U mnogim gradovima Rusije su već uvedeni zakoni koji zabranjuju „propagandu homoseksualizma“, a po svoj prilici će ih uskoro izglasati i u Moskvi. Autor ovog zakonodavnog akta za Sankt-Peterburg, kudravi deputat Milonov, upozorio je organizatore koncerta Madone da su „petrogradski zakoni protiv propagande homoseksualizma veoma surovi“. Pripretio im je da će radi kontrole primene ovog zakona možda čak i on sam posetiti njen koncert, mada se na taj korak još uvek nije definitivno odlučio. Ali ako zanemarimo deputata Milonova i pokušamo da homoseksualnost objasnimo sa biološke tačke gledišta, videćemo da sve to baš i nije tako prosto.

Kada se govori o „propagandi homoseksualizma“, pretpostavlja se da je seksualna orijentacija nešto što se čoveku može nametnuti. Kao, svaki čovek može da bira hoće li da bude homoseksualac ili ne, pa se zato na njegov izbor može uticati propagandom. Međutim, nauka nam govori nešto drugo. Istraživanja koja su sprovedena sa blizancima nam kazuju da je u najvećem broju slučajeva nasledni faktor taj koji ima presudnu ulogu na formiranje seksualne orijentacije. Mnogo je češći slučaj da po seksualnoj orijentaciji genetski identični, jednojajčani blizanci pripadaju istoj grupi populacije, dok se kod genetski neidentičnih, dvojajčanih blizanaca, to događa mnogo ređe.

Pored genetskog, na seksualnu orijentaciju mogu uticati i faktori prenatalnog razvoja. Nizom istraživanja je pokazano da su muškarci češće homoseksualni ako imaju starijeg rođenog brata, pri čemu se kod svakog sledećeg mlađeg brata šanse da će biti homoseksualan povećavaju za jednu trećinu. Prema nekim procenama, „efekat starijeg brata“ je uzrok svakog sedmog slučaja pojave muške homoseksualnosti. Budući da je istovremeno primećeno da prisustvo usvojene braće, rođaka ili usvojenih sestara u porodici ne utiče na seksualnu orijentaciju njenih mlađih članova, pretpostavlja se da su određena fiziološka svojstva majke koja za redom rađa sinove to što u svakoj sledećoj trudnoći utiče na genetsku strukturu novorođenčeta.

Polni hormoni, kao na primer testosteron, mogu uticati ne samo na stepen izraženosti polnih svojstava koja se vide golim okom, već i na razvoj mozga, a samim tim i na način mišljenja, seksualnu orijentaciju, kao i na sam osećaj pripadnosti nekom od polova. Poznato je da se mozak žene i mozak muškarca razlikuju po nekim, makar i neznatnim, anatomskim pojedinostima, i po hemijskim i fiziološko-funkcionalnim finesama. Analogno tome, u nizu autoritativnih naučnih časopisa, kao što su na primer PNAS ili Brain research, objavljena su istraživanja koja dokazuju da postoje razlike u građi mozga kod homoseksualnih i heteroseksualnih ljudi istog pola. Sadržaj hormona u određenim etapama razvoja ploda manifestuje se potom i kroz ponašanje dece u ranijim fazama detinjstva, recimo u izboru igara tipičnih za dečake ili devojčice.

Primećeno je da i kod više stotina bioloških vrsta, među kojima je i naš najbliskiji biološki rođak šimpanza, takođe postoji seksualna naklonost ka jedinkama istog pola. Ova pojava je primećena i kod delfina, pingvina, pa čak i kod nekih vrsta insekata. Što se genetike tiče, drozofila (lat. Drosophilidae), nama poznatija kao vinska mušica, tokom vremena je postala najistraženija biološka vrsta. Utvrđeno je da kod ovih mušica postoje mutacije gena (između ostalih i onih koji su odgovorni za raspoznavanje suprotnog pola) koje direktno vode u biseksualizam. Kod lajsanskih albatrosa na primer, jedna trećina parova je sastavljena od dve ženke koje godinama žive zajedno i koje jedna drugoj pomažu u odgoju potomstva.

I tu se sada javlja vrlo često postavljano pitanje: ako je homoseksualizam u značajnoj meri nasledan, a seksualni odnosi među partnerima istog pola za sobom ne ostavljaju potomstvo, ne bi li trebalo da saglasno teoriji evolucije, „geni odgovorni za homoseksualnost“ jednog lepog dana prosto nestanu?

Princip koji opovrgava zaključak nametnut ovim pitanjem može se ilustrovati primerom gena beta-globina. Ovaj gen je jedna od komponenti hemoglobina, globularnog proteina koji vezuje kiseonik u krvi. Postoji mutacija koja oštećuje gen beta-globina i ljudi koji su nasledili dve oštećene kopije ovog gena, jednu od oca i drugu od majke, pate od teške genetske bolesti, takozvane srpaste anemije. Kod ovih ljudi, eritrociti imaju karakterističan srpasti oblik i oni u krv donose manje kiseonika. Ali zanimljivo je da su zbog toga ovi ljudi apsolutno otporni na malariju. Naime, u oštećenim eritrocitima parazit malarije ne može da se razmnožava. A ljudi koji imaju samo jedan „loš“ beta-globin ne pate od srpaste amenije, ali zato poseduju izrazito visoku otpornost na malariju.

Tako se hipoteza o evolutivnoj podršci homoseksualnosti zasniva na tome da mnoštvo genetskih varijanti koje nisu direktvo vezane za promenu seksualne orijentacije, u određenim kombinacijama može dovesti do toga da se sklonost ka homoseksualnosti ili biseksualnosti pojavi u vidu sporednog efekta, baš kao što genetska varijanta koja štiti od malarije u određenoj kombinaciji može dovesti do pojave srpaste anemije. Lako se da pretpostaviti da su heteroseksualni nosioci određenih gena „zaduženih za homoseksualnost“ mnogo privlačniji seksualni partneri i mnogo bolji i nežniji očevi od onih heteroseksualaca koji te „loše gene“ nemaju.

Značajan broj istraživanja potvrđuje hipotezu da sa stanovišta evolucije „homoseksualni geni“ svojim heteroseksualnim nosiocima mogu da omoguće čitav niz prednosti. Na primer, heteroseksualna braća blizanci, od oca homoseksualca, u proseku imaju više seksualnih partnerki nego heteroseksualni blizanci čiji je otac heteroseksualac. Moguće da je razlog tome to što su ženama mnogo privlačniji muškarci sa kvalitetima tipičnim za homoseksualce.

Drugo objašnjenje možda leži u tome da genetske varijante koje pripadnicima jednog pola omogućuju homoseksualne odnose, pripadnicima suprotnog pola mogu biti korisne. Jer nedavna istraživanja su stvarno pokazala da su žene rođene od majki čiji su očevi bili homoseksualci mnogo plodnije od ostalih. Ova se zakonomernost tiče samo majki i ne isključuje već pomenuti „efekat starijeg brata“.

U ovom kontekstu je i sama priroda homofobije takođe zanimljiva. Poznati kreacionista Ted Hagard, propovednik i zadrti borac protiv homoseksualnosti, morao je da dâ ostavku nakon skandala koji je otkrio njegovu seksualnu vezu sa jednom muškom prostitutkom. „Mislim da je moj unutrašnji rat bio razlog mojih žestokih napada na homoseksualce“, rekao je ovaj bivši pastor, izvinjavajući se za svoje dugogodišnje homofobične ispade. Ovakvih i sličnih primera ima mnogo.

Zamislite na trenutak da sa vama žele da provedu vreme prelepa devojka i neki zgodan šarmantni muškarac. Sa kime od ovo dvoje ljudi biste radije stupili u vezu? Za čoveka koji je heteroseksualan izbor je toliko očigledan da on zapravo uopšte ne postoji. Ali mnogi ljuti protivnici homoseksualaca su uvereni da izbor postoji. Da li se to može objasniti time da među njima ima mnogo biseksualaca? Sa takvom seksualnom orijentacijom, izbor stvarno nije očigledan.

Da bi proverili ovu hipotezu, naučnici Adams, Vrajt i Lor su formirali kontrolnu grupu muškaraca za koje se osnovano pretpostavljalo da su heteroseksualci, s tim što se jedna polovina njih odnosila negativno prema homoseksualizmu, a druga se prema homoseksualcima odnosila potpuno ravnodušno. Puštali su im filmove sa erotskim scenama u kojima su učestvovale tri kombinacije parova: muško-ženski, muško-muški i žensko-ženski. Prilikom posmatranja polnog akta žensko-ženskih parova, erekcija je zabeležena u obe grupe ispitanika. Ali kod homofobičnih ispitanika je mnogo češće dolazilo do seksualnog uzbuđenja prilikom posmatranja scena u kojima su učestovala dva muškarca. Tako je teorija o prikrivenoj seksualnoj sklonosti prema pripadnicima istog pola, kao jednom od uzročnika homofobije, zainteresovala mnoge psihologe. Ispostavilo se da su muškarci sa ovim sklonostima vaspitavani u porodicama u kojima je homoseksualnost bila tabu tema. U njima je po pravilu glavnu reč vodio autoritativni otac, posebno motivisan da sakrije svoju tajnu sklonost, pa između ostalih i time što se krajnje negativno i sa prezirom često izjašnjavao protiv homoseksualaca.

Nije tajna da veliki broj protivnika homoseksualizma pripada krugu religioznih ljudi. Parole o „zaštiti detinje psihe“ i „borbe sa krizom nataliteta“ često služe samo kao zaklon iza kojeg se skriva pokušaj uvođenja religioznih normi u svetovno zakonodavstvo. Pri tome se redovno zaboravlja prosta činjenica da se rečenica „to je protivprirodno seksualno ponašanje jer za sobom ne ostavlja potomstvo“ mnogo lakše može primeniti na monahe i sva ostala crkvena lica koja praktikuju celibat, nego na ljude seksualno naklonjene osobama istog pola.

Mnoga istraživanja svedoče o tome da je homoseksualnost veoma široko rasprostranjena biološka pojava i da je seksualna orijentacija, u priličnoj meri, samo jedna od mnogih urođenih osobina čoveka. Osim toga, treba imati u vidu da nauka još nije zabeležila nijedan slučaj efikasne promene seksualne orijentacije. Zato je „propaganda homoseksualizma“ nemoguća, baš kao što je nemoguća i „propaganda heteroseksualizma“. Moguća je samo propaganda dobronamernog odnosa prema seksualnim manjinama, ali nažalost izgleda da je baš protiv toga i usmerena aktuelna reforma ruskog zakonodavstva – protiv propagande uvažavanja tuđih potreba, protiv tolerantnosti i protiv jednakih prava za sve.

Aleksandar Pančin, Новая Газета, 10.08.2012.

Prevod sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 05.10.2012.

TEMA – PARADA PONOSA +