Skoro godinu dana trpim ponavljanje dečije dosetke „jen-dva-tri – sve što kažeš to si ti“; već detetu od šest ili sedam godina nelagodno je ako nema u svoju odbranu da kaže ništa bolje od plitke i nemuzikalne rime, a našem vlasniku ova nikako da dojadi, naoborot, ne da je se nije zasitio, nego od nje očekuje i mnogo više nego ijedno predškolsko dete; pa i svaki mužik, koji nije bivao ni pismen, osećao je da izgovarajući „a ty kto takoi?“ zapravo priznaje svoju bespomoćnost. Ako našem vlasniku hrišćanski skrenemo pažnju da je sve tri grane vlasti zgrabio i drži ih u ruci kao trostruku kamdžiju nad nama, samodržac i hor vazala ponove na deset dvorskih televizija i na desetinama bina da smo mi, tzv. blokaderi i opozicija, oteli državu: „Jen, dva, tri, sve što kažete ste vi.“
Na optužbe da je korupcija srušila nastrešnicu (uz nesavesnost, bezočnost, pohlepu, neznanje etc.), prvi odgovor vlasnikov bio je da se studenti tuku oko basnoslovnog novca koji su od ne zna se koga dobili da sruše svoju rođenu državu.
Primera zloupotrebe detinjeg klišea iz dvadesetog veka ima toliko da bi se dala napisati knjiga, obimna kao najavljeno remek-delo vlasnikovo o tome kako je porazio obojenu revoluciju, ali je prekjuče, baš kao u dijalektičkom materijalizmu, crk. dabogda i on i ko ga izmisli, kvantitet prerastao u kvalitet, besomučno korišćenje tog mentalno postiđujućeg riterna urodilo je nečim zapanjujućim: vi koji ste besramno napadali vrhušku države, a time ponajviše mene kome je država samo jedan u mnoštvu atributa moći, sada čujte i počujte da država nema ništa sa nemilim događajem, i jedino što mi se može spočitnuti jeste to što sam do istine došao sporije nego što se od mene očekivalo.
U pompezno najavljivanoj ispovesti ukazao je vlasnik na sumnjivo lice, poznatog opozicionara koji je, gle, snimljen na novosadskoj železničkoj stanici, iako uvek, i to je opštepoznato, putuje automobilima (ima ih valjda više, ko zna zapravo koliko), i snimljen je, ni pre, ni posle, nego baš tog dana, baš na licu mesta, kako tobože putuje „Sokolom“ ili „Regio Ekspresom“.
Vseznaika se, u slavu prezumpcije nevinosti, susprezao da baš otvoreno prišije podaniku teroristički akt, ne tvrdi sto posto da je to Bačulov uradio, ne veruje, i nada se štaviše da nije, možda se i moli da nije Miša (iako bi državi to baš dobro došlo), ali biti na železničkoj stanici, tri sata pre nemilog događaja i gledati u mobilni telefon… Ne treba mu policijska akademija – pa nisu je završili ni Orlić, ni Bata, ni Vulin, ni Dačić – da bi shvatio koliko je blizu da baš on, iako kao predsednik Republike nije za to zadužen, stane na rep masovnom ubici…
U koliko sam kriminalističkih romana („X-100“) pratio kako vispreni pojedinac sam pronalazi ubicu, oko kojeg se bezuspešno lome zvanična policija, tajna policija, vojna policija, komunalna policija, tamošnje kobre i lokalne ćaci-jedinice… Jesu ti privatni detektivi prošli neku obuku, i plaćeni su bili, mali predujam za troškove istrage, ostatak po obavlj. poslu, poneko je bio i advokat (Peri Mejsn), nije bio slavan baš kao Šerlok Holms, ili kao H. Poaro, ali bi istinu isto izveo na čistac, pa opet, ni u jednom roto-romanu glavni junak, detektiv, nije bio šef države, što će reći da naša stvarnost nadmašuje ono što je fantazija pisaca kadra da uplete u štivo za razbibrigu.
Kao i uvek, za rodonačelnikom žanra hitaju oni koji nemaju božanske sposobnosti, ali nije sramota biti sledbenik, naprotiv, vizija iziskuje da je neko podupre činjenicama: dečak sa dimiskijom, zvani Bakarec, izračunao je precizno verovatnoću da se sumnjivo lice slučajno obrelo na železničkoj stanici: jedan prema milion, glasi završni račun pesnikov (kad ga vidi, njegov bivši šef Koštunica hvata se za glavu: gde mi je pamet bila? ili je dragec šenuo otkako nije pod mojim uticajem?…): „Verovatnoća da je baš tog dana slučajno na tom mestu bio jedan agresivni nasilni lider je jedan prema milion. Nije bio tamo slučajno, pitam da li je namerno prolazio i da li je koristio neobičnu aplikaciju koja se koristi za daljinsko aktiviranje tajmera određenih naprava.“
&
U slavnoj priči iz „Hiljadu i jedne noći“ trgovcu džin kaže da se pripremi za smrt, trgovac iznenađen i susretom i pretnjom jedva upita „Zašto?“ – „Kad si bacio košticu (urme ili masline, nisam više siguran, prim. aut.), ubio si mog malog sina dok je spavao“. Trgovac zamoli da se oprosti sa svojima, koji su naravno bili daleko, i obeća da će doći na isto mesto za tačno godinu dana; inkriminisanog dana u istom hladu obrela su se još tri pojedinca, jedan sa gazelom, drugi sa dva psa, treći sa mazgom, čuvši da su stigli na pogubljenje i shvativši šta je posredi, nude džinu da sasluša njihove priče, pa ako mu se prva priča dopadne da oprosti trgovcu trećinu krvi, a ako mu se dopadnu sve tri, da ga oslobodi… Ispostaviće se da džin ceni zanimljive pripovesti, i održao je reč, sve tri priče behu verodostojne i uzbudljive, ali kako mi da odobrovoljimo našeg džina?
Trgovac je trebalo da plati glavom za ono što je nehotice i ne znajući učinio, Bačulovu se pripisuju i predumišljaj, i izvedba, i naravno, prikrivanje terorističkog čina, izvedenog pomoću neobične aplikacije. Ako su dvojica amatera-detektiva na dobrom tragu, počiniocu se crno piše, ali bih pre rekao da nakon zvučnog topa, nakon bojnih otrova bačenih na nenasilne demonstrante, nakon protivzakonitih hapšenja i torture, našem vlasniku ponestaje i džebane i ideja; sličnost sa pričom o trgovcu i džinu samo je u iznenađenosti obojice optuženih.
Za razliku od džina iz priče naš džin teško da i sam veruje u svoje otkrovenje, stručnjaci za neobične aplikacije pašće na nos dokazujući da je nastrešnica srušena pritiskom na dugme ili na nekakvog smajlija, jedino da im priskoči u pomoć Federal’naia sluzhba bezopasnosti, ujdurma treba da očajnom vladaru kupi još vremena, da prikrije istinu: džin mora da kupi svaki aplauz, mora da plati za svaki poklič „Aco, Srbine“ (nedavno je jedan tenor pošteno zaradio svoju dnevnicu, ne znam da li i peva, ali je kao klicač opravdao poverenje i zvonkošću glasa i učestalošću koju je gomila pratila u okv. njen. mogućnosti), džin nije više mezimče čovečanstva, dobija plastične hoklice kakve koristimo kad moramo da sedimo u kadi, ali optuženi nije holostoi, ima porodicu, i sada je dobio teret koji će sa mukom i ne zna se koliko dugo nositi. (Nosiće ga dok istinski krivci ne budu otkriveni i pohvatani, a to, koliko ja vidim, nije u vlasnikovoj kak se veli agendi.)
Ne verujem da će iko od tužilaca, iako ih ima preuslužnih – tako se sad kaže – uspeti da Vučićeve i Bakarecove reči prepeva u optužnicu, ali sudski progon nije ni neophodan: važno je da se svako ko nije uz vlasnika mora plašiti, svako može proći sto puta gore nego Jozef K.
Peščanik.net, 08.10.2025.
Muzički blog Ljubomira Živkova
Srodni linkovi:
Dejan Ilić – Ključna reč: unezvereno
NADSTREŠNICA
