Voynich Manuscript http://bit.ly/1p6SMYBAdam Kertis je je jedan od mojih omiljenih blogera. Njegova “istraživanja” su zapravo niz asocijacija, koje očito materijalizuje tim profesionalaca, i zato je rezultat uvek tako čitljiv i ubedljiv. Prilog Now then na Peščaniku se savršeno uklapa u taj model – uživanje, kratak trenutak sreće sa razumom, iluzija da ga je još nešto ostalo u svetu…ovoga puta, pominje i jednu autorku o kojoj sam govorila prošloga maja na feminističkoj letnjoj teorijskoj školi u Dubrovniku, koju su organizovale neumorne prijateljice iz Centra za ženske studije u Zagrebu. Govorila sam o tome kako autorke istorijskih romana, među njima i Etel Vojnič, strukturišu ljubav kao važan element formacije ne samo ličnosti, već i čitavog društveno-političkog i kulturnog konteksta romana. Etel Vojnič je napisala roman Obad, koji je docnije postao uzorni inicijacijski roman za mlade komuniste širom sveta, a posebno u SSSR i Kini. U Dubrovniku mi je draga prijateljica otkrila da je to bio i omiljeni roman njenog oca, starog komuniste, koji joj je čitanje preporučio da bi shvatila šta je ono za šta se treba boriti. Roman je preveden u Jugoslaviji posle rata i potpuno zaboravljen docnije.

Kertis ističe ulogu teorija matematičara i filozofa Džordža Bula, Etelinog oca, za ključno odvajanje kćerke i odlazak u sasvim drugačije područje misli. Pominje, doduše, i neverovatno zanimljivu porodicu. No ako sledimo razvoju Etel Lilijan Bul Vojnič, dolazimo do dobrog uklapanja sa onim što joj je nudila mati – Meri Everest Bul. Njen ujak je dao ime (svoje prezime) planini. Meri Everest Bul bila je feministkinja i matematičarka, koja je ceo život i pisanje, u dobroj saradnji sa svojim mužem, posvetila načinima kako bi se matematika približila mladima, i uopšte kako bi se mladi na jednostavan i veseo način od ranih dana približili nauci. Feminističko školovanje, za šta je Meri Everest Bul jedan od najboljih svetskih istorijskih uzora, daje pravi odgovor na važan centralni deo životnog projekta kćerke, Etel. U Obadu Etel daje umetnički moćne, argumentativno razumne i prosvetiteljske odgovore na pitanje šta je ono što temeljna promena društva mora prvo da obavi, da bi oslobodila pojedince koje to čudovište uništava, pošto im uništi volju i misao: crkva. Glavni junak romana, Artur, doduše na kraju životom plaća to što se pobunio protiv crkve koja mu je pokvarila mladost i uništila ljubav, ali su rezultati njegove borbe vidljivi. U romanu je to oslobađanje i stvaranje Italije, ali sve je u romanu zamenjivo, što objašnjava zašto je bio tako popularan. Nikakve sumnje nema da je majka Etel imala dubok uticaj na svoju kćerku i na oblikovanje njene ideologije. Epizoda sa špijunom je tu po svemu sudeći manje važna…Čitavu sliku nekako simbolički povezuje slučaj tajanstvenih rukopisa koje je Etelin muž kupio u Italiji, i koji još nisu dešifrovani: najubedljivije tumačenje je da je reč o vrhunskoj intelektualnoj igri nekih intelektualaca (studenata?) u nekom od središta igara mudrosti u doba kada su nakolo besneli rat, nasilje, bolesti, i ludilo.

Obad (1955) je bio izuzetno uspešan film, pre svega u SSSR i u satelitskim kulturama. Nije dobio nagradu u Kanu, muzika Šostakoviča još ni danas nije u celini “skinuta” sa filma, ali se izvodi. Artura je igrao Oleg Striženov, koji je zatim postao najomiljeniji sovjetski glumac. Pre je, još u dvadesetim godinama prošloga veka, napravljena jedna filmska verzija, Sergej Bondarčuk je 1980. napravio treću, ali nijedna nije bila tako ubedljiva u prikazivanju crkvenog licemerja i njegovih posledica. Film je na You tube-u, vredi ga pogledati. A ponovno izdavanje romana Etel Vojnič bilo bi skoro neophodno da bi se feminističko školovanje izvuklo iz zaborava i uključilo u mogućne promene.

Peščanik.net, 05.08.2014.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.