Užas na grčko-makedonskoj granici konačno je otvorio oči većini: vreme je da se razmisli šta je to EU uradila, šta nije, šta da rade građani EU zemalja, i šta da rade oni koji to nisu, u događanjima koja pred našim očima obeležavaju tekuće stoleće, i možda ne samo jedno. Ovim poslednjima, negrađanima EU, stavljen je, kako izgleda, najveći teret. Dok Bugarska i Mađarska dižu sve više zidove, sve lepše ukrašene bodljikavom žicom, a postoje i predlozi sa električnom strujom, dok se Slovačka saglašava sa evropskim parama, ali samo za 200 hrišćana, a Slovenija se još cenjka za „svojih“ nekoliko stotina (bez verskih i drugih zahteva), u Srbiji se predsednik šeta među izbeglicama – i to je nešto: Makedonija je ostala sama, isto onako kao i u leto 1999, kad su hiljade Albanaca u sličnim očajnim uslovima čekale neko rešenje izlaska. Nimalo ne smanjujem odgovornost za brutalnost u zemlji dugotrajne političke nestabilnosti i sličnih odgovora (Kumanovo, ove godine) na izazov. Samo mi se čini da je više nego potrebno preuzeti trans-graničnu i trans-političku odgovornost, onako kako su neki ljudi – oni ljudi-ljudi, već uveliko započeli, od prve kopnene tačke izbeglica pa sve do Kalea.
Šta je, dakle, EU uradila? Učestvovala je, uglavnom bezrezervno, u svim akcijama uvođenja demokratije na Bliskom i Srednjem Istoku. Delom kroz NATO, delom sa izrazima uzdržanosti, sa podeljenim stavovima u evropskom parlamentu, sa dvosmislenim ponašanjem evropskih političara (od ominoznog Tonija Blera do nevoljnih mediteranskih država): posledica je da je celo područje, blisko i srednje, postalo jedan od najopasnijih izvora nestabilnosti i nasilja koje smo, u poslednja dva luda veka, uopšte videli. Uništene su dve velike laičke države, dve diktature, Libija i Sirija, kao što je pre toga uništen Irak. Svi mogućni rezultati „arapskog proleća“ ugušeni su, u saradnji sa lokalnim pretendentima na strogu vlast, prostim okretanjem leđa i neulaganjem novca EU. Skoro sa žaljenjem se neko može setiti kako su Evropljani, bez velike štete za prostor, ljude i resurse, kolonijalnim metodima i pojedinačno skidali vladare koji im nisu bili po volji. Uništavanjem Sadama, Gadafija i možda uskoro Asada uništeni su životi miliona, nestale su žene bez vela, besplatno zdravstvo i školstvo, kao kolateralna šteta u naftofiliji, rasizmu i histeričnom strahu od skretanja „demokratije“ ulevo. Ostao je tip države koji može opstati u bezakonju i nasilju, jer se granice i vladari stalno menjaju – kalifat. EU je, dakle, saučesnica u političkim i vojnim akcijama koje su izazvale seobu naroda, i obavezna je da plati odštetu i popravi šta se može. I to nas vodi u ključno drugo pitanje:
Šta, dakle, EU nije uradila? Primarni greh novijeg doba je neprihvatanje Turske u EU, pošto je zemlja ispunila (ili bila spremna da ispuni) sve predviđene zadatke i zahteve. Turska je, zbog ovog odbijanja i neučestvovanja u administrativno/pravno/finansijskim navikama EU, postala konzervativna, mnogo brže i dublje islamistička, vojno jača nego ikada, i otvoreno agresivna prema manjinama – recimo Kurdima. Turska je danas nekontrolisani kanal priliva izbeglica, bez odgovornosti i pomoći, kao i najveće sedište kriminalnih trafikanata ljudima. I još je glavni igrač u osi nestabilnosti Iran-Izrael… EU kriminalno nije predvidela talas izbeglica, koji o evropske obale udara već petnaestak godina. Pre bar pet godina trebalo je pripremiti izbegličke prihvatne centre na Kipru, Kritu i na Malti, gde bi izbeglice posle prvog dela puta dobile informacije, izrazile u pojedinačnim/porodičnim intervjuima i u humanim okolnostima i vremenu svoje želje, i pokazale svoje mogućnosti u nalaženju mesta u evropskim društvima. Prvi deo puta, kao i drugi, posle socijalne i profesionalne trijaže, obavljali bi evropski brodovi na redovnim linijama samo za izbeglice i prateće osoblje, koje bi sa njima radilo tokom puta. Na tačkama ulaska na kopnu izbeglice bi čekali vozovi i autobusi i manji centri za iznenadne potrebe. Ostali Evropljani ne bi ni primetili neki veliki priliv. Ograničiti politiku na lađe koje love čamce u libijskim vodama i na prenatrpanu Lampeduzu je groteskno, i uz to – ništa u Grčkoj! EU je, isto tako kriminalno neodgovorno, dopustila da izbeglice PEŠKE, kao pre petnaestak vekova, putuju po Balkanu bez ikakve pomoći u logistici, hrani ili uopšte bilo čemu, a histerične reakcije EU zemalja drugoga reda nisu privukle nikakvu pažnju velikih. Ostaje ključno pitanje, koje EU prepušta svojim desnim marginalcima i odgovarajućoj medijskoj histeriji, a to je pitanje gde bi se i kako snašli/zaposlili svi ti ljudi. Zastrašujući broj nezaposlenih u EU pravi u prosečnoj pameti rupu koja se lako inficira fašističkim gnojem: izbeglice nam nešto oduzimaju, uz rasističku narativnu trakalicu koja iz toga sledi. Pitanje je, dakle, zašto je u EU i oko nje toliko nezaposlenih? Dinamika zaposlenost/nezaposlenost u SAD pokazuje da se, čak i u ovoj metastazi kapitalizma, nekim merama može promeniti odnos. EU je maznula socijalistički svet sem Rusije, i zatim ga prepustila grabeži svojih i lokalnih izabranika. Posledica je da danas od Beča do libijskih obala više nema nijedne velike industrijske sile – čak ni industrijskog kompleksa. Grčka, koja je doživela isto što i post-socijalističke zemlje, dokaz je da je reč upravo o ključnom uplivu politike EU, a ne o usudu socijalizma; dobar primer za to mogle bi biti i Španija i Portugal. EU razvojni programi imaju više uspeha u Africi i Aziji – ali zaman, u mikroskopskim razmerama. EU, otvoreno od pada berlinskog zida, sprovodi politiku preuzimanja umesto razvoja, siromašenja masa umesto projekata socijalne pravde, servisa umesto proizvodnje. I uz to, kako se dolikuje a i za razliku od SAD, finansira na pipetu samodovoljnost, socijalne projekte i ostalo čime nesrećni nevladin sektor sebi ispira mozak i pretvara ga u trodimenzionalni štampač. EU poljoprivredna vizija bedno propada na isušenim vinogradima u Grčkoj, svim i svačim napumpanim holandskim farmama koje proizvode suviše, i na ludački visokoj pomoći koja se redovno dodeljuje – britanskoj kraljevskoj kući, za savršeno birokratski prikladne poljoprivredne projekte… Svađe oko toga ko je kada i koliko dobio pa potrošio a nije vratio, služe zaista samo kao davno oglodana, a još uvek privlačna kost jako glupim psima. No već u takvoj „podeli rada“ izbeglice bi mogle da zauzmu zapostavljene i prazne niše, a oni ambiciozniji i obrazovaniji među njima da se uklope – možda u prave projekte socijalnog privređivanja i usluga, zdravstvene zaštite i obrazovanja, nauke i kulture. I zašto ne, politike! A šta bi se tek desilo da EU popusti u neoliberalnoj šizi i počne raditi na jednakosti? Izbeglice su, u takvoj viziji, obećanje svetle, mešane, tolerantne, vesele, stvaralačke i udobne budućnosti…
Šta da rade građani EU? Ako hoće da pomognu, moraju se naučiti da rade gerilski odnosno partizanski: akcije moraju biti skrivene, rezultati dobro plasirani u javnosti. Jer, pomagati izbeglicama je zakonski prekršaj, i počinitelj može biti kažnjen, kako unutar EU tako i izvan. Ne govorim o humanitarnoj pomoći preko organizacija i individualnoj pomoći, već o pomaganju izbeglicama da što brže, udobnije i sigurnije stignu na mesto na koje žele, i pomoći tamo ako očekivanja nisu urodila plodom, mirnim i produktivnim životom. Već nekoliko organizacija se ozbiljno posvetilo ovakvim akcijama. Najzanimljivija je svakako Fluchthelfer, koja nastavlja tradicije pomaganja građanima DDR da pobegnu na Zapad, tačnije u zapadni Berlin. Potreba za ovakvom organizacijom i njenim aktivnostima na najstrašniji način svedoči o tome u šta su pervertirale ideje rušenja berlinskog zida… Na ovoj internetskoj stranici naći ćete dragocene savete kako da prevezete izbeglicu unutar šengenskih granica, a sa malo više opasnosti i preko šengenskih granica. Treba dobro izabrati mesta sačekivanja i preuzimanja, provlačenja kroz mogućne kontrole, treba proučiti mape, i treba biti dosledan i hrabar: sve to je, nažalost, potrebno zato što EU nije organizovala ljudski prijem i raspoređivanje na samom izvoru. Sa malo više organizovanja i planiranja, mnogo neprimetnih privatnih kola moglo bi u nejednakim razmacima i po različitim rutama prevesti veći broj izbeglica, bar do releja u narednoj državi i preko šengenskih granica. Sledeći važan postupak jeste obezbediti boravak, bar za kraće vreme, ovim izmučenim ljudima, i omogućiti im snalaženje u novoj sredini. Mnogi građani EU odlično su pripremljeni za ovakve akcije, jer paralelni socijalni sistemi postoje manje-više svuda. Internetski i telefonski, ova je populacija već više puta pokazala izuzetnu brzinu i spremnost za društvene akcije. Oni koji poznaju područje, potvrđuju da su za pomoć izbeglicama pre svega spremni oni siromašniji. Kako se moglo desiti da za poslednjih nekoliko katastrofalnih godina i suludog gubljenja ljudskih života samo jedan bogati bračni par odluči da svoju jahtu upotrebi korisno, spasavajući izbeglice po Sredozemnom moru? Kad bi se vlasnici malih plovila odlučili da u većem broju priteknu u pomoć, propalo bi pola posla švercerima ljudi, a postepeno možda i sav posao. Drugim rečima, bogati i sebični predstavljaju ozbiljan problem EU, a i šire: ne šire evropske ideale, ne poštuju evropska humanistička merila, ne podižu građansku svest, i uopšte su manje korisni članovi društva. Treba ih prevaspitavati. Što se pomagača tiče, najvažnije i čelično pravilo je da se sve usluge daju besplatno, jer su u slučaju ugroženosti akcije kazne daleko više, ako se utvrdi bilo kakva razmena novca. Savetuje se, recimo, da se za benzin plaća isključivo karticama.
Šta da rade negrađani EU? Njihovo područje delovanja je, paradoksalno, šire. Pre svega, bliži su izbeglicama po prevladavajućem društvenom statusu, i zato je važno da se kombinacija frustriranog i rasističkog govora što više omalovažava i sprečava u javnosti. Bolje stojeće izbeglice treba zaštititi od lokalnog varanja i guljenja kože, jer donose zaradu. Što se tiče onih koji su krenuli sa malo i stigli ni sa čim, sve što solidarna sirotinja može da im pruži je dobrodošlo. Imate sobu, odeću, cipele, flašu vode? Sve je nekome korisno. Zabrinuti se za izbeglice i pomoći im može blagotvorno delovati na one mnogobrojne traumatizovane, očajne, beznadežne i na smrt posvađane, naročito ako akcije pomoći prati internetska i možda čak i medijska potpora: intervjui sa izbeglicama, da se vide njihova lica, čuje njihov glas, da ispričaju svoju priču, svoje sećanje, svoja nadanja. Pomoć pri transportu izbeglica može ponegde biti još efikasnija nego ona od strane građana EU, posebno na granicama gde države EU pokazuju samovolju, kao u Grčkoj i Mađarskoj. Možda se pitamo šta se dešava sa Bugarskom i Rumunijom: sem zida, važan podatak je da je nekoliko nemačkih građana koji su transportovali izbeglice ostalo u bugarskim zatvorima mesec-dva. Negrađani EU, a posebno zapadnog dela Balkana, koji je najviše na udaru, mogli bi i sebi i građanima EU dati ključnu pouku, onu sa kojom se glatko ulazi u EU – doduše u onu bolju, koju još zamišljamo… A pre sanjanih prostora i vremena, negrađani EU treba da iz EU iscrpu svu pomoć u spasavanju EU od njene sopstvene loše politike. Tako i građani i negrađani EU mogu zajedno da obnove bar nešto od nekadašnje evropske zamisli, zahvaljujući izbeglicama. Jer, preobrat u evropskoj socijalnoj politici uopšte ne zavisi od izbeglica: oni su tu samo realna pomoć i značajna simbolička potpora, udarac u čelo. Ishod bi mogao biti dobar i dugotrajan, a mogao bi biti i brz i ubistven. Zavisi od toga da li imamo onu sobu, i u njoj dušu.
Peščanik.net, 23.08.2015.
IZBEGLICE, MIGRANTI- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
