Zemfira
Zemfira, foto: Denhud/Wikimedia Commons

Godine 2003. Ana Uzelac je u časopisu Reč objavila tekst o već tada izuzetno popularnoj ruskoj pevačici Zemfiri. Tekst je inače izvađen iz rukopisa njene dve godine kasnije odštampane knjige Deca Putina. Sumnjam da je iko u to vreme ovde čuo za Zemfiru. Ne verujem da je i danas mnogo drugačije. U Rusiji je pak Zemfirina popularnost samo rasla.

Dana 26. februara 2022, Zemfira je na koncertu u Moskvi otpevala svoju pesmu iz 2017. „Ne pucajte“. Izvorno, pesma je govorila o ruskim vojnicima u ratu u Čečeniji. Ali, svima na koncertu bilo je jasno da se pesma ovaj put odnosi na rat u Ukrajini – ruski napad na susednu zemlju samo što je bio počeo. Da bi ipak otklonila svaku sumnju, Zemfira je za pesmu „Ne pucajte“ napravila i spot sa kadrovima ruskih razaranja ukrajinskih gradova i antiratnih protesta u Moskvi.

Tu nije kraj njenom antiratnom angažmanu. Sa svojom partnerkom, ruskom glumicom i rediteljkom Renatom Litvinovom snimiće rusku verziju antiratne pesme Peta Seegera „Where have all the flowers gone“. Dok Litvinova recituje pesmu na ruskom, ispod njenog glasa čuje se glas Marlene Dietrich koja pesmu peva na nemačkom. Konačno, Zemfira će snimiti i spot za svoju novu pesmu „Meso“, o gnusnom razaranju Marijupolja.

U međuvremenu, Zemfira i Litvinova su napustile Rusije. Ali, zašto bi čitaoca trebalo da bude briga za jednu rusku pevačicu i njenu partnerku, kao i za njihov antiratni angažman, sve i ako je ta pevačica jedna od najvećih zvezda u Rusiji? Zašto bi njen stav o tekućem ratu – ili bilo čemu drugom, kad smo već kod toga – bio relevantan, pogotovo za čitaoca? I zašto je važno posebno ga izdvojiti među ostalim antiratnim glasovima poznatih ruskih javnih ličnosti?

Zemfira Talgatovna Ramazanova rođena je 1976. godine u ruskom gradu Ufi. Ufa je industrijski grad od preko milion stanovnika. U 90-im godinama prošlog veka, industrija je u gradu zamrla, ljudi su ostali bez posla: grad je prošao kroz sve kroz šta je prošla i Rusija po raspadu SSSR-a. Velikom broju ljudi raspali su se životi. Devedesete su formativne godine za Zemfiru. Ona živi raspad zemlje i u njemu sazreva.

Svoj tekst o Zemfiri Ana Uzelac sklopila je tako što u njemu ponajmanje ima same Zemfire. Za čitavu knjigu Uzelac je 2001. i 2002. napravila ozbiljno istraživanje. Razgovarala je sa velikim brojem uglavnom mladih ljudi u Rusiji. Njena ideja je bila da uhvati raspoloženje takozvanog običnog naroda upalog u haos ruske tranzicije. Naslov knjige Deca Putina ne referiše na ruskog predsednika. Putino je jedno od sela u kome je Uzelac provela neko vreme da bi zabeležila i opisala život u dubokoj ruskoj provinciji.

Kao u Putinu, boravila je i u Ufi. Intervjuisala je Zemfirine prijatelje i saradnike. Pričajući sa njima o Zemfiri, zapravo je rekonstruisala iskustvo odrastanja generacije koja ne pamti SSSR i formira se u toj novoj – kako se njima tada činilo, dok su gledali svoje roditelje – besperspektivnoj postsovjetskoj Rusiji. Uspeh same Zemfire, jasno se pokazuje u tekstu, stajaće na njenoj sposobnosti da oseti i artikuliše raspoloženje svoje generacije, to jest da progovori glasom svojih vršnjaka o temama koje ih tište.

Verujem da je čitalac, kao ja, pročitao niz tekstova čiji autori pokušavaju da objasne zašto je Putin napao Ukrajinu. Jedno od opštih mesta u tim tekstovima je upravo podsećanje na poslednju deceniju 20. veka u Rusiji. Sam Putin često o tome govori. Kaže se kako je to bila decenija ponižavanja i ruske države i ruskog naroda. Zapad je, kaže se još, spokojno pustio Rusiju da posrće i gledao da njenu slabost podlo iskoristi na svaki mogući način. Ta izuzetno teška decenija razlog je što se danas Putin sveti Zapadu uništavajući Ukrajinu.

Nema razloga da sad pitamo kako su Ukrajinci krivi za težak život u Rusiji na kraju prošlog veka. Tim pre što znamo da ni Ukrajina tu deceniju nije prošla ništa bolje. Neka bude baš tako kako Putinovi tumači i sam Putin kažu: neka bude da je Zapad i samo Zapad kriv za ruska tranzicijska posrtanja po raspadu SSSR-a. Uostalom, ko god da je kriv, nema nikakve sumnje da to jesu tamo bile strašne godine. To iskustvo beleži Ana Uzelac kada priča sa svojim ruskim sagovornicima. O tome, u ime čitave generacije, peva i Zemfira.

Ali, evo šta je poenta: ljudi koji su tu deceniju preživeli i nekako počeli od krhotina ponovo da sklapaju svoje živote, kako nam to pokazuje Zemfira – reklo bi se ovlašćena portparolka svoje generacije – nisu ispunjeni mržnjom ni željom za osvetom. Pogotovo ne mržnjom prema susedima u bivšim sovjetskim republikama sa kojima dele isto tranziciono iskustvo. Niti vide razloge da se njima za bilo šta svete. U tom smislu su rečiti Zemfirini antiratni gestovi.

I kada progovara samo u svoje ime, milioni Zemfirinih ruskih vršnjaka se s njom identifikuju jer se prepoznaju u njenim pesmama i gestovima. Što se, po svemu sudeći, za Putina ne bi moglo reći. Njegovi jed i mržnja izgleda da ostaju samo njegovi. A poslušnost njegovih sledbenika i pristalica, iz interesa ili straha, nešto je sasvim drugo. U Srbiji pak stvari stoje sasvim drugačije. Ovde se ljudi iskreno identifikuju s njim. A za Zemfiru – nikad čuli.

Peščanik.net, 03.06.2022.

UKRAJINA

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)