Ima tome skoro četrdeset godina, kako smo mi u Beogradu, studentske nemire juna 1968., krstili, skoro od milja, ovim kroatizmom, lipanjska gibanja. Većina učesnika tih događaja koji su zapretili da će prevrnuti svet, danas su starija gospoda, mali broj među njima ostao je duhom mlad, i ponešto u onoj garderobi koja je, kada se sve izračuna, jedini vidljivi trag tog romantičnog bunta. Ako ništa drugo, današnji svet nosi se ležernije, a sve drugo zavisi od subjektivnog osećanja slobode.
Nekim slučajem našao sam se u nekoj reprizi povijesnoj, tih kretanja, tu, na severu nemačkom, u okolini Heiligendamma, u času skupa svetskih moćnika. Onde su odnekud, kao iznikli iz zemlje, pojavili su se sinovi ili unuci nekadašnjih šezdesetosmaša, neuredno odeveni, neobuzdani i veseli. Njihov prosvjed protiv tog sastanka, sveg u vanjštini naučne fantastike, s nemogućom tehnikom, golemim obezbeđenjem i sasvim nemačkom uštogljenošću, imao je nešto od raspoloženja velikih rock koncerata, od Woodstocka, od kampanje protiv vijetnamskog rata, od Lennona, od Dutschkea, i od našeg beogradskog studentskog vođe Mijanovića, koga su zvali Vlada Revolucija.
Neminovne su u sličnim prilikama slike koje pomeraju normalu svakodnevnog ljudskog bivstva, u najmanju ruku, sav onaj mladi svet koji je pokušao blokirati previše čuvane predsednike, šefove i premijere, učinio se kao kolona izletnika, dani su postali neradni, nastupio je produženi vikend pobune, dnevni raspored, njegova radna smena preobratila se u leškarenje po travi, u laku svirku na gitari, u ljubavnu igru po šumarcima i gde gde nečiji laki dim opijatika. Ali i na drugoj strani, u tevtonskim redovima policije, opremljenim kao da idu u lov na kitove, kao da će se popeti na Himalaje ili pokušati da pogase veliki požar, i oni sami izgubili su staloženost običnog života, đavo je i kod njih došao po svoje, da im poremeti ravnotežu, da im izmeni opis radnog mesta, postali su oni preko noći lovočuvari, lugari, seoski raznosači, poslužitelji, štalski momci nekog nevidljivog imanja, noćni čuvari sveta koji, sam za sebe, mogao bi i bez njih mirno spavati.
Potom, dolaze i korekture. Nekada, u vreme beogradskog bunta, 1968., pamtim da je poznati poslastičar Medžed iz ulice Knez Mihajlove opskrbljivao studente iz susednog Kapetan Mišinog zdanja krempitama i bozom. Ovde, na Heiligendammu događa se nešto slično, samo što nekadašnji građani istočnonemački, ganuti dugosatnom službom golobradih policajaca, i njih, kad kad daruju pomorandžama i voćnim sokom.
Šta se međutim dogodilo kao novost, po ovim poljima oko Rostoka, prema uzburkanom istočnom moru i među dinama na kojima poređane su uredno korpe za nastupajuće letnje goste. Tu, između žičanih barijera, neviđeno konsekventnih, gde je neko naumio da svetske vođe odvoji u jedan raskošan zatvor, kao zauvek. Na te pregrade bilo je besmisleno jurišati, nešto malo naučili su demonstranti od nekadašnje srpske rebele: po okolnim putevima pojavila se neka vrsta balvana, bilo je i celonoćnog ležanja po drumovima, policajci su još jedanput morali da se pretvore u sestre nudilje, da svu tu dečju raju prenesu, nežno ili ne, u stranu. Onda se dogodio jedan obrt, koji nikakav komesar policijski nije mogao predvideti.
Momci i devojke, sa cvećem u kosi, na biciklima ili ne, sa svojom ratnom opremom, bocama vode i vrećama za spavanje, ta vojska neke udaljene nove Evrope razvila se u strelce, ceo ovaj pobunjeni narod otišao je u polja, u šume, u sav onaj divotni predeo pomeranski: nijedna policija, navikla inače na sukob s protivničkim kordonom, nije u stanju izaći na kraj s jednom populacijom koja se raširila, razbila u hiljade pojedinačnih kolona, jer svaki čovek može činiti sopstvenu kolonu i vlastiti stroj, ako to hoće.
Mislim da sam prvi put razumeo smisao svih ovakvih gungula; uopšte me ne privlači bezumlje musavih, prikraćenih nezadovoljnika koji razbijaju nečije radnje ili prevrću tuđe automobile, ali hiljade, i možda milioni pojedinačnih, ličnih demonstracija, svakoga od nas koji se ne slažemo sa postojećim stanjem stvari, mogao bi biti zanimljiv događaj. Ne znam da li je ta slika raštrkanog protesta doprla do oka one prenapregnute osobe američkog predsednika, ali poslednja vest sa te grandiozne parade moći govorila je kako je gospodina Busha zaboleo stomak. Tako se otkriva da ni među najmoćnijim ljudima planete ne ide sve uvek po nekoj predviđenoj tablici, niko nije savršen, kako se veli na kraju poznatog filma.
Inače, supruga ruskog predsednika ne bi bila obučena u nešto, kao skinuto sa fotelje, a ona druga, iz britanske premijerske kuće ne bi se činila kao da je pobegla sa gimnazijske zabave. Ima donekle krivice i u kamerama svetskog javnog mnjenja, koje na prvi pogled, služe samo promoviranju te iste svetske moći, ali katkad baš i ne. Jedna od završnih scena za okruglim stolom vođa, pod prozirnim svodom koji podsećao je na šator Gadafija, otkrila je nekakvu galeriju sumornih i smrknutih, totalno umornih, skoro očajnih lica, samo u tom momentu, u kome svakome pobegao je programirani optimizam i očekivana srdačnost, ali i to je bilo dovoljno.
Feral Tribune, 27. lipnja 2007.
Peščanik.net, 02.01.2010.
1968.
