Topovske šupe u Beogradu, foto: Ivana Karić

Topovske šupe u Beogradu, foto: Ivana Karić

„Srbija nije odgovorna za Holokaust, ali će uraditi sve da posledice Holokausta ispravi na svojoj teritoriji“, izjavio je 5. maja, na međunarodni Dan sećanja na Holokaust, direktor Agencije za restituciju. Kada kaže da će Srbija učiniti sve, direktor Agencije za restituciju misli konkretno na Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika. Skupština je Zakon izglasala 12. februara 2016. Tim zakonom država se obavezala da počev od 2017, u narednih 25 godina iz budžeta daje finansijsku podršku Savezu jevrejskih opština u iznosu od 950.000 evra. Tako je konačno pravno zaokružena restitucija u Srbiji. Restitucija se vidi kao jedna od osnovnih tranzicijskih poluga – reč je o pravnoj meri kojom se ispravljaju krupne nepravde iza kojih je stajao prethodni režim. Nije tu reč samo o materijalnoj odšteti koja kompenzuje nanetu nepravdu; važan je i moralni aspekt restitucije – država prihvata odgovornost za prošla nedela i ljudima koji su pretrpeli štetu pod prethodnim režimom vraćanjem imovine simbolično priznaje status punopravnih građana.

Međutim, direktor Agencije za restituciju izričito tvrdi da Srbija nije odgovorna, iako je spremna da plati odštetu. Tu se postavljaju barem tri pitanja: ako nije odgovorna, zašto Srbija plaća odštetu? Ako nije odgovorna Srbija, ko je odgovoran? Zašto odštetu ne plate oni koji su odgovorni za stradanje Jevreja u 2. svetskom ratu, na teritoriji Srbije? Sve su to laka pitanja, i na njih se u Srbiji intenzivno daju odgovori barem u poslednje tri – revizionističke – decenije. Pođimo od pitanja – ko je odgovoran za stradanja Jevreja na teritoriji Srbije? Još od osamdesetih, domaća nacionalistička istoriografija upire prstom na Nemačku i Hrvatsku. Jevreje je u Srbiji progonio i ubijao okupacioni nacistički režim. Najveći broj Jevreja iz Srbije, pre pogubljenja bio je smeštan u logor na Starom sajmištu, koji se tada nalazio na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske.1 I jedno i drugo navodno oslobađa domaći izdajnički režim od bile kakve odgovornosti za stradanje Jevreja na teritoriji Srbije, pa direktor Agencije za restituciju može mirno da izgovori – Srbija nije odgovorna, ali će uraditi sve…

Stvari se međutim komplikuju ako vođeni tom „istinom“ pokušamo da odgovorimo na treće pitanje, koje sad glasi – zašto Nemačka i Hrvatska ne izdvoje sredstva za otklanjanje posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta na teritoriji Srbije? Tim pre što je (Zapadna) Nemačka u decenijama posle 2. svetskog rata bila spremna da prihvati odgovornost i plati reparacije za uništavanje evropskih Jevreja, sklopivši u vezi sa tim niz sporazuma sa Izraelom, kao i sa više evropskih država (među njima, naravno, i sa ondašnjom Jugoslavijom). Sva je prilika da je barem Nemačka svoju obavezu prema žrtvama Holokausta, u meri u kojoj je to bilo moguće, već ispunila. Srbija i Hrvatska su plaćanje svojih obaveza očito izbegle pod okriljem Jugoslavije, koja je iz 2. svetskog rata izašla kao zemlja pobednica u ratu protiv nacista, a ne kao država saučesnica u nacističkim zločinima. Pitanje reparacije ili restitucije otvorilo se tek po raspadu Jugoslavije, kada su i Srbija i Hrvatska morale da se suoče sa svojim kolaborantskim prošlostima. I Srbija i Hrvatska, već dve i po decenije jasno demonstriraju da nisu u stanju da sa tim delom svoje prošlosti izađu na kraj.

Hrvatska nas se ovde ne tiče; zanimljiva nam je Srbija sa svojim polovičnim rešenjima. Dakle, istorija plaćanja reparacija posle 2. svetskog rata pokazuje da nije sav teret za zločine mogao pasti na Nemačku. Priča o Holokaustu komplikovanija je od jednostavne priče o nemačkom nacističkom režimu koji je svoju nameru da uništi evropske Jevreje dosledno sprovodio na svim okupiranim teritorijama bez oslanjanja na lokalne, izdajničke režime. Kada je o Srbiji konkretno reč, kolaborantski režim Milana Nedića stajao je nacistima na usluzi i spremno sprovodio njihova naređenja.2 Ta saradnja sastojala se u prihvatanju nacističkih, prema Jevrejima diskriminatornih zakona, pravljenju spiskova Jevreja, oduzimanju njihove imovine, deportaciji Jevreja u logore i hvatanju odbeglih Jevreja.3 Istina je da vojska i policija izdajničkog režima nisu učestvovale u ubijanju Jevreja, ali to je praktično jedini aspekt njihovog uništavanja u kome nisu učestvovale. Iz toga je dakle proizašla obaveza današnje Srbije da otkloni posledice oduzimanja imovine žrtvama Holokausta. Srbija je tu obavezu, kako vidimo, konačno prihvatila, ali ujedno odbija da prihvati odgovornost kolaborantskog režima koji je doveo do tih posledica. (Identičan model ponašanja – odbacivanje odgovornosti uz istovremeno plaćanje odštete – u novembru 2015. demonstrirao je tekući predsednik vlade poklonom Srebrenici od pet miliona evra.)

Štaviše, u vreme kada prihvata obavezu da delimično otkloni posledice stradanja Jevreja na svojoj teritoriji, Srbija pokreće i proces za rehabilitaciju Milana Nedića, čelnika režima koji je svesrdno stajao uz naciste u uništavanju Jevreja na teritoriji Srbije. Kada je o Milanu Nediću reč, i tu se stvari, očekivano, vrte oko vraćanja imovine. Srbija je izgleda na putu da vrati ili kompenzuje oduzetu imovinu naslednicima Milana Nedića, jednako kao i Savezu jevrejskih opština. Nedić i njegov režim, tvrdi se, nisu bili odgovorni za stradanje Jevreja. Kada direktor Agencije za restituciju kaže da Srbija nije odgovorna, ali će uraditi sve… – on baš to doslovno i misli: Milan Nedić nije odgovoran, ali će država ipak platiti Savezu jevrejskih opština da bi otklonila posledice nastale zbog zlodela režima Milana Nedića.

Na prvi pogled kontradiktorno, ovo izjednačavanje žrtve i zločinca ipak je jednostavna, koliko i pogrešna, misaona radnja, a svodi se na supremaciju etnonacionanog principa. Milan Nedić ne može biti odgovoran jer nije imao izbor, glasi revizionistički argument. Njegov zadatak bio je da po svaku cenu zaštiti etničke Srbe. Okupacione vlasti su od njega tražile da izruči Jevreje (i komuniste). Za uzvrat su garantovale miran život Srbima. Nedić je Srbiju video pre svega kao državu etničkih Srba. Zato nije bilo razloga da se dvoumi. Životi Jevreja manje vrede od života Srba. Podrazumeva se da Jevreji treba da budu izručeni (kao građani drugog reda u tadašnjoj Srbiji) da bi se zaštitili životi Srba. Nedić je pre svega bio „srpska majka“, a ne osoba na čelu države sa obavezom da jednako štiti sve njene građane. Kako je mislio Nedić tada, tako danas misli direktor Agencije za restituciju. Nije u redu to što se dogodilo Jevrejima, spekuliše on, treba otkloniti posledice oduzimanja njihove imovine, ali nema ničeg lošeg u odluci koju je doneo Milan Nedić. To je revizionistički diskurs koji je normalizovan u protekle tri decenije u Srbiji. To praktično znači da je Srbija danas isto onako kao što je bila i pre više od sedam decenija – država arbitrarno određenih etničkih Srba. Etnički „Srbi“ su građani prvog reda, a svi ostali zavise od sticaja okolnosti i (samo)volje ovdašnjih nacionalističkih vođa.

Peščanik.net, 07.05.2016.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Građanin prvog reda

Nikola Samardžić – Osvrt na navode iz teksta Dejana Ilića “Građani prvog reda”

Milivoj Bešlin: Milan Nedić – rehabilitacija fašizma

Dejan Ilić – Majka i prostitutka nacije

Vladimir Veljković – Istorija kao uteha

Oslobođenje: Ivan Čolović – intervju

Aleksandar Sekulović: Kasno ste se setili!

Ivan Čolović – Milan Nedić i srpski nacisti slave Vidovdan

Milovan Pisarri – Milan Nedić: vera u nemačku pobedu

Olivera Milosavljević – Ponavljači na barikadama kolaboracije

Mijat Lakićević – Moć đenerala

Miloš Vasić – Kvisling Milan Nedić

Vladimir Veljković – Depolitizacija Milana Nedića

________________

  1. O dva suprotstavljena revizionistička viđenja Holokausta na teritoriji Srbije – srpskom i hrvatskom – vidi u Jovan Bajford, Staro sajmište. Mesto sećanja, sporenja i zaborava (Beograd: Beogradski centar za ljudska prava, 2011). O formiranju logora na Starom sajmištu, kao i o tome da je logor bio isključivo u nadležnosti okupacionih vlasti na teritoriji Srbije, te da nije imao nikakve veze sa režimom Nezavisne Države Hrvatske, vidi Christopher Browning, „Konačno rešenje u Srbiji – Judenlager na Sajmištu“.
  2. O okolnostima pod kojima je krajem leta 1941. formiran kolaboracionistički režim Milana Nedića, vidi Christopher Browning, „Werhmacht Reprisal Policy and the Mass Murder of Jews in Serbia“, Militargeschichtliche Mitteilungen 33 (1983), str. 31-47.
  3. O tome vidi Jovan Byford, „The Collaborationist Administration and the Treatment of the Jews in Nazi-Occupied Serbia“, Sabrina P. Ramet i Ola Listhaug (ur.), Serbian and the Serbs in World War Two (Palgrave Macmillan, 2011).
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)