Foto: Netflix
Foto: Netflix

Netflix serija, 2024, režija Čarli Kovel, scenario Čarli Kovel i Georgija Hristu

To je najbolje što je u filmu i TV ikada proizvedeno na temu grčke mitologije, ukratko i da ne okolišim. Prikazana je u komadu, osam epizoda, da odmah potpuno obuzme gledaoca i izludi ga kako vremenski, tako i psihički. To je zločesta, brutalna, bezobrazna, sarkastična i beskrajno zabavna vizija niza izabranih i kao rukavica izvrnutih antičkih mitova koji se odnose uglavnom na Zevsa, Heru, Posejdona, Dionisa, Prometeja, Hada, Persefonu, Meduzu, Orfeja i Evridiku, Minosa i Arijadnu, Erinije i Mojre: ostali članovi porodice sa Olimpa i drugi junaci i junakinje mitova ovde su izostavljeni, ali zato su tu izbeglice iz razrušene Troje, kao Andromaha i Kasandra. Jedan skoro nepoznat mit, o Kajnisu/Kajnidi1 obnovljen je, u manje izazovnom obliku, ali ključan za savršeno nepredvidljiv zaplet. Nijedan kliše ili stereotip nije ostao čitav!

Priča/mnoštvo priča načinjeni su u prepoznatljivom modelu poznije antičke komedije: reč je o visokoj burleski, u kojoj su bogovi ismevani i prizemljeni. Dovoljno primera tih tekstova nemamo da bismo bili sigurni, ali oslikane vaze daju ubedljiv utisak. Ostalo je plod mašte scenarista, od kojih je bar jedan pažljivo čitao Aristofana,2 Rablea (nažalost ne u prevodu Stanislava Vinavera) i Bahtina. Ovo široko razumevanje slobode manipulisanja u mitu i pomoću mita, koje sam pre petnaestak godina nazvala miturgijom dozvoljava ono što je Žan-Pjer Vernan istakao kao najvažniju osobinu mita: slobodu od svakog verovanja. U svetu koji su izmislili autori Kaosa, bog sa Olimpa3 održava svoj kult kao veru (svi se stalno dlanišu umesto da se krste): sveštenicama odsecaju jezike, koje Hera pažljivo čuva, jer joj prenose sav „intel“, odnosno tračeve, a proročanstva su isključivo pisana. I kad na prazniku Olimpija neko na spomenik Zevsu izlije stajsko gnojivo, zaplet može da počne. Bilo bi sasvim neetično navesti bilo koji od elemenata zapleta i smanjiti zadovoljstvo gledaocima, utoliko više što luđe ne može biti. U svakom slučaju, sve puca u tački kad Donji svet postane prenatrpan i kada se za smrtnike ukaže mogućnost da konačno smrt shvate kao Ništa, a život kao Kaos/Haos: kraj vere, nejasno obećanje. I nagoveštaj nastavka serije…

Zevs sa Herom i većim brojem loptaša (robovi-lepotani u teniskoj opremi, koje Zevs ubija kad mu padne na pamet) živi u raskošnoj palati u kojoj ima svih stvari – „i među njima nema ukusa“ – u trenerci, šlafroku ili teniskoj opremi, i priprema nepogode i paklene planove: deca ga preziru i ne odgovaraju na pozive, samo Dionis, bećar/rejver od smrtne majke, traži nešto pažnje od njega. Paranoičnog sociopatu Zevsa savršeno igra Džef Goldblum. Hera se bavi svojim spletkama, neverstvom i gajenjem pčela: ceo pčelinjak bivše su ljubavnice švalera Zevsa, među njima i Dionisova mama. U palati je uvek dovoljno meda… Posejdon, plejboj/sadista, živi na jahti. Svet smrtnika (bar Krit) plen je militarističkog tiranina Minosa, a Donji svet (crno-bela tehnika) je birokratski deo Orvelove 1984. Ništa više od mene.

Objašnjenja zašto je serija nazvana Kaos sa K uglavnom su banalna i neuverljiva: pop-špijunaža tvrdi da se u nastavku pojavljuje stara boginja sa tim imenom. Tu možda pomaže filologija: to je ime, izvedeno od grčkog glagola kaio, „palim“, dakle nešto što treba da gori. To je fantastična etimologija koju je izmislio Lukije Anaj Kornutus („rogonja“), rimski filozof, savremenik Nerona, u svom udžbeniku grčke mitologije (on je naziva teologijom). Tako je kaos povezan sa haosom, koji je tu bio pre nastanka sveta – bar tako tvrdi Hesiod. Ništa ne govori u prilog tezi da su scenaristi konsultovali novo izdanje Kornutovog udžbenika iz 2018,4 ali povećava veselu konfuziju: to je moj prilog savršeno besmislenoj debati.

No haos kao Kaos potiče, kao uostalom u najboljim primerima smejačke kulture, iz sasvim ozbiljne postavke: reč je o malo čitanom grčkom filozofu, koji je uglavnom živeo u Parizu i pisao na francuskom, Korneliju Kastorijadisu (1922-1997). On je haos smatrao ontogenetičkim: antički Grci kretali su od stvaranja sveta iz haosa. Bez obaveze verovanja u red, mogli su smisliti demokratiju, koja se bez prestanka menja. Kastorijadis je imao zamisao o kolektivnom imaginariju: poreklo i kombinovanje elemenata imaginarija može se pratiti u nekoj vrsti obrnute semantičke istorije svakog elementa do izvesnog osnutka, koji se više ne može razumeti, koji je inicijalan i aracionalan (Kastorijadisov neologizam). Postupak svođenja ide unazad, ali nije istorijski, niti je pojednostavljenje. Možda su dakle stvaraoci Kaosa ipak čitali Kastorijadisa, a i da nisu, tumačenje je slobodno, dakle haotično. Antička demokratija imala je niz kodifikovanih ventila za građane, da daju sebi oduška i na svaki spomenik bace stajsko gnojivo – metaforično i periodično, za vreme praznika/karnevala, pozorišnih festivala: jer pozorište je ključna institucija demokratije, kolektivnog imaginarija.

Preporuka za gledanje Kaosa višestruka je: istražujte opskurne filozofe; nema mita bez varijanti, a miturgija zahteva slobodu od vere; padajte sa kauča od smeha – ali tu božansku slobodu daje vam samo stalno povećavano znanje antičke mitologije; dok drugi na internetu traže izjave plastičnih avatara Mice Trofrtaljke, širite svoje znanje, da biste razumeli nedostižni original; istorija nije učiteljica, već ljubavnica (ili soj koji vam odgovara).

Peščanik.net, 11.09.2024.


PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. V. Slapšak, Svetlana, Antička miturgija: žene, Biblioteka XX vek, Beograd, 2013, s.v.
  2. Aristofan je glavni predstavnik stare atinske komedije, koja je drsko ismevala politiku i bogove; u poznijoj komediji država je zabranila politiku, ostali su samo bogovi.
  3. I koji ne boravi u Olimpiji na Peloponezu…
  4. Napisan je za nepoznatog dečaka.
The following two tabs change content below.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Author: Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.