Pre par dana sam bila pozvana da kao panelistkinja učestvujem na tribini koju organizuje list Beton u okviru projekta „Ka razvijenoj demokratiji“. Tema tribine je bila „Pozicija žene u Srbiji i ženski aktivizam”. Na panelu smo govorile Katarina Lončarević iz Centra za ženske studije i Dubravka Đurić i ja sa Fakulteta za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum.

U mojoj verziji ženskog aktivizma, feminizma i politike – lično jeste političko, iako se to lično često zloupotrebljava, a ni to političko nije svodivo na palanačko sektašenje i ideološke bunkere. Na osnovu ovakvog uverenja postavljam pitanje – ko i sa kog mesta „sme” i može da govori?

Neki od prigovora koji su se čuli na tribini odnosili su se na izbor panelistkinja, u smislu da je više nego problematično da tri „bele”, univerzitetske profesorke danas govore o poziciji žena u Srbiji i feminističkom aktivizmu. Ovde se uvek već pretpostavlja i “zna” ko ima legitimitet da govori u ime feministkinja.

Vredno je pomena i to da su uglavnom muškarci u publici imali šta da kažu. Reklo bi se da je „njima”, za razliku od „nas”, baš sve „jasno” i da su došli da nam saopšte kakvo je stanje sa feminizmom u Srbiji danas. Zaista mislim da nije u redu da „neki dečaci“ dođu na tribinu o feminizmu, da nam objasne kakve treba da budemo, kako da budemo slobodnije, šta treba da radimo i – šta smemo da kažemo i o čemu smemo da mislimo. Oni veruju da govore sa moralno i politički „čistog” i neupitnog mesta, „mesta onoga za koga se pretpostavlja da zna”. To ne samo što opasno zaudara na stare i nove totalitarizme, već pre svega maskira dobrostojeće, često institucionalizovane „alternativne” pozicije.

Jedan od tih „dečaka“, Branimir Stojanović (poznatiji kao Trša), zabrinuto je zaključio da stvar sa feminizmom u Srbiji stoji vrlo loše. Zašto? Pre svega, rekao je, jer se feminizam danas vrti oko jednog privatnog fakulteta (mog), koji je po njegovom sudu nastao na problematičnim pretpostavkama. Na osnovu ove navodno sporne akademske adrese, beogradski crveni kmer je doneo presudu da ja nemam prava da govorim o feminizmu, a još manje da bistrim ono političko. On je iz publike naglas razmišljao o tome kako je moguće da o politici, o odnosu feminizma i antiratne politike govore osobe koje dolaze iz institucije nastale na ratnom profiterstvu, „krvavom“ novcu i tome slično. Drugim rečima, po njegovom sudu, ja nisam moralno podobna osoba zato što ispred i u ime „sumnjive“ akademske zajednice nastojim da kritički mislim.

Samo je u duhu palanke moguće feminizam u Srbiji – kao i sve njegove manifestacije, inicijative i politike – svesti na jedan panel, jedan fakultet, jednu organizaciju ili jednu grupu žena. Ta vrsta uniformnosti nas neprestano, kao politički nesvesno, vraća u tu istu palanku u kojoj su svi i glumci i gledaoci u jednom teatru pakosti i sujete. Upravo taj duh nije svojstven feminizmu čak ni u zemlji kao što je Srbija, pa upravo zbog toga, što se moje moralne i političke podobnosti tiče, evo da kažem: hoću i mogu da govorim o čemu god želim i sa mesta koje sama biram. Samo je u palanci moguće da vas zapljunu krvlju i ratnim profiterstvom, tek onako, usput, jer tu se sve etiketira. Zapravo tu nikada ništa nije mišljeno kao minimalna odgovornost za vlastitu reč. Baš to usput, zato što Branimir Stojanović (ali ne samo on) misli da se to može onako bahato – jeste problem čitave ovdašnje politike, koja nas neprekidno vraća na ono predpolitičko, na silu i aroganciju mediokriteta.

Zahvaljujući takvim politikama, u današnjoj Srbiji još uvek izgleda besmisleno svako pozivanje na bezuslovnu borbu protiv zbornosti, a za odgovornost javne reči. Tako, želeo to ili ne, Stojanović pripada onom horu srpskih muškaraca koji uvek sa tog bezbednog, perifernog mesta neodgovornosti imaju nešto da kažu – onako usput, na nekoj tribini, nekoj televiziji ili već… gde se nađu.

Ovo ne pišem samo zato da bih odgovorila jednom od bezbrojnih srpskih „dečaka“, onako usput. Pišem jer verujem u politički, građanski, republikanski pojam odgovornosti shvaćene kao samoodgovornost. Verujem u odgovornost prema generacijama studenata i studentkinja sa kojima delim uverenja, ali i nadu da ćemo na kraju ipak uspeti da izađemo iz fraternalističke zajednice koja preti da nas ponovo baci u bratsko ropstvo, u koje nas neprekidno uvlače različiti „dečaci“, „učitelji”, i njima slični – već decenijama unazad.

Peščanik.net, 12.02.2013.

TEMA – FEMINIZAM