EU kao Jugoslavija

Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

U čemu je sličnost između jugoslovenske federacije i Evropske unije? U nedovršenosti, nestabilnosti, nedemokratičnosti, nesklonosti privrednom rastu i razvoju? Najpre, u čemu su razlike.

Svaka politička zajednica doprinosi postojanju određenih javnih dobara kao što su bezbednost, pravda i blagostanje. U nekima je nivo tih dobara veći u drugima manji, u nekima građani uživaju sve koristi od života u konkretnoj političkoj zajednici, a u drugima tek neke. Moglo bi se reći, ili bar sam ja tako mislio i kada sam se bavio Jugoslavijom i sada kada gledam šta se događa u Evropskoj zajednici, da se zemlje ili zajednice održavaju ukoliko su bezbedne za njihove stanovnike, a raspadaju se ako nisu pravične. Kako, dakle, stoji stvar kada se taj kriterijum održivosti, nazovimo ga tako, primeni na Evropsku uniju, imajući u vidu iskustvo Jugoslavije.

Najpre je potrebno uočiti bitnu razliku. Evropska unija nema neposredna sredstva da se stara o bezbednosti, pre svega spoljašnjoj. Tako da je doprinos Unije bezbednosti zemalja članica i njenih građana posredan, pre svega posredstvom privrednih i političkih sredstava. EU bi trebalo da doprinese blagostanju građana, a i da stabilizuje njihove demokratije. Prvome bi trebalo da doprinese privredna integracija – jedinstveno tržište – a drugome smanjenje rizika o prevlasti jednog ili drugog ekstremizma, bar kada je reč o onima istorijski poznatim.

Koji su rezultati do sada? Nezavisno od toga što su građani u pojedinim državama članicama povremeno veoma nezadovoljni, posebno u poslednjih 5-6 godina, činjenica jeste da je učlanjenje u EU manje razvijenim zemljama obezbedilo brži rast i postepeno smanjenje jaza koji ih deli od razvijenijih zemalja. Ovo je različito od jugoslovenskog iskustva jer, mada su sve republike i pokrajine uživale privredni rast i napredak, razlike između njih u dohotku po glavi nisu se smanjivale (Kosovo je izuzetak jer je demografski rast uticao na povećanje razlike u odnosu na sve druge). Jaz se nije povećavao, ali uporedni odnosi koji su postojali početkom pedesetih ostali su praktično isti do pred raspad. Ovo bi trebalo da izazove nezadovoljstvo zajednicom u manje razvijenim krajevima, a zapravo su nezadovoljnije bile razvijenije republike. Zašto?

Tu sada dolazi do tog pitanja pravičnosti. Evropska unija je zasnovana na vladavini prava, tako da joj se ne može prigovoriti da u njoj ne vlada pravda. Zagovornici odvajanja Velike Britanije nisu zadovoljni što se njeni građani mogu žaliti Evropskom sudu, što oni smatraju ograničavanjem suverenosti, što je, međutim, ono što zapravo vladavina prava i treba da predstavlja. U Jugoslaviji vladavine prava nije bilo. Zakoni su se poštovali dok je to bilo korisno i s vremenom je postajalo sve korisnije, ali nisu obavezivali državu ukoliko to nije bilo politički celishodno. A naravno, država je bila prisutna svuda, tako da je pravna nesigurnost potencijalno bila velika.

Evropska unija takođe stabilizuje demokratske poretke u zemljama članicama jer dokle god postoji ekonomska korist i pravna sigurnost, nedemokratske partije moraju da pridobiju glasače za napuštanje Evropske unije da bi ostvarile svoje ciljeve, a za to većine doskora nije bilo. Jugoslavija je bila nedemokratska država, tako da je njenom političkom sistemu bila inherentna nestabilnost. To ne znači da nije mogla da se demokratizuje. I zapravo u slučaju raspada Jugoslavije potrebno je objasniti neuspeh demokratizacije.

Mnogi u Evropskoj uniji vide Jugoslaviju, jer su im fiskalni sistemi donekle slični. A, kaže se, nepravedni jer se novac preliva od bogatih država siromašnijima. To, zapravo, nije izvor nezadovoljstva u Evropskoj uniji, bez obzira na to što neki zagovornici bregzita upravo to pominju. Slična je bila kritika Fonda za nerazvijene u Jugoslaviji, koji je zapravo ukinut pre raspada. Tako da nije potrebno napuštati EU samo da bi se manje uplaćivalo u zajednički budžet (koji je inače jedva jedan odsto bruto domaćeg proizvoda EU). To je stvarno klanje vola za kilo mesa.

Problem pravičnosti je upravo suprotan: u EU, uostalom kao u Jugoslaviji, nema dovoljne međuzavisnosti građana. EU nemaju ovlašćenje da oporezuju, a nemaju ni zajedničke socijalne fondove, sasvim slično kao i Jugoslavija. Nije, odnosno nije bila, fiskalna unija. Tako da privredna kriza podstiče zatvaranje, što će reći podstiče nacionalizam, kao što se i vidi. Glasači nemaju interes u Evropskoj uniji već u svojim državama, pa im nacionalisti obećavaju da će ih dodatno zaštititi povratkom suverenosti – od imigranata, od konkurencije, od štednje, dok je EU nepravična prema njima jer ih u tome ograničava. Tako da je nedostatak fiskalne integracije razlog što razlaz izgleda korisniji od ostanka u zajednici. Hoće li pobediti glasači u zemljama u kojima jačaju nacionalisti i posebno neliberalne demokrate, dakle zagovornici neke vrste autoritarizma, ostaje da se vidi.

No, kada je reč o Jugoslaviji pitanje pravde nije bilo pre svega posledica neslaganja o javnim finansijama, već o teritorijama. Do demokratizacije nije došlo zato što se demokratskim sredstvima nije, naravno, mogla obezbediti korekcija teritorija. Tog problema u Evropskoj uniji nema. Njen problem jeste u tome što se suočava s problemima bezbednosti koji se ne mogu rešiti ako nema zajedničkih ustanova bezbednosti i nema odgovarajuće fiskalne unije. Zajednica koja ne može da se stara o bezbednosti, teško da može da se konstituiše, što je problem EU. Zajednica koja nije pravična teško da može da se održi. A ona u kojoj postoji spor o pravičnosti granica može lako da se raspadne u krvi. Jugoslavija nije bila nebezbedna, mogla je da se demokratizuje i obezbedi pravični fiskalni sistem, a raspala se zbog spora oko teritorija. To su sličnosti i razlike.

Novi magazin, 16.05.2016.

Peščanik.net, 16.05.2016.

TEMA – JUGOSLAVIJA