Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Ne bih ponovo išao da razgovaram s Vučićem, kaže Đilas. I objašnjava: imali smo dogovor i Vučić ga je prekršio. Dogovor je bio, čitalac se seća, da se do kraja prošle godine raspišu i održe novi izbori u Beogradu. Ne samo što ih nije bilo do kraja prošle godine, nego ih neće biti ni ove. A pitanje je da li ćemo ih imati i sledeće godine. Nema ništa od beogradskih izbora u dogledno vreme, ali ni od parlamentarnih izbora najavljivanih za septembar. Sve je to gurnuto u 2024. Vučić je tako rekao. A Đilas sad već zna – Vučiću se ne sme i ne može verovati.

Vučić je izbore u septembru ubedljivo izgubio još 26. maja, kada nam je svima pokazao (a da to niko od njega nije tražio) da na ulicu više ne može da izvede svoje (nedobrovoljne) pristalice u broju koji bi bio relevantan. Tog 26. maja bilo ih je znatno manje nego u nekim ranijim (kontra)prilikama. Neće biti izbora u septembru jer Vučić ne može da ih dobije. Tako je jednostavno. I više nikada neće dobiti izbore u Beogradu. Ako u Srbiji još bude opozicije. Na šta se ne može sa sigurnošću računati. Srbija je paralisana između dve nemoći: Vučić ne može da dobije izbore; opozicija ne može da ga prinudi da raspiše izbore.

Izlaz su redovni izbori. Biće onih izbora koji dolaze po redu. Do tada, Vučić će gledati da produbljuje postojeće krize i stvara nove. A šta će raditi opozicija? Neke nagoveštaje već imamo. Mislim na sukob u Narodnoj stranci. Dobro je što se ta loša priča nije dugo zadržala u javnosti. Ali je loše što smo je uopšte gledali, ma koliko kratko. Po svojoj politici, Narodna stranka upadljivo štrči među ostalim strankama koje su na sebe uzele da organizuju proteste protiv nasilja. S Aleksićem na čelu Narodne stranke razlike bi se znatno ublažile. Na Narodnoj stranci je da izabere kuda će i kako dalje.

Što se ostalih stranaka u protestu tiče, trebalo bi da im je do sad već postalo jasno – one moraju izaći na izbore zajedno, na jednoj listi. Može se ta lista zvati „Protiv nasilja“ ili kako god da smisle, ali mora biti jedna. Razlog je jednostavan, zamah protesta te stranke samo zajedno mogu preliti u političko polje i na same izbore. Protesti su sami po sebi vidljiviji od svake stranke u njihovoj organizaciji ponaosob. Prvi put njihove razlike u ovim protestima ne rade protiv njihovog zajedničkog izlaska u javnost. Jedini način da Vučić dobije šansu na izborima (pogotovo u Beogradu) jeste cepanje opozicije ujedinjene u protestu.

Ne bi me čudilo da je Aleksić, za razliku od Jeremića, to shvatio. Jeremić bi i dalje da ruši Vučića na Kosovu, to jest na referendumu o sporazumu koji odavno više ne postoji, ako je ikada i postojao, a čini se da nije. To Jeremića gura ka DSS-u, Dverima i ostalima. Ako treba da se pocepa Narodna stranka da bi jedan njen deo s Jeremićem ušao u zagrljaj s Jovanovićem i Obradovićem, a drugi krenuo s Aleksićem ka SSP-u, DS-u, PSG-u, Zeleno-levom frontu… – pa dobro, neka se pocepa, što pre to bolje. Mada bi najbolje bilo da se to ne dogodi i da Narodna stranka ostane tu gde je sada, s Aleksićem na čelu, naravno.

Utisak je da je i Đilas javno obećao da više nikada neće na razgovore s Vučićem kako bi se dodatno učvrstila verovatno još krhka izborna koalicija u nastajanju. Drugi iz protestnog bloka nisu mogli da mu oproste taj odlazak na Vučićevo kanabe posle beogradskih izbora. Nije bilo razloga da Đilas bilo kome bilo šta objašnjava o tom notornom susretu, a ipak je to uradio. Kao da se javno izvinio i obavezao da će se ubuduće držati dogovora i da neće igrati na svoju ruku. Ovo su sve spekulacije, naravno. Ali ne mogu da zamislim bolje tumačenje od ovoga, a loša se ređaju sama od sebe, takvo nam je iskustvo.

Kada se podvuče crta, evo šta imamo – izbore za nešto više od pola godine; potencijalno jaku opozicionu koaliciju s dobrim izbornim šansama; nepromenljivo loše stanje u medijima; režim koji će više nego do sad gledati da ukrade izbore.

To onda znači sledeće: demokratski opozicioni blok bi morao da ostane na okupu najmanje u narednih pola godine, a zapravo i više, jer do redovnih izbora u Beogradu ima još dosta. To neće biti lako, pogotovo što treba računati na podmukle udarce režima. Opozicija treba da traži prostor u (režimskim) medijima, ali ga neće dobiti. Tu bitku treba voditi s pola snage. Pokazalo se da protesti (protiv nasilja) daju veću vidljivost opoziciji nego što bi to moglo da se dobije nastupima u (spram opozicije neprijateljski nastrojenim) medijima. Opozicija mora biti u stanju da kontroliše izbore. Iako su tvrdili da su to već bili u stanju da urade na prošlim beogradskim izborima, pokazalo se da nije tako.

Nema zaključka. Naprosto, videćemo koliko je opozicija pametna i jaka da ispuni ove uslove.

Peščanik.net, 01.08.2023.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).