Možete li zamisliti išta racionalnije i promišljenije od sopstvene odluke za koga ćete glasati na predstojećim izborima? Imali ste na raspolaganju pune četiri godine da svoj politički sud donesete na osnovu svega što su radili, govorili, ostvarili ili obećavali svi akteri na političkoj sceni. Nakon toliko godina, valjda ste uspeli da se saberete, da upotrebite svoj neokorteks i formirate neki konačni zaključak. Složićete se da je ta politička mentalna aktivnost neizmerno važna, toliko važna da će nam svima definisati društveni život u naredne četiri godine.

Začudo, novija neurofiziološka istraživanja nam govore nešto drugačije o načinima na koje formiramo politički sud. Izgleda da inicijalni pokretači naših političkih opredeljenja nisu svesne i racionalne mentalne radnje već afektivne emotivne reakcije (npr. strah, ljutnja, tuga ili sreća) sa specifičnim fiziološkim obrascima u subkortikalnim regionima mozga. Po tom pitanju, čini se da političke odluke svakog pojedinca nisu bitno različite od procesa formiranja bilo kog stava u svakodnevnom životu. Sigurno ste sebe uhvatili u situacijama da ne možete do kraja razumeti zbog čega vam se neko na prvi pogled dopada ili ne dopada, ili zašto neke nedramatične situacije doživljavate sa dubokom odbojnošću dok drugi ljudi u njima ne vide ništa loše. Naravno, ponešto vam se može veoma dopasti a da vaša okolina, ili vi sami, uopšte ne shvatate koji su vas detalji nagnali da celu stvar doživite baš na taj način.

U susretu sa događajima i ljudima, u našem mozgu se prvo pokreću nesvesni emotivni doživljaji, tzv. „intuitivni princip“. Tek nakon ovih prvih reakcija uključujemo racionalizaciju emocija, odnosno praktikujemo svesnu mentalnu aktivnost u kojoj transformišemo informacije kako bismo postigli svoj konačan moralni stav i odluku. Zaista nije nepoznanica da koordinacija između evoluciono starih moždanih struktura (hipokampusa, amigdale, itd) i evoluciono mladog neokorteksa predstavlja osnovu naše inteligencije. Ljudi su, međutim, veoma pristrasna bića i teško se odvajaju od svoje intuicije. Tokom post-hoc racionalizacije sopstvenih emocija veoma smo skloni da tražimo racionalna opravdanja za ono što jeste bila naša prvobitna intuitivna reakcija – lako nalazimo dokaze za sve ono u šta želimo da verujemo, dok se retko upuštamo u potragu za suprotnim pokazateljima. Iako nije nemoguće da ćemo, kroz dugoročna razmišljanja, razgovore sa drugima ili u susretu sa nespornim podacima, promeniti svoje inicijalne stavove ili prvobitno mišljenje, načelno se može reći da afektivne reakcije pojedinaca jesu prilično dobri pokazatelji njihovih moralnih stavova i ponašanja.[1]

Kakve sve to ima veze sa političkim opredeljenjem? Uzimajući u obzir hijerahiju nesvesnog i svesnog u ljudskim mentalnim reakcijama, grupa autora je postavila hipotezu po kojoj se simpatizeri leve i desne političke struje načelno razlikuju po tome koji aspekti socijalnih stimulusa jesu predmet intenzivnijeg usmeravanja njihove pažnje.[2] Naime, averzivne draži, kao što su percipirana neposredna opasnost, neprijatnost ili izvor gađenja, ali i narušavanje normi moralne čistoće, tradicionalnih vrednosti i individualnih i institucionalnih autoriteta, predstavljaju izraženiji predmet pažnje i dovode do intenzivnijih neurofizioloških reakcija kod ljudi čije je političko opredeljenje usmereno prema desnim, konzervativnijim strankama sa dubokim utemeljenjem u religijskoj doktrini. S druge strane, usmerenost prema prijatnim socijalnim stimulusima (npr. umetnosti, prirodi, pozitivnim emocijama spram drugih ljudi, itd), pa čak i hedonistička sklonost ka ponavljanju prijatnih iskustava, obeležja su ljudi čiji je politički pogled levičarski u najširem smislu.

U celoj ovoj priči treba imati na umu da rigidna podela između jednih i drugih ne postoji – svaki pojedinac je jedinstvena kombinacija fizioloških i kognitivnih kapaciteta, a konačna politička opredeljenost predstavljala bi neto efekat inherentnih sklonosti svake osobe i mnogobrojnih društvenih uticaja, kao što su značaj porodice, iskustva, šireg socijalnog konteksta i stepena obrazovanosti. Nesporno je, međutim, da ljudi iz sličnog socijalnog miljea mogu pokazivati velike razlike u pogledima na vodeće ideje društva, što nam ukazuje da, bar u širokom kontekstu sličnih društvenih uticaja, postoji individualna različitost u fiziologiji mozga koja nas može ideološki usmeravati.

Brojne studije su pronalazile pozitivnu korelaciju između različitih temelja moralnih odluka i političke orijentacije. Na primer, po pitanjima šta ih opredeljuje u formiranju mišljenja o tome da li je neki postupak dobar ili loš, desno orijentisani ispitanici su mnogo veću važnost pridavali kriterijumima lojalnosti, poštovanja, autoriteta, kao i pitanju čistoće i svetosti, u odnosu na levičarski (liberalno) orijentisane ispitanike za koje se opredeljivanje između dobrog i lošeg zasnivalo u većoj meri na kriterijumima ferpleja, reciprociteta i odnosa brige i štete po pojedince.[3]

U eksperimentu gde su analizirani fiziološki i vigilni odgovori na averzivne i prijatne stimuluse, ispitanicima, koji su inicijalno grupisani u kategorije levog i desnog političkog opredeljenja na osnovu samoizjašnjavanja i serije psiholoških testova, prikazivane su dve grupe fotografija – „srećne/pozitivne“ i „tužne/negativne“, i mereni su nivoi aktivnosti simpatičkog nervnog sistema preko elektrodermalnih reprezentacija (suštinski, upotrebljene su elektrode za veoma precizna merenja stepena znojenja koje je direktan rezultat fiziološke aktivnosti emocija, uzbuđenja i pažnje). Načelno, ne postoji osoba koja neće fiziološki odreagovati na gnusne scene prebijanja, fobičnog kačenja tarantule na ljudsko lice ili migoljenje crva po otvorenoj rani, ali, kako se pokazalo, jače reakcije i znatno duže zadržavanje pažnje na ovakvim prizorima karakteriše ljude desnog političkog spektra. Ispitanici su svoje emocije opisali kao bes, strah i gađenje. S druge strane, prizori nasmejanog deteta, slatkog zeke i košarice zrelog voća kod svih izazivaju dragost i sreću, ali su reakcije mnogo veće kod levo opredeljenih glasača koji, ujedno, pokazuju tendenciju da svoju pažnju duže zadržavaju na ovakvim slikama.

Još jedan zanimljiv nalaz ove studije odnosi se na fiziološke reakcije pri gledanju slika političara koji pripadaju „prijateljskom“ i „neprijateljskom“ taboru svakog ispitanika. Pošto se radi o američkoj studiji, predstavnici konzervativaca bili su republikanci Buš i Regan, a liberalnih demokrata Hilari i Bil Klinton (studija je urađena u leto 2007. godine, pa stoga Barak Obama ili Sara Pejlin nisu bili aktuelni predstavnici ovih partija). Desno orijentisani ispitanici, zanimljivo, u većoj meri su fiziološki reagovali na političare suprotne ideološke orijentacije nego na sopstvenu ideološku grupu, dok su levo opredeljeni pokazivali intenzivniju reakciju na svoje političke predstavnike.

Budući da političke odluke oblikuju socijalno okruženje svakog pojedinca, nije teško izvući zaključak da zalaganje za specifične političke ciljeve može predstavljati odraz ovih inherentnih fizioloških, a onda i kognitivnih preferencija svakog pojedinca. Suštinski, u svakom društvu postoje, kako nam govore studije fiziološko-kognitivnih reakcija, ljudi koji političku stvarnost doživljavaju različito. Analize takođe govore da obrazovanje značajno pomera precepciju društva u smeru egalitarnosti, ali, naravno, varijabilnost uvek postoji.

Konačno, kako sve to možemo povezati sa našim političkim trenutkom? U diskusiji sa jednim dragim kolegom pojavilo se suštinsko pitanje koje sam pokušala da pojasnim u ovom tekstu – koliko su naše odluke da glasamo, i pritom se opredelimo za jednu od stranaka, ili da ne glasamo, tj. da se svrstamo u grupu belih listića, odraz našeg racionalnog suda, a koliko na našu odluku utiče opšta zgađenost nad trenutnim političkim stanjem? S obzirom na brojne diskusije koje se vode oko opravdanosti „belih glasova“, možda je bolje ovo pitanje konkretizovati – da li su beli glasovi odraz emotivne reakcije bez racionalizacije ove afektivne odluke, ili su rezultat ozbiljnog promišljanja? Ja bih rekla da, kao i u svakoj političkoj odluci, ima elemenata aktivnosti i jednog drugog dela našeg nervnog sistema.

Beli glasovi kao afekt (ili gađenje)

Problem sa srpskim društvom u „tadićevskoj eri“ jeste relativizacija i poništavanje skoro svake razlike u političkom spektru. Danas na sceni imamo ideološki bućkuriš u loncu političkog centra gde su upale praktično sve stranke. Levica, potpuno ubijena u „miloševićevskoj eri“, nije imala prilike za novo konstituisanje. Ideje ekonomske pravde i nepravde izmešane su do neprepoznatljivosti sa čistim nacionalističkim idejama tzv. socijalista, naprednjaka, demokrata, pa čak i ekstremnih radikala. O ljudskim pravima se brinu (neo)liberali čije bi ekonomske ideje, iako ih se nismo preterano naslušali od LDPa, trebale biti, bar u odnosu na ime stranke, orijentisane prema liberalnom tržištu gde briga o pojedincima nije presudni element delovanja. Dodatno, zamešeteljstvo partizana i četnika u tzv. Preokretu, jeste nešto što niko priseban ne može razumeti drugačije osim u ljigavo pragmatičnom i ideološki besciljnom svetlu.

Nije sporno da jedna politička partija u bilo kojoj državi može imati politički program u kom obuhvata sasvim različita pitanja i ciljeve. Problem nastaje, međutim, kada sve partije imaju iste ciljeve i ista pitanja, a niti jedna ne pruža odgovore. U želji da zahvate što veći kolaž birača, političke ideologije su nestale, a sa njima i socijalni stimulusi koji mogu u svakom pojedincu pokrenuti afektivnu reakciju na osnovu koje će se opredeliti pri glasanju. Po mom mišljenju, nedostatak afekta (posebno onog levo orijentisanog), a ne višak emotivne reakcije, jeste osnovni uzrok svrstavanja u bele glasove. Mogli biste to nazvati i apatijom.

U afekt, međutim, možete svrstati gađenje koje pristalice belih glasova trenutno osećaju prema svim političkim akterima. Gađenje je više nego pojačano trenutnom predizbornom kampanjom. Nesrećna živina i stoka postali su „lajt-motiv“ izbora, a meni nikako da postane jasno da li je to neizmerno glupavo ili, pak, iza svega stoji neka meni nedokučiva genijalnost marketinških magova koji znaju da nas ovaj „zov kultivisane prirode“ magnetski privlači svakome ko pomazi kravicu ili pridrži saksijicu sa nekakvom nedužnom biljkom.

Celu stvar, mi kao biračko telo (da upotrebim taj bezlični, amorfni izraz), možemo shvatiti dvojako – ili će nas ova količina gluposti neizmerno zabaviti, u kom slučaju osećam iskrenu sramotu u ime svih učesnika u kampanji, ili je vreme da konačno razumemo koliko je ponižavajuća pozicija u koju su nas stavili aktuelni političari. Svako ko je ikada izlazio pred publiku, pa makar to bilo predavanje u školi ili sastanak u firmi, zna da su količine truda i energije koje ulažeš u pripremu, osmišljavanje i učenje onoga što ćeš prezentovati, direktno proporcionalne ličnoj percepciji publike. Kada unapred poštuješ svoje slušaoce, veoma ćeš se potruditi da budeš na visini zadatka. S druge strane, oni koji svoju publiku vide kao kompletne idiote, ponudiće im trice i kučine. Nažalost, ideju o poljoprivredi i poštenom radu seljaka u ovoj zemlji kampanjski političari uspeli su da pervertiraju u paradigmu sopstvenog odnosa prema svima nama – možete izabrati ulogu teleta ili kokoške.

Beli glasovi kao racionalna odluka

Orijentacija ka suštinskoj apstinenciji na izborima (nažalost, beli glasovi će tako biti zbrojeni) u „demokratskim“ političkim krugovima je ocenjena kao iracionalna, nepromišljena. Osnovni razlog je, naravno, to što su „beli glasači“ bivši simpatizeri DS-a i LDP-a, pa će neglasanje za ove stranke doprineti relativnom brojčanom pojačanju „onih drugih“. Ne poznajem ni jednog belog glasača koji želi da buduća vlada bude napravljena od naprednjaka i njima sličnih. Ne poznajem, međutim, ni jednog apstinenta koji želi da na vlasti ponovo vidi Tadića, Jeremića, Dačića, Cvetkovića, Dinkića, Dulića i njima slične.

Ova odluka je rezultat racionalne kognitivne obrade brojnih informacija o tome kako naše društvo izgleda nakon četiri godine ove vlade. Hajde da zanemarimo ekonomsko stanje racionalno uzevši u obzir nevolje skopčane sa svetskom ekonomskom krizom. Problemi sa ovim društvom su mnogo dublji i direktno proizilaze iz atmosfere koju je proizvela vlast. Eksplicitna partokratija i sa njom slizana korupcija na svim nivoima, kadrovska politika u potpunosti otuđena od struke i kvalifikacija, reforma sudstva i kršenje ljudskih prava kroz razne zakone u kojima pojedinac postaje nezaštićeni podanik države, teokratizacija društva sa podivljalim formalnim i neformalnim ovlašćenjima crkava u društvenim pitanjima, katastrofalno stanje školstva i zdravstvene zaštite, jesu samo neki od segmenata u kojima je društvena pozicija pojedinca degradirana do atoma.

Da li je realna mogućnost da će nam sa Nikolićem i njegovim pajtosima biti još gore? Naravno, jeste. Da li mislim da će ostanak na vlasti političara, koji su uništili samu srž demokratije i ljudskog dostojanstva, moći da na bolje promeni stanje društva i položaj običnog čoveka u Srbiji? Odgovor je nažalost ne. Na osnovu racionalne, svesne obrade informacija o efikasnosti i groznih pragmatičnih političkih postupaka LDP-a i SPO-a u skorijoj i daljoj prošlosti, teško se može zadobiti poverenje i u ove partije. Težina pat pozicije u koju smo dospeli, zaista je velika.

Vratimo se na pitanje racionalnosti/emotivnosti pozicije belih glasova. Racionalne svakako jesu obrade dosadašnjih rezultata srpskih političkih partija sa dugovečnim i nepromenljivim liderima. U domenu svesnih kognitivnih delovanja, odbijanje da se glasa spada u možda najracionalnije i naproračunatije aktivnosti. Međutim, veoma racionalna jeste i procena da mogu nastupiti i gori dani sa ovima drugima. Ipak, iz takve procene javlja se emocija straha koja izlazak na glasanje čini afektivnim, a ne racionalnim postupkom. Na ovoj emotivnoj liniji „glasanja za manje zlo“ prošlo je nekoliko izbora i završili smo ovde gde smo sada.

Beli glasovi nisu pozicija koja nudi političko rešenje. Beli glasovi jesu glas racionalne građanske pobune protiv političara kojima nije važno ljudsko dostojanstvo. To nije isprazno moralisanje već jasna poruka onima koji su ranije imali naše poverenje – ovako više ne možete!

Peščanik.net, 11.04.2012.

TEMA – Beli Glas

———–    

  1. Haidt J. (2007): The new synthesis in moral psychology. Science, 316: 998-1001.
  2. Dodd M.D., Balzer A., Jacobs C.M., Gruszczynski M.W., Smith K.B., Hibbing J.R. (2012): The political left with the good and political right confronts the bad: connecting physiology and cognition to preferences. Philosophical Transactions of The Royal Society: Biological Sciences, 367: 640-649.
  3. Haidt J., Graham J. (2007): When morality opposes justice: conservatives have moral intuitions that liberals may not recognize. Social Justice Research, 20: 98-116.
The following two tabs change content below.
Biljana Stojković

Biljana Stojković

Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Latest posts by Biljana Stojković (see all)