Skupština Srbije viđena iz Pionirskog parka

Foto: Peščanik

Ne znam da li ste već čuli ovaj vic. Pitali novinari građanku šta misli o „unutrašnjem dijalogu“ o Kosovu, a građanka odgovorila: „Mislim da je dijalog počeo. I ljudi koji kažu ‘mi ne želimo da učestvujemo u takvom dijalogu’, i to je stav koji označava dijalog. Ne mislim da je naročito odgovoran, ali je stav.“

A šta mislite o tome kako do sada teče dijalog, opet će novinar. Na to građanka odgovara: „Nemam posebno mišljenje o tome. Debata je počela. Mislim da je jako hrabro i jako odgovorno od predsednika da je počeo neku našu internu debatu oko tako važnog pitanja. Mislim da je dobro što je debata počela, jer mislim da mi kao Srbija i svi naši građani treba da znamo koji su u stvari naši nacionalni ciljevi po tako važnom pitanju. A čini mi se da nemamo dovoljno konsenzusa i oko drugih nacionalnih pitanja i da stalno nešto dovodimo u pitanje kada smo se već dogovorili da idemo tim putem.“

Ali šta je tu smešno, pitaćete vi? Svakog dana režimski mediji objavljuju „glas naroda“, a zapravo aktivista vladajuće stranke, i to neretko zvuči jednako isprazno, besmisleno i ponizno kao i ovo što si citirao. U čemu je vic? Vic je u tome da je u ovom slučaju intervjuisana građanka niko drugi do premijerka Srbije, Ana Brnabić. Dobro, slažem se, tek sad nije smešno, više je tužno.

Kao što vidimo, o „unutrašnjem dijalogu“ o Kosovu premijerka ne ume da kaže ništa više od najopštijih mesta – to je dobro, dijalog je dobar, debata je počela, dobro je što je počela, svaka čast predsedniku koji je za kratko vreme pokrenuo tako dobru debatu. Ali ako malo zagrebemo po površini ovog fraziranja, otkrićemo i kako premijerka doživljava dva značajna politička pojma – dijalog i konsenzus.

Neki ljudi su, kaže premijerka, odbili da učestvuju u ovakvom dijalogu. Ali – i to odbijanje je takođe dijalog! Kako to? Tačno je da su najistaknutiji opozicioni političari odbili da učestvuju u ovakvom dijalogu, pre svega zato što nije jasno pod kojim uslovima i u kom forumu bi on uopšte trebalo da se vodi. Da je opozicija prognana sa nacionalnih medija, znamo, da je svakodnevno na najgrublji način ućutkivana u skupštini, takođe znamo, kao što znamo i da je predsednik i njegova stranka svakodenovno vređaju i omalovažavaju. To nije, niti može biti dijalog. Dijalog zahteva ravnopravne učesnike i izostanak pretnji, pritisaka i sile. Svega toga u Srbiji nema. U tom smislu, sasvim je jasno zašto neravnopravno tretirana strana u takvom „dijalogu“ ne želi da učestvuje. Međutim, premijerka poručuje da čak iako opozicija to ne želi, ona u tom dijalogu ipak učestvuje, već samim odbijanjem da učestvuje. Radi se, dakle, bukvalno o ponudi koja se ne može odbiti, jer i ako ste je odbili, prihvatili ste je.

Zašto je premijerki bitno da ovo kaže, postaje jasno iz njenog narednog odgovora. Cilj dijaloga je, po njoj, da se dođe do konsenzusa o nacionalnim ciljevima po pitanju Kosova. Građani, kroz unutrašnji dijalog, treba da „saznaju“ koji su to nacionalni ciljevi. U teoriji, baš lepo. Konsenzus je izuzetno zahtevan metod odlučivanja, koji isključuje preglasavanje, tj. nametanje volje od strane većine i umesto toga zahteva opštu saglasnost. Dijalog koji bi, opet u teoriji, mogao da vodi konsenzusu, morao bi biti otvoren za sve, vođen pod ravnopravnim uslovima i zasnovan na onome što Habermas naziva „nenasilnom silom boljeg argumenta“. Dijalog vođen u takvim uslovima, dakle bez pretnji, bez podsmeha, bez pritisaka i zastrašivanja, bez nasilnog nametanja bilo čije volje, teoretski bi mogao dovesti do racionalnog konsenzusa. Ali, kako smo već videli, takvog dijaloga nema, pa stoga ne može biti ni konsenzusa. Međutim, podsetimo se, premijerka smatra da i oni koji ne žele da učestvuju u neravnopravnom dijalogu, već učestvuju u dijalogu. I ako se nisu složili, ima se smatrati da su se složili. Kada kaže da će građani Srbije kroz ovaj i ovakav „dijalog“ „saznati“ šta su nacionalni ciljevi, ona sasvim jasno želi da kaže da će građani saznati šta je u njihovo ime odlučio predsednik.

I dok ovo pišem, upravo stiže novi vic. Pitali jednu građanku šta misli o povlačenju kompletnog osoblja srpske ambasade iz Makedonije, a ona rekla: „To nije mala stvar“. Sad već pogađate poentu vica – i ova građanka je premijerka Srbije.

Peščanik.net, 22.08.2017.

TEMA – KOSOVO