Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Probudite se jednog jutra u Srbiji, uključite televizor podešen na Novu S i tamo vas u emisiji „Probudi se“ dočeka smak sveta u kome gostuje istoričar dr Bojan Dimitrijević, koji potpuno neupućenom voditelju objašnjava zbog čega je uspešno dovršen decenijski proces sudske rehabilitacije četnika i ratnog zločinca Nikole Kalabića. Potpuno je razdvojen pravni aspekt (ratni zločini) od ekonomskog (oduzimanje imovine), kao i povrede časti, kaže Dimitrijević. Pa zbog čega je onda pokrenuta sudska rehabilitacija ako suđenja Kalabiću nije ni bilo?, čudi se voditelj. Eh zašto, vajka se dr Dimitrijević, pokrenuta je jer su Kalabića nakon smrti proglasili „narodnim neprijateljem“ čime je bačena ljaga na njegovo ime, a oduzeta mu je i imovina. Dr Dimitrijević dalje navodi da se dobro zna kako je „Kalabić imao problematičnu ratnu prošlost“ (tj. naređivao je i sam učestvovao u ratnim zločinima nad civilima) ali da je, eto, po drugi put donesena presuda o rehabilitaciji. Pritom, neki drugi njegovi komandanti, kaže ovaj istraživač četničke žive prošlosti, proglašeni su krivima iako su imali „mnogo čistije biografije od Kalabića“. Voditelj se čudi tome, ali sa respektom ispituje svog gosta ne bi li doznao više o sudskom procesu, jer izgleda kao da ni njemu samom nije jasno ko je uopšte bio Kalabić i čemu tolika galama oko jedne rehabilitacije, kad imamo toliko lepših tema kojima bismo mogli da ispunimo naše avgustovsko jutro. Sličan stav ima i dr Dimitrijević, koji je vidno prezasićen pričom o četnicima, budući da se njome bavi od fakultetskih dana. S nestrpljenjem čeka čas kada će se konačno probuditi iz ravnogorske kome i okrenuti narativima budućnosti.

Voditelj, s druge strane, želi samo da se reši ove teme, mehanički postavlja pitanja koja mu je neko pripremio. On veruje da će se ovaj proces voditi još pola decenije a možda i duže. Sve je moguće, dodaje dr Dimitrijević, ali izvesno je da u „hodu istorijske nauke ne postoji revizionizam i da prekrajanje prošlosti nije moguće jer nauka napreduje dalje“, odnosno psi laju, rehabilitacije se nastavljaju. Na tom putu nema zaustavljanja. Ako je Draža Mihailović rehabilitovan, ako je Dimitrije Ljotić proglašen za antifašistu, ako je sada to učinjeno i sa Nikolom Kalabićem, onda zaista nema bojazni za „četničku stvar“. Ljaga se skida sa istorijskih aktera kolaboracionističke konkviste u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, a njihovi naslednici mogu da se nadaju obeštećenju koje će im država nadoknaditi iz poreza građana. Dakle, Kalabić je, kako kaže i sam dr Dimitrijević, operisao sa svojim jedinicama u „Oplenačkom, Orašačkom, Kosmajskom i Valjevskom srezu“ (gde su vršeni ratni zločini). Najteže mu padaju sukobi među samim ravnogorcima, civili ga se mnogo manje tiču, jer se njihova eliminacija podrazumevala, budući da su bili simpatizeri partizanskog pokreta. Jasno je to i voditelju, a izgleda i njegovim urednicima, koji će ovaj sramni prilog nasloviti citatom iz Dimitrijevićevog komentara: „Komunisti skrivali svoje zločine“. Ovim naslovom je potpuno izmenjena osnovna intencija priloga, pa je akcenat sa zapitanosti nad rehabilitacijom četničkog zločinca prebačena na zle komuniste koji su izgleda krivi i za ishod sudskog procesa u Valjevu.

Ova rehabilitacija, zaključuje dr Dimitrijević, nema veze sa ideologijom vlasti u Srbiji danas, jer predsednik Vučić „više baca na Jasenovac i NDH dok mnogo manje simpatiše Ravnogorski pokret“. Ovo bi zvučalo kontradiktorno da nije komplementarno, jer se uspon četništva i „negovanje ustaštva“ u javnom diskursu ravnomerno praktikuje od zagrljaja Vojislava Šešelja sa četničkim vojvodom Momčilom Đujićem u SAD 1990. Od tog momenta, preko potonje fuzije sa protoformacijama Vuka Draškovića i osnivanja Srpskog četničkog pokreta, politička, naučna i kulturna javnost u Srbiji biće pod dominacijom četništva. A to pre svega znači normalizaciju zločina na svim nivoima. Zbog toga će istoričari poput dr Dimitrijevića biti glasni i kada je odbrana ratnog zločinca Ratka Mladića u pitanju. On je baš kao i u slučaju četničkih komandanata, za koje kaže da nema nikakvih dokaza protiv njih, zastupao tezu da se ne može dokazati da je general Mladić naredio likvidaciju zarobljenika u Srebrenici. O svemu tome je izvestio javnost u svojoj „naučnoj“ publikaciji pod naslovom Komandant koja je uz podršku Milorada Dodika izašla kod izdavača Vukotić Media 2018.

Dakle, novinar Nove S, televizije koja se predstavlja kao nezavisni medij, za svog sagovornika o rehabilitaciji Nikole Kalabića zove nikog drugog do dr Bojana Dimitrijevića, glavnog ideologa rehabilitacije Ravnogorskog pokreta u zemlji. Takvo kvalitetno buđenje ne bi mogao da priredi ni Milomir Marić, koji je verovatno sa velikim zadovoljstvom pogledao ovaj prilog.

***

U izvanrednom dokumentarnom filmu režisera Ivana Mandića „Problem percepcije“ (2011), preciznoj filmskoj rekonstrukciji pokolja civila koje su počinile Kalabićeve jedinice u selima Vranić i Drugovac, postoji scena posete Vojnom muzeju u Beogradu, gde se tada spremala izložba o Ravnogorskom pokretu. U tom kadru, kustos koji neodoljivo podseća na demobilisanog četnika, pokazuje na lutki elemente uniforme i oružja pripadnika ove vojne formacije. On priča o kapi, kokardi, ali se najviše zadržava na nožu. „Municija je skupa“, kaže on znalački, „u vojsci je sve skupo, svako dugme je skupo, svaki metak je skup. Zašto? Zato što se sve to multiplikuje. Sve je to puta nekol’ko desetina, nekol’ko stotina hiljada. Nož je u tom smislu korisniji i jeftiniji… Iz ekonomskih razloga koristio se nož više nego bilo koje drugo sredstvo“.

Četnička politika štednje pri klanju jeftinim sredstvima svakako je jednog dana morala biti prepoznata kao odgovorno nacionalno ponašanje, pri čemu će se zanemariti to što je tim sredstvima urađeno. Reklo bi se, razdvojen je pravni od ekonomskog aspekta. Kada se to preračuna, ispada da se u duhu ravnogorske ekonomije svim četničkim štedišama mora obezbediti ne samo dostojna nacionalna penzija, nego i potpuno aboliranje za svaku upotrebu tog sredstva, bilo da se radilo o ubijanju deteta od deset dana u kolevci, do žena i staraca. Isto tako, na tržištu nauke u Srbiji, mnogo je ekonomičnije zagovarati tekovine Ravnogorskog pokreta nego se baviti naučnim činjenicama. Karijera je zagarantovana, a ekonomija noža uvek može doneti benefit, istoričarski ili medijski, svejedno.

Peščanik.net, 10.08.2022.

Srodni link: Dejan Ilić – Neka ih je ubijao

REHABILITACIJE

The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)