Gde Vođa greši (2. deo)

Protesti u Beogradu 5. januara

Protesti u Beogradu 5. januara

Od kada se Predsednik zapitao gde greši, nije se više tim povodom oglašavao. Rečeno-zaboravljeno. U međuvremenu nas je podsetio: „Otvaram fabrike, jurim investitore, zapošljavam ljude i borim se da ova zemlja bude još jača, bolja i udobnija za život“. Ali nas je upoznao i sa svojim novim saznanjima da se, pored kriminalaca, sada u šetnji nalaze i loši političari koji to rade kako bi kombinovali, krali i ponovo se dočepali vlasti „koja je za njih ništa drugo nego nova rasprodaja svega što u Srbiji vredi“. I podrazumeva se: „Nisam vas se uplašio, svih zajedno, ni najmanje.“

Glavna poluga vladavine u savremenim autokratijama je glasač-podanik. Glasač-podanik je spreman da trpi, da veruje, da sluša, da kliče, da veliča Vođu, da glasa za njega, da ga oponaša, da bespogovorno ponavlja njegove reči, da ga hvali, da ga brani i glorifikuje do iznemoglosti.

Međutim, njegovo podaništvo ima svoju cenu – podanik želi nešto što mu ne pripada i veruje u obećanje Vođe da će to dobiti. Glasača-podanika ne zanima ko je kreirao višak i da li je višak uopšte kreiran. Njega zanima da dobije parče kolača kojeg je napravio neko drugi. Osnovna prepreka da dođe u poziciju da dobije nešto što mu ne pripada je slobodno društvo zasnovano na principima meritokratije. Zbog toga glasač-podanik prezire slobodu.

Slobodu za svoje podanike prezire i njegov Vođa jer on zahteva slobodu isključivo za sebe i njene mrvice dobacuje samo najzaslužnim sledbenicima. Svi se oni nadaju da će jednom postati Vođa baš onako kako se tome svojevremeno nadao njihov Vođa dok je strpljivo čekao u redu.

Sa druge strane, stub savremenog slobodnog društva je Građanin. Građanin zahteva meritokratiju, odnosno samo ono što mu pripada i ne dopušta da nešto što njemu pripada dobije neko drugi. Za razliku od glasača-podanika koji se pita šta Vođa može da učini za njega, Građanin se pita šta on može da uradi za sebe. On kreira višak i želi da učestvuje u njegovim blagodetima u skladu sa uloženim resursima. Da bi to bilo moguće, potrebna je sloboda. Građanin zna da sloboda nije bogom dana već da se za nju mora boriti i kada je jednom osvoji zna da je mora sačuvati.

Građanin svoju slobodu čuva tako što sumnja – on je zainteresovan, on pita, on kontroliše i zahteva odgovore. On ne veruje u obećanja, već u dela. On ne kliče, već promišlja i ne vezuje se za osobu već za princip. Za Građanina sloboda nema cenu i zna da se za nju neće izboriti neko drugi, već da to mora da učini sam.

Vođa greši jer nije u stanju da razume Građanina. Za njega je nepojmljivo da sloboda nije na prodaju, verovatno zbog toga što nikada nije bio Građanin.

Autor je profesor Filozofskog fakuleta u Beogradu.

Peščanik.net, 07.01.2019.

Srodni link: Ognjen Radonjić – Gde Vođa greši