Članovi vlade sreću se na Pinku češće nego u svojim prostorijama. Viđeni su, a mogli bi i da vide: otuda epistemološki okviri, ovog puta trbušnog plesa, koji je izvodila glavna voditeljica. To što je vrlo teško bilo gledati taj nastup ne skida odgovornost za uzdržavanje od tumačenja: jer u tom neuspelom pokušaju pokazali su se mnogi odgovori na pitanja o funkcionisanju vlade i celokupne vlasti, najčešće u obliku iskaza dokle će više i da li su normalni.
Evo šta otkriva trapavo trćenje predstavljeno na Pinku kao trbušni ples: četiri su komponente, međusobno asimetrično povezane nejednakim kauzalnostima, koje inače čine gledljiv trbušni ples. Prvo, telo, najvažniji element u odnosu prema različitim kriterijumima privlačnosti, od sklada pa sve do potpunih suprotnosti; samo naizgled najvažnije, telo je zavisno od moći drugih komponenti plesa. Drugo, talent, nikako ne zavisi od tela, ali telo bez talenta može da uspe uz druge komponente. Treće, strast, ključno pomaže svim drugim komponentama i bez nje je izuzetno teško, ali ne i nemoguće izvoditi zadovoljiv trbušni ples. Konačno, znanje sa vežbom, najvažnija komponenta, bez koje se ništa ne može postići. Znanje može čak i bez strasti, jer samo – ne odmah i ne uvek – proizvodi strast/uživanje u osvajanju novih i u savršenom izvođenju već osvojenih znanja.
Trbušni ples bez ijedne od ovih komponenti? Koješta/štagod, kao što je upravo viđeno na Pinku. No epistemološki model može se primeniti i mnogo šire, dublje i spoznajno vrednije, recimo na vladajuću huntu bivšeg predsednika države. Hunta (kao sraz vojne, političke, administrativne i privredne kriminalne aktivnosti po istorijskom primeru Grčke, Španije i Portugalije) obično primenjuje najjednostavnije, tačnije rečeno najprostačkije oblike pojavljivanja u javnosti i privlačenja ljudstva. Kao što sam već više puta dokazivala u različitim pristupima, domaća hunta kombinuje ekstremni staljinističko-severnokorejski stil kad je reč o vladaru, i pornografiju sa epsko-crkvenim slojevima kad je reč o svim ostalima. To podrazumeva telo koje se odlikuje posebnom odvratnošću, talent jedino za zlobu, strast isključivo za akumulaciju svega, dakle grabež i apsolutno odsustvo znanja. To su one četiri komponente koje se tako jasno vide u trbušnom plesu. Posmatraču odmah pada na pamet pitanje – kojeg li je vraga pomenutoj izvođačici bilo potrebno da izabere tako tešku vrstu plesa, i odgovor je uistinu u području epistemologije: zato što je to model ponašanja vlasti. I reakcija posmatrača u oba slučaja ista je: gađenje.
Bivši predsednik države praznične sate je, po navodu istog medija, proveo „sa narodom“. Nije navedeno šta se pod tim podrazumeva. Ako upotrebimo model četiri komponente, postaje očito da se, kao i obično, odlučio za najizazovnije i najteže, dakle metaforički za trbušni ples… ukratko za ono što najgore izvodi i najviše obezvređuje. A količina je bila nenadmašiva u kratkom prazničnom vremenu: piše i crta po tabli a svejedno i nije ni važno, usporen ritam, pa obraćanje u drugom licu sram vas bilo i uvrede, pa dreka na novinare jel’ sam nešto pogrešno rekao, pa sad dosta odoh ja, pa tako u kratkim razmacima dnevno više puta…
Što se više gadimo, to se više gradimo. A i potpisano je.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
