelnom situacijom je velika. Neshvatljiva je nesposobnost sadašnje političke elite da maskira svoju komičnu prirodu: u želji za petrifikacijom svog statusa, u primitivnoj težnji za titulama, ona od sebe pravi farsu i tovari na vlastita pleća politički problem prvog reda. Doduše, Marksova maksima se za građane Srbije obrnula naglavačke, pošto će najpre biti da nam se aktuelna realizacija Nušićeve farse prezentuje kao tragedija.

Svašta se valja iza ministrovog doktorata, ne samo integritet akademske zajednice (koji je, doduše, razvaljen još pre tri decenije, kada se ta ista zajednica većinski postrojila za restauraciju srpskog nacionalizma i klasnog sistema).[3] Od toga je važnije da razmislimo čemu bi uopšte trebalo da služi obrazovni sistem.

Ako je on u službi reprodukcije klasnih odnosa, ako je polupropusna membrana koja selektuje privilegovane (one koji imaju novac da plate abnormalno skupo studiranje ili one sa političkim vezama kojima se mogu odbraniti akademske titule, na primer ukidanjem medija koji „prave probleme“) i ako petrifikuje socijalne i klasne odnose – onda je preterano fokusiranje na Stefanovića i njegov akademski (ne)uspeh politički nedovoljno. Treba revidirati obrazovanje, a ne samo oboriti Stefanovićev doktorat.

Peščanik.net, 05.06.2014.

TEMA – PLAGIJATI

———–    

  1. Mada je ono nesumnjivo važno.
  2. Dakle, ako se na neki neočekivan način dokaže da sporni rad jeste plagijat i nedostojan epiteta akademskog rada.
  3. Evo poslednjeg u nizu primera kako se eksploatiše imaginacija prošlosti da bi se opravdali konkretni (po mom mišljenju promašeni) politički projekti: uvođenje platnih razreda. Neko je primetio da je taj mehanizam definisanja plata u državnoj upravi postojao i pre Drugog svetskog rata i da se zvao „klasa“: nešto što je isti taj Nušić izvrgavao podsmehu kad god je mogao (a na udici: klasa!). Pa trebalo je valjda pročitati Nušića temeljnije i videti da platni razredi i „klase“ nisu ama baš nikakva odbrana od nepotizma, poltronizma i negativne selekcije. (A na udici: platni razred!).