Videli smo prvo pravilo u izbornoj dembeliji – posle izbora mahom se svi raduju rezultatima kao da su pobedili.
Sada imamo i drugo pravilo u izbornoj dembeliji – ako ti se ne sviđaju rezultati izbora, traži da se izbori ponove.
Znam ljude, doputovali su iz belog sveta da glasaju u prošlu nedelju. Poverovali su da je njihov glas, kako ih je uveravala opozicija, zaista važan. Odazvali su se na poziv opozicije. Sada im ista ta opozicija, pozivom da se izbori ponove, poručuje jednu od dve stvari: ili – dođite ponovo da glasate; ili – možemo i bez vas. Ne zna se šta je gore. Dobro, tih koji su putovali sigurno nema mnogo. Na njih ćemo nadalje naprosto zaboraviti. Ostajemo mi koji nismo putovali. Šta nama mogu da donesu novi izbori za Beograd? A šta protagonistima opozicije?
Računica opozicije nešto je složenija. Prvo, opozicija računa da će sada podela odbornika između vlasti i opozicije, ako ne bude ponavljanja izbora na dovoljno biračkih mesta, ostati u gradskoj skupštini zakucana na 55:55. Nadalje računa da i ako se ponove izbori na dovoljno biračkih mesta, opozicija u najboljem slučaju može dobiti šansu za većinu od tek nekoliko odbornika u odnosu na stranke vlasti. To nije stabilna većina, zaključuje se, i zbog toga opet novi izbori.
U računici se, istina, pretpostavlja i da stranke režima mogu do većine, opet od samo par odbornika, te da ni tako vlast u gradu neće biti stabilna. I opet, novi izbori.
Evo šta su sve problemi s ovom računicom. Prvo, kolektivni protagonisti opozicije nisu samo heterogeni među sobom nego i unutar sebe. Recimo, SSP s Đilasom na čelu kaže da su oni najveća opoziciona stranka. Ali, ruku na srce, mi to ne znamo, a ne znaju ni oni. Istina je da je koalicija „Ujedinjeni…“ u ovom trenutku najjači kolektivni protagonist na strani opozicije. Da su hteli da vide koliko je svako unutar koalicije zaista jak, izašli bi na izbore svako za sebe. Nije se desilo.
Ako ćemo pravo, mi u stvari ne znamo ni ko može da govori u ime „Ujedinjenih…“. Slično važi i za ostale aktere – to su sve uglavnom koalicije, izuzev Zavetnika. Iskustvo i s lokalnih i s republičkih izbora, još iz devedesetih (Nova demokratija u parlamentu; SPO u skupštini Beograda), kaže nam da se stranke lako odlučuju da izađu iz koalicija i prave nove aranžmane s drugim (režimskim) strankama ili koalicijama. Nešto od toga već gledamo i posle izbora od prošle nedelje. Dakle, podela 55:55 nije zakucana. Pošto je to tako, ostaje da vidimo drugi argument – da većina neće biti stabilna.
Iz iskustva i to znamo – većina od nekoliko odbornika ne povlači nužno sa sobom nestabilnost. Izvesno je da bi većina od opozicionih aktera bila nestabilna, zbog stalne izloženosti pritiscima – naravno, koruptivnim – režima. Obrnuto ne važi. Dakle, nije problem u heterogenosti opozicije, nego u moralnim kvalitetima njenih pojedinih kolektivnih ili individualnih aktera. Uz to, mi još ne znamo ni da li se svi iz opozicije slažu da se izbori ponove. Izgleda kao da su neki iz opozicije srećni s ovim što su dobili i ne bi više da rizikuju. Pozivanjem na nove izbore, ti se akteri guraju prema režimu.
Računica je manjkava iz još jednog razloga – novi izbori održali bi se prema istim pravilima, dakle s istim cenzusom od 3 odsto. Taj cenzus je naprosto isuviše mali i po svemu vodi ka ovakvim situacijama – mnogo raznorodnih aktera nesposobnih da se dogovore. To se ne rešava zamenom proporcionalnog izbornog sistema većinskim. Naprotiv, većinski je još gori od proporcionalnog, pa bio on i s malim cenzusom. To se rešava povećanjem cenzusa za stranke s 3 odsto na 5. I uvođenjem većeg cenzusa za koalicije nego što je cenzus za stranke.
Pošto se to neće dogoditi, velika je verovatnoća da se i posle novih izbora dođe u situaciju sličnu sadašnjoj. Zašto onda deo opozicije predlaže nove izbore? Verujem da se računa na to da će birači glasati drugačije s obzirom na iskustvo sa netom održanih izbora. Krupniji akteri očekuju da će se ka njima preliti birači sitnijih aktera. To je rizična računica. Ponavljanje izbora može, recimo, voditi i ka odustanku od glasanja birača razočaranih ponašanjem opozicije.
Ali, dobro, ovo su sve spekulacije iz ugla opozicionih protagonista. Šta bi ponovljeni izbori značili za nas – opoziciono nastrojene žitelje Beograda? Zapravo, ništa što već nismo videli. A videli smo opet da naši glasovi ipak nisu zaštićeni kao što su nas uveravali da će biti – i na to smo navikli. Videli smo da imamo jednu priču pre izbora, a drugu posle – i na to smo navikli. Videli smo, konačno, da posle izbora odluka o tome šta će biti dalje pada na samo nekoliko aktera, dok se ostali, a birači pogotovo, više ništa ne pitaju – a i na to smo navikli. Ima li razloga da verujemo da će posle ponovljenih izbora biti drugačije?
Opozicija je pokazala da čak i u Beogradu ne može da se nosi s režimskim podvalama i krađama. S obzirom na to, nije pametno da odmah srlja u nove izbore. Neka bude da je režim oslabljen i da gubi podršku. Opozicija s druge strane još nije dovoljno jaka da to iskoristi. Nova situaciju i u skupštini Beograda i u parlamentu može biti prilika za sticanje snage. Ako se desi čudo, pa nekako dobiju Beograd bez novih izbora, eto prilike da se opozicioni akteri navikavaju jedni na druge i uče da rade zajedno. To bi bila korisna lekcija iz demokratije za sve njih.
Malo je verovatno da će se to čudo desiti. Što ne znači da treba odmah tražiti nove izbore. Jaka opozicija, brojčano gotovo ravna režimu, može biti problem za sam režim. Zašto deo opozicije žuri da za režim – umesto samog režima – reši taj problem?
Peščanik.net, 08.04.2022.
Srodni link: Dejan Ilić – Izborna dembelija
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Volim te kao litijum - 11/10/2024
- Alijansom na inicijativu - 08/10/2024
- Draža, to Terazije! Mladić, get ready! - 05/10/2024