Davno je bilo jasno da od posebnog zakona za frilensere nema ništa. Mali rekao, Mali (ni)je zvanično porekao – ali razvoj događaja i pre svega mandat radne grupe koja se bavila statusom frilensera, navodio je na ovaj zaključak od samog početka. Osnovati radnu grupu koja nema ovlašćenje ni zadatak da sačini zakon koji najavljujete, nikada nije obećavajuće. Uostalom, takav zakon nije ni potreban – izmenama Zakona o radu može se postići isti efekat, a da pri tome „fleksibilni oblici rada“ budu regulisani na način koji radnicima garantuje minimalne dostojanstvene uslove rada.
Ne može se međutim reći da frilenseri (koji su činili deo radne grupe) nisu ništa dobili najnovijim izmenama Zakona o porezu na dohodak građana. Naprotiv, jasno je na prvi pogled da je veći deo njihovih zahteva usvojen, naročito onih koji se odnose na plaćanje poreza na prihode koje ostvaruju. Radna grupa nije raspravljala (niti je to mogla) o starom dugu frilensera – kao što vidimo, on i dalje stvara probleme. Ipak, mora se priznati da su preostala dva problema koja datiraju iz vremena početka protesta krajem 2020, kada je Poreska uprava iznenada rešila da primenjuje zakon nakon gotovo dve decenije hibernacije, rešena na način koji uglavnom odgovara ovim radnicima. Prelazno rešenje, koje je važilo tokom 2021. i 2022, nije bilo najsjajnije, ali je omogućilo dovoljno zatišja da se o problemu oporezivanja prihoda iz inostranstva od inostranih poslodavaca – što je bio osnovni predmet spora – razgovara hladne glave. Došlo se do rešenja za buduće oporezivanje koje takođe nije idealno, ali je opet mnogo bolje (ne samo bolje po obveznike plaćanja poreza, već je i racionalnije i primenjivije) od onoga što smo imali do 2021. Frilenseri ne mogu više da kažu da ne znaju kako treba da plaćaju porez i doprinose; država je sa svoje strane načinila ustupke koji se svode na dva prihvatljiva modela oporezivanja i svesno se odrekla rigidnih stavova u korist kompromisnog rešenja, koje će joj opet doneti prihode koje do sada nije ubirala.
Prvi model namenjen je frilenserima koji ne ostvaruju visoka primanja putem uplata iz inostranstva. Ovim modelom se uspostavlja neoporezivi deo od 96.000 dinara (na kvartalnom nivou), a na prihode preko tog iznosa plaćaće se porez po stopi od 20%. Jasno je da je ova varijanta namenjena onima koji nemaju redovne prihode iz inostranstva, ili ih imaju ali su oni na malom mesečnom nivou (praktično u proseku za oko 20% niži od neto iznosa mesečne minimalne zarade). U ovoj varijanti ne postoje normirani troškovi – oporezuje se sve preko neoporezivog dela primanja.
Drugi model pretpostavlja neoporezivi deo od 57.900 dinara i normirane troškove od 34% (ukupnog iznosa prihoda) za iznos preko neoporezivog dela. Porez se plaća po stopi od 10%. Jasno je da svakome ko ima redovna primanja, ili jednu veću uplatu u posmatranom kvartalu, ovaj način obračuna više odgovara jer je umanjenje koje se odnosi na normirane troškove značajno. Svako ko ostvari preko 96.000 dinara u kvartalu prijavljivaće porez i doprinose putem ove opcije.
I u jednoj i u drugoj varijanti se osim poreza plaćaju i doprinosi, i to prema opštim stopama iz Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.
Naravno, prihodi koji se ostvaruju u zemlji i dalje su oporezovani u zavisnosti od ugovora koji predstavlja pravni osnov prihodovanja – tu se ništa nije promenilo.
Važno je napomenuti i da svako lice može birati koji model će koristiti u kojem kvartalu. Ova (ne)očekivana sloboda izbora nudi prelazak iz jednog režima oporezivanja u drugi tako da oni frilenseri koji imaju „sezonski“ promet mogu da u onim kvartalima u kojima manje zarađuju praktično potpuno izbegnu izdatke za porez i doprinose.
Sve ovo se može staviti u kontekst pozitivnog razvoja događaja. Međutim, ostaje veliki žal za propuštenom šansom da se položaj frilensera reguliše daleko detaljnije. Moguće je da će radna grupa (postojeća ili neka nova) nastaviti sa radom i sada kada je (subjektivno) najvažnije pitanje za obe strane rešeno i da će imati veću slobodu da uredi i neke druge objektivno važne detalje. Ako se to ne dogodi, i pored nesumnjivo dobrog rešenja koje je iznađeno u finansijskom smislu, frilenseri će opet ostati neprepoznati u pravnom okviru Srbije. I opet će imati osećaj da – čak i kada plaćaju zaista minimalne poreske obaveze – plaćaju više nego što dobijaju zauzvrat. A nije moralo tako da bude.
Šta nedostaje u regulisanju položaja frilensera? Reklo bi se – sve, osim poreskog tretmana.
Za početak, nema definicije frilensera. Drugim rečima, mi i dalje ne znamo ko su frilenseri. Zakon o porezu na dohodak građana navodi lica koja ostvaruju prihode od autorskih i srodnih prava na koje se porez plaća samooporezivanjem. Ali ovo nije definicija frilensera kao vrste radnika nego definicija frilensinga kao (jednog od) načina poslovanja, kako je to lepo primetila Mina Simić iz udruženja Digitalna zajednica – i to čak nije ni potpuna definicija, jer su njome izostavljeni svi frilenseri koji se u celini ili delimično bave radom za domaćeg poslodavca, odnosno ne primaju honorar za ostvareni rad iz inostranstva (izostavljeni su iz razumljivih razloga: norma u kojoj je sadržana citirana kvazi-definicija na njih se ne odnosi). U radnopravnom, pa i privrednopravnom smislu, i dalje smo u mraku kao što smo bili pre ovih izmena zakona. Određenje pojma frilensera je važno, jer se oni kao kategorija radnika ne mogu ograničiti na ljude koji dobijaju uplate iz inostranstva. Postoje i radnici-frilenseri koji imaju domaće poslodavce, a nije zanemariv ni procenat onih koji rade mešovito, i za strane i za domaće poslodavce. Dalje, frilenseri nisu samo „kompjuteraši“ i platformski radnici. Podsetiću na kolegu Bojana Urdarevića, koji svako izlaganje o frilenserima tradicionalno počinje time da se ovaj termin do pre samo deceniju-dve pre svega upotrebljavao gotovo isključivo za novinare i medijske radnike, dajući na značaju upravo činjenici da se ne možemo u pravu koristiti savremenom, paušalno određenom kolokvijalnom sadržinom ovog pojma. Oni mogu da rade koristeći nove tehnologije i to po pravilu čine, ali njihov posao je „tradicionalan“ i uglavnom usmeren ka domaćim poslodavcima. Istovremeno, frilensera među novinarima danas ima više nego ikada, pre svega zato što medijske kuće kao poslodavci zloupotrebljavaju njihov ranjivi položaj. Spisak frilens delatnosti se ne završava sa njima, naravno. Treba imati u vidu i mnoge druge profesije koje čine izuzetno šarenoliku kategoriju „slobodnih“ radnika.
Frilenseri – kako god ih definisali – i dalje nemaju niti jedno pravo koje pripada radnicima. U Evropi i svetu se vodi polemika o tome jesu li neke nove profesije „treća vrsta“ radnika između zaposlenih i samozaposlenih. U skladu s tim mnoge države svoja zakonodavstva prilagođavaju raznim potrebama ove kategorije radnika koja nije sasvim definisana ni u teoriji ni u zakonodavstvima. Srbija je za sada propustila šansu da se u ovu diskusiju aktivno uključi prepoznavanjem frilensera kao specifične vrste radnika koji mogu (moraju!) ostvarivati određeni korpus prava koja su rezervisana za „klasične“ radnike. Pri tome treba imati u vidu specifičnosti njihovog procesa rada i njihovih sredstava rada, kao i ograničenja koja proističu iz činjenice da ni na globalnom nivou ne postoji efikasna šema zaštite frilensera od zlonamernih poslodavaca iz inostranstva koji ne ispune svoje ugovorne obaveze (ako je formalni ugovor uopšte zaključen). I dok su platformski radnici predmet nove direktive Evropske unije čija je izrada u poodmakloj fazi, mi i dalje ignorišemo široku paletu ovih radnika koje je veoma teško uvesti u određeni kruti režim, još teže u jedinstvenu definiciju (što mnogi „brižni“ neoliberali koriste da kao papagaji ponavljaju kako je klasičan radni odnos prevaziđen koncept, iako to niti je tačno, niti ima suštinske veze sa ovim problemom). Dok evropske zemlje pokušavaju da pomognu ovim radnicima da budu prepoznati kao radnici, čini se da su se u Srbiji obe strane – i država i udruženja frilensera – zadovoljili time što su pronašli modus njihove minimalne poreske obaveze.
Odijum frilensera prema plaćanju poreza i doprinosa u prošlosti je bio razumljiv, jer oni državi nisu ništa davali, a ništa od nje nisu ni očekivali. Pri tome nisu sasvim dobro percipirali da oni svakako koriste određene usluge koje su im omogućene baš time što smo (mi ostali) plaćali poreze – u visoko korumpiranoj državi kao što je Srbija, lako je izgubiti tako nešto iz vida i tu im se ne može ništa zameriti. Sada će međutim plaćati porez i doprinose, pa je zanimljivo videti kada će postati svesni šta dobijaju zauzvrat i da li je to dovoljno. Da li će od 1. januara 2023, kada nova zakonska rešenja počnu da se primenjuju, frilenser moći da podigne kredit? Mislim da se njegov/njen položaj neće nimalo promeniti u odnosu na 31. decembar 2022. I kada budu postali svesni mnogih nedostataka koje njihov specifičan radnopravni položaj prati, trebalo bi očekivati da dođe do novog impulsa za dalje uređenje njihovih prava. U zemlji u kojoj niko na vlasti ne sluša stručnu javnost, frilenseri su u prethodne dve godine pokazali da mogu biti snaga čiji će se glas čuti do nivoa koji o tome odlučuju.
Peščanik.net, 27.12.2022.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
