Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Predsednik Rusije Vladimir Putin reče pre neki dan da „sankcije koje je Zapad uveo Rusiji nanose štetu zemljama koje su ih uvele“. Na srpskim (para)državnim, tj. medijima sa „nacionalnom frekvencijom“, po pravilu se čuje još „tvrđa“ verzija – da od tih sankcija više štete ima Evropa nego Rusija. Ovo drugo je teško dokazati, naročito u „dubokoj Rusiji“, ali da Evropa trpi štete od politike koju vodi – nesporno je.

Međutim, to samo govori u prilog Evropi, Zapadu i zapadnoj civilizaciji uopšte.

Zapadu se često, u Srbiji naročito, pripisuju samoživost i sebičluk, da vodi računa samo o svojim interesima i slično.

Na ukrajinskom primeru Evropa je pokazala da nije zaboravila na evropske vrednosti. Da se rukovodila pre svega sopstvenim interesima pustila bi Ukrajinu niz vodu, a svoje odnose sa Rusijom nastavila kao da se ništa ne događa. Imala bi gasa i nafte koliko hoće, možda samo nešto malo skuplje, ne bi je brinule nestašice hrane i mogla bi da mirno nastavi sa razvojem i oporavkom od teških posledica dvogodišnje krize izazvane epidemijom korone. Ne, nova kriza uopšte joj nije bila potrebna.

Uprkos tome, Evropa je izabrala da se suprotstavi ruskoj agresiji i stane na stranu Ukrajine. Neposredno uključenje u rat, zbog ruske pretnje da će upotrebiti atomsko oružje – koja se ipak nije mogla smatrati praznom puškom – bilo je suviše rizično. Nema sumnje da bi u tom ratu Zapad pobedio, ali bi cena, pre svega u ljudskim životima, bila nesaglediva. Za Zapad ljudski život nešto znači, za Putina to je samo potrošni materijal. Da ne govorimo o nesrazmernom materijalnom bogatstvu koje bi bilo uništeno na jednoj i drugoj strani.

Pomažući slabijem i napadnutom od mnogostruko jačeg, trpeći zbog toga i sama veliku štetu, Evropa je pokazala svoju ljudskost.

Kada je pak o Srbiji reč, Srbija je izabrala da podržava Ukrajinu ali tako da je to ništa ne košta. Štaviše, nastavljajući dobre odnose sa Rusijom, ona iz toga izvlači (makar očekuje da će izvući) veliku materijalnu korist. Prelazeći ćutke preko razaranja ukrajinskih gradova i stradanja ukrajinskih civila, podržavajući praktično Rusiju – možda ne toliko zvanično ali preko Vučiću bliskih medija nesumnjivo – Srbija je pokazala svoje dehumanizovano lice i veliku moralnu anomiju. I, naravno, potpuno je okrenula leđa Evropi.

Istovremeno, kakve li neslane šale, Vučić govori da „Evropska unija nema alternativu“ i da će Srbija još odlučnije biti na evropskom putu. I to odmah pokušava da materijalizuje praveći sa „Stelantisom“, velikim automobilskim konzorcijumom (petnaestak članova: Fijat, Opel, Pežo, Sitroen, Krajsler, Maserati, Lanča, da pomenem samo najpoznatije) dogovor o proizvodnji električnih automobila u Kragujevcu.

Vučić bi da se ponaša po principu „umiljato jagnje dve majke sisa“, kao da su drugi „sisali vesla“.

Peščanik.net, 21.05.2022.

UKRAJINA

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)