Nepotrebni sokak, foto: Neda Radulović-Viswanatha
Nepotrebni sokak, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Koliko se može zaključiti iz najava o britanskim ciljevima posle brexita, zemlja će širiti ideju slobodne trgovine.

Svet bi trebalo da ukine carine i necarinske prepreke trgovini. Dok bi svaka zemlja trebalo sama da odlučuje o socijalnim, radnim i svim drugim standardima. U takvim svetu Britanija bi, kako se kaže, imala fantastičnu budućnost. Jer, nema kraja povoljnim izgledima koji se otvaraju. Koliko je to dobro promišljeno?

Britanska privreda je znatno manja od privreda Sjedinjenih Država, ili Evropske unije, ili Kine. Manje privrede trguju uglavnom po cenama na koje nemaju uticaja ili je taj uticaj ograničen. Recimo, srpskoj privredi date su izvozne cene. Mogli bi srpski izvoznici da prodaju ispod cene, ali to ne bi imalo smisla. Zato što se time ne bi povećao udeo na tržištu jer je ponuda mala. Tako da bi to bio čist gubitak.

Mala privreda, koja trguje po svetskim cenama, ne može da ne prilagođava standarde, recimo radne, onima koji preovlađuju na svetskom tržištu. Jer, u suprotnom ne bi bila konkurentna na tom tržištu. Što će reći, cene koje postiže ne bi pokrivale troškove ili, u najmanju ruku, ne bi donosile dobit kakvu ostvaruju konkurenti. Iz čega sledi da privreda koja trguje po datim cenama – posluje po datim standardima.

Ukoliko je privreda velika, stvari stoje drukčije. Američka je privreda najveća, bar ako se računa u tekućim dolarima, i stoga ima određenu tržišnu moć. Reč je, što bi rekao Maks Veber, o nelegitimnoj moći jer se ostvaruje na tržištu, a ne političkim ili pravnim procesom. Ali, naravno, može da postane i legitimna moć kroz međunarodne sporazume. Gde su za trgovinu najvažniji ugovori o slobodnoj trgovini.

Isto važi i za Evropsku uniju i za Kinu. Reč je o privredama koje su znatno veće od britanske, tako da je njihov uticaj na cene po kojima se trguje i na sve ostale netrgovinske uslove, sve ono što se naziva standardima, pa i privrednom politikom, značajno veći od britanskog. Štaviše, kako se ističe značaj mogućeg sporazuma o slobodnoj trgovini unutar Komonvelta, nije nevažno zapaziti da će indijska privreda u ne naročito dalekom vremenu biti veća od britanske. A potencijalno znatno veća.

Tako da su opravdane strepnje Evropske unije, kao i britanskih laburista, da bi Britanija posvećena slobodnoj trgovini, tako kako se najavljuje, značajno prilagodila standarde po kojima radi i trguje onima koji preovlađuju u neevropskim velikim privredama. Tako da sve te mogućnosti koje se otvaraju u trgovini sa Amerikom i Kinom, pre svega, teško da će biti ostvarive ukoliko se britanski standardi ne bi značajno prilagodili neevropskim, da se tako izrazim.

Šta će Evropska unija da zahteva u pregovorima sa Britanijom? Kako EU ne namerava da menja sopstvene standarde, tražiće da Britanija prihvati njene. Na šta je Boris Džonson odgovorio da ako tako zaista i bude, onda sporazuma neće ni biti. Sporazum o napuštanju Evropske unije će biti dovoljan. Posledica toga, ako do toga dođe, će biti da će se na obema stranama povećati korišćenje carinskih i necarinskih mera zaštite. Jer će i jedna i druga strana težiti da nastave da sklapaju sporazume o slobodnoj trgovini sa drugim zemljama.

Da li je taj ishod dobar za Evropsku uniju i da li bi možda bilo bolje da se evropsko jedinstveno tržište dodatno liberalizuje kako bi se slobodnije trgovalo sa svetom? To se pitanje može postaviti i Sjedinjenim Državama? Boris Džonson je u skorašnjem govoru u kojem se založio za slobodnu trgovinu kritikovao i američki protekcionizam. Koji nije odskora, ali je svakako izraženiji u vreme predsednika Trampa. Da li bi za Ameriku bilo bolje da ne zahteva, recimo od Britanije, usaglašavanje standarda, pa i regulative? A isto pitanje može se postaviti merkantilistima, kao što je Kina, koje je Džonson kritikovao.

U svetu malih privreda to bi bilo tačno. Što je jedan od razloga da se ne mali broj i velikih i malih zemalja nadaju raspadu Evropske unije. Doduše, tada bi izbor pravila trgovanja bio smanjen, što ne bi moglo da bude dobro za male privrede. No, nezavisno od toga, zašto bi se SAD, ili Kina, ili EU odrekli uticaja koji imaju, koji im omogućava da imaju više društvene, i radne, i ostale standarde?

Džonson je u govoru pomenuo neuspeh takozvane Doha runde pregovora o svetskoj trgovini jer se ni SAD niti EU nisu htele odreći određenih mera zaštite sopstvene proizvodnje. Zašto bi se EU, onda, odrekla uticaja i na britansku privredu i na uslove pod kojima ona posluje i trguje? A isto važi i za Kinu i sutra neke druge velike privrede.

Bregzit će uticati na EU da poveća unutrašnju koheziju, bar kada je reč o jedinstvenom tržištu i o međunarodnoj trgovini. Politički uticaj je nešto drugo. Uostalom, da nije, Britanija ne bi ni napuštala EU.

Novi magazin, 10.02.2020.

Peščanik.net, 13.02.2020.

BREXIT