Od 27. juna na TV Tanjugu jutarnji program vode Milorad Komrakov, glavni i odgovorni urednik Informativnog programa RTS-a u vreme vladavine Slobodana Miloševića i Zoran Ostojić, koji je tada radio na Studiju B, a potom bio jedan od osnivača nezavisne produkcijske grupe Mreža.
„Ja se više ne bavim propagandom“, izgovorio je Milorad Komrakov na TV Tanjugu 28. juna, a onda se i ispravio: „Ne, ne, ja se ne bavim propagandom od dana kada sam odlučio da se bavim onim što najviše volim, a to je novinarstvo“.
Iako je na RTS-u bio do 2000. godine, njegovo novinarstvo definitivno se završilo 20. novembra 1991. godine, kada je Dnevnik počeo „vešću“ o masakru 41 deteta srpske nacionalnosti u školi u Borovo naselju u Vukovaru.
Tu vest, koju su sledećeg dana na naslovnim stranama preneli Politika, Politika ekspres i Večernje novosti, demantovao je Rojters koji se izvinio zbog objavljivanja neproverene informacije, dok je JNA saopštila da „nema saznanja da su na pomenutoj lokaciji pronađeni opisani dečiji leševi“.
RTS je tu dezinformaciju i demantovao i potvrdio. „Pod pretpostavkom da to i nije tačno – sad ne možemo reći: jeste tačno, nije tačno – jer ni za jedno ni za drugo nemamo uverljive dokaze“, rekao je sledećeg dana na RTS-u Miloš Marković, a na to podsećaju autori knjige „Reči i nedela – Pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991-1992“.
Objavljivanje dezinformacija i poluinformacija bio je devedesetih godina konstanta uređivačke politike RTS-a, a njihovo izveštavanje o Vukovaru krunisano je 13. decembra 1991. godine rečenicom: „Vukovar je danas razrušen, ali oslobođen grad“.
Nasuprot takvom novinarstvu, kao i onom koje je reprezentovao Tanjug, pod čijim imenom danas postoji televizija koja zapošljava Komrakova, stajao je između ostalih Studio B, zajedno sa Zoranom Ostojićem.
„Znamo se mi 30 godina, ali bili smo na suprotnim stranama“, rekao je u jutarnjem programu TV Tanjuga Komrakov uz osmeh koji nije promakao nikome ko zna šta on i RTS iz devedesetih predstavljaju u istoriji njegove omiljene profesije.
Potreba da kaže da 23 godine nije mogao da se bavi novinarstvom, jer je samo u njegovom slučaju u Srbiji sprovedena lustracija, kao i Ostojićeva opaska da nije reč o lustraciji nego o revanšizmu – pokušaj je da se obesmisle nastojanja novinara da se svojim poslom bave na profesionalan način i ne zanemare jedinu i pravu svrhu novinarstva, a to je istina.
To je i posredno pravdanje ratova u bivšoj Jugoslaviji i svega što su doneli sa sobom – ubistva, proterivanja, genocid, logore, silovanje i mučenja – uz završni bilans od 130.000 mrtvih ljudi.
To je i poricanje činjenice da se Upravni odbor RTS-a izvinio građanima Srbije i država u regionu koji su devedesetih godina u programu te televizije bili „predmet uvreda, kleveta i sadržaja koji bi odgovarali današnjem pravnom određenju govora mržnje“.
Odlukom da Komrakovu omogući prostor TV Tanjug je prećutno pokazao da je svoj pristup novinarstvu uskladio sa Tanjugom iz devedesetih, kada su vesti te agencije, prema autorima knjige „Reči i nedela“, „bile glavni sastojak“ u svim prorežimskim medijima u Srbiji i da su „preuzele štafetu u ratno-huškačkoj propagandi“ kao glavno pomagalo RTS-a.
Prisustvom Komrakova u jutarnjem programu TV Tanjuga prećutno se normalizuje i praksa RTS-a koji je devedesetih godina svojim reporterima davao ulogu islednika, pa su pred kamerama ispitivali ratne zarobljenike i iz njih izvlačili „priznanja“.
U stanju poricanja stvarnosti nešto istovremeno možemo i znati i ne znati, kaže sociolog Stenli Koen. Odlukom da sa Komrakovim vodi jutarnji program, uz gotovo neprekidni osmeh kojim kao da sebi govori da se to i dešava i ne dešava, Ostojić je pribegao svim oblicima normalizovanja nasilja o kojima Koen takođe govori, a to su akomodacija, tolerisanje, mirenje sa onim što se dešava, dosluh i prikrivanje.
Distancu prema Komrakovu Ostojić pokazuje samo ponekad, blago i na način koji prikriva ključnu stvar – šta predstavlja čovek sa kojim je odlučio da ponovo započne ili definitivno završi svoju novinarsku karijeru.
Ako Ostojić ne bi da započinje mukotrpan posao istraživanja arhiva RTS-a, dovoljno bi bilo da se seti obrazloženja odluke Suda časti UNS-a iz 2000. da iz svoga članstva isključi Milorada Komrakova. „Odgovoran je za višegodišnje medijske manipulacije koje su sprovođene u svim emisijama informativnog programa RTS-a, za fabrikovanje neistinitih vesti, za prekrajanje stvarnih događaja i zbog poziva na progon političkih neistomišljenika, čime je zakone novinarske profesije potpuno podredio slepom služenju režimu Slobodana Miloševića“, naveo je tada UNS i pružio nam nadu da se od tog trenutka definitivno odriče svakoga ko je odustao od osnovnih etičkih principa novinarske profesije.
Jutarnji program poput ovog na TV Tanjugu moguć je „kada se slegne prašina“ koju je podigao NUNS kada je 2009. podneo prijavu protiv nekoliko novinara zbog „krivičnog dеlа оrgаnizоvаnjе i pоdsticаnjе nа izvršеnjе gеnоcidа i rаtnih zlоčinа“.
Iako kao pravnik objašnjava zbog čega nije jednostavno podići optužnice protiv novinara, zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić u predgovoru knjige „Reči i nedela“ jednu konstataciju ne stavlja pod znak pitanja – „beščašće medija“ u Srbiji tokom devedesetih koje „nudi bogatu činjeničnu građu“.
Jutarnji program TV Tanjuga će svakoga jutra puna 4 sata podsećati gledaoce na to beščašće, koje ne može da ne asocira na Ferdinanda Nahimanu, Žan-Boskoa Barajagviza, Hasana Ngezea i Žorža Rudžiuja, novinare koji su osuđeni pred Međunarodnim tribunalom za ratne zločine počinjene u Ruandi, jer je utvrđeno da su svojim radom podsticali na genocid i zločine protiv čovečnosti.
„Bili ste potpuno svesni snage koju reči imaju, a ipak ste koristili radio – medij koji ima najveći domet komunikacije sa javnošću – za širenje mržnje i nasilja… Bez vatrenog oružja, mačete ili bilo kakvog fizičkog oružja prouzrokovali ste smrt hiljada nedužnih civila“, rekao je sudija Pillay, obraćajući se Ferdinandu Nahimanu, osnivaču ozloglašene radio stanice RTLM – Libre des Mille Collines.
Peščanik.net, 02.07.2022.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA