Da li se Vučić Nemcima izvinio sa znakom pitanja ili bez njega, to bi sad trebalo utvrditi. Dosadno je podsećati čitaoca, jer sigurno se seća, pošto je u skupštini rekao da Nemci znaju ko je ubio Olivera Ivanovića i da štite ubicu, Gašić se potom pozvao na (šetajući) znak pitanja i objasnio da nije ništa tvrdio nego je pitao da li Nemci znaju ko je ubica i da li ga štite. Onda su se komentatori pozvali na zapisnik sa date sednice skupštine i rekli da tamo upitnika (pa ni šetajućeg) nema. E, ali onda je neko intervenisao i (sada već nepostojani) upitnik se pojavio i u zapisniku, usred rečenice, gde mu mesto ne može biti.
Komentatori su tada pisali da znak pitanja ne može da se nađe na pola rečenice, da je naknadna promena zapisnika krivično delo… i tome slično. S druge strane, Gašić je uporno ponavljao da on nikoga nije sumnjičio, samo je glasno razmišljao i pitao da li iko zna, možda, na primer, Nemci, ko je ubio Olivera Ivanovića i da li neko, na primer, zašto da ne opet, Nemci, štiti ubicu. Nemci su hitno odgovorili da oni ubicu ne znaju i ne čuvaju ga, i tu bi, što se Gašića tiče, bio kraj ovog ljubaznog razgovora, razmene pitanja i odgovora između Gašića i Nemaca. Što je Gašić Nemce pitao baš iz skupštine, a ne telefonom, na primer, ili nekim službenim dopisom – time se dalje niko nije bavio.
I već smo svi na to zaboravili, kad čitava dva meseca kasnije, hop, evo ti Vučića – dragi Nemci, izvinite, mi smo mislili da vi štitite ubicu, ali pošto ste nam rekli da nije tako, verujemo vam i povlačimo reč. A znak pitanja? Gde je opet nestao znak pitanja. Hoće li ga sad, nesrećnog, brisati i iz zapisnika, ili neće? I hoće li ga brisati ista osoba koja ga je u zapisnik dodala, ili neka druga? Zaista, sad to već postaje veliki posao, pa bismo morali imati dve osobe u skupštini, jednu koja u zapisnik dodaje šta treba, i drugu koja iz njega briše sve što se s vremenom pokaže kao suvišno. Ako to bude radila jedna osoba, postoji rizik da se razboli i postane podeljena ličnost.
A Gašić, hoće li i njegova ličnost da se razboli? Ako on uopšte ima ličnost. Jer, ako je suditi po tome kako se Vučić izvinio, Gašić ne postoji. Preciznije, čas ga ima, a čas ga nema. Nepostojan kao onaj upitnik iz sredine Gašićeve rečenice. Kaže Vučić, mislili smo… pa dalje sve ono o ubici. Nemci odgovorili… pa sve to što su rekli. Pa opet Vučić Nemcima – juuu, izvinite, pogrešili smo. Čekaj malo, nisi ti pogrešio, Gašić je rekao to za Nemce. I ako mu je verovati, nije tvrdio nego je pitao. Al, Vučić kaže, ne, ne, nije bilo pitanje, mi smo mislili…
Koji to mi? On i Gašić? Ili je Gašić samo otvarao usta, a Vučić je mislio (po običaju, pogrešno)? Jer, mogao je i Gašić da se izvini. Samo, onda bi morao da objasni glupijadu sa znakom pitanja. A to je ipak neobjašnjivo. Možda je Vučić, ponovo, podmetnuo leđa za Gašića. Gašić se obrukao, al Vučić kaže, nije Gašić, ja sam to tvrdio, Gašić je samo, da ponovimo, otvarao usta, pa vam se sad ja i izvinjavam. Možda bi manja sramota bila da se Gašić izvinio za upitnik, nego što ga je Vučić ovako, sve braneći ga, napravio na budalu.
Ali, takav je Vučić, požrtvovan. Seća se čitalac, da ga ne podsećam, Vučić je onomad rekao da bi i on rušio u Savamali, hvalio se time. Nedavno je opet sve uzeo na sebe i predstavio nam se kao „bot i idiot“. Ima on taj višak solidarnosti u sebi. Možda ga njegovi zato i vole, on – recimo to fudbalskim jezikom – ide glavom gde drugi ne bi ni nogom. To da njemu glava služi kao da mu je noga, ima smisla. S njegovom solidarnošću stvari ipak stoje drugačije: jer svaki put kad ih uzme u zaštitu, Vučićevi bliski kolaboranti (jeste, saradnici) ispadnu – „kompletni idioti“.
To je ta trampa koju im Vučić nudi – da biste bili nekažnjivi, morate biti idioti. Iz ugla kolaboranata, to zvuči kao dobra pogodba. Nekažnjivost je ipak nekažnjivost, a što se ovog drugog tiče, pa i oni sami dobro znaju ko su i koliko vrede. Uostalom, zato ih Vučić i bira i drži oko sebe. To je ta novoradikalska „meritokratija“. Sve pršti od nje.
Jeste, sve to dobro znamo. Kao što smo znali i da će Prigožin biti ubijen, zar ne? Mrtav čovek hoda – tako je izgledao Prigožin posle pobune. I on sam je morao znati da više nije živ onog trenutka kad je zaustavio konvoj pobunjenika, ako smo mi već tad to znali, a on sigurno nije bio manje upućen od nas. Ali, eto, nastavio je da putuje, da leti avionom, i – cap, gotovo. Zašto sad na kraju o Prigožinu, kad je tekst bio o Gašiću i njegovoj interpunkciji? Zbog znanja. Svi sve znamo, a ipak se vozimo.
Peščanik.net, 25.08.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
