Ko je rekao samoupravljanje: Srbija do Rozarija

Radnici fabrike keramike Zanon u Argentini, 2010.

Radnici fabrike keramike Zanon u Argentini, 2010.

I

U ranu jesen, na ulicama Kikinde počinju da se pojavljuju plakati okačeni na bandere: „Pažnja! U blizini živi Mihalj Kertes, pljačkaš i saradnik ratnih zločinaca“; i: „Oprez! Zlikovac na slobodi“. U početku malo ko obraća pažnju na upozorenja izvučena na jeftinom štampaču. Kiša natapa papir, slova se razlivaju i ubrzo postaju nečitka. Ipak, preko noći se pojavljuju novi plakati, ovog puta napravljeni u vidu oznaka za radove na putu: „Na 500 metara od vas živi nekažnjeni otimač“; „Sada ste na sto metara od opasnog kriminalca“. Sutradan u predvečerje, istim ulicama prolazi grupa od stotinak ljudi sa sličnim transparentima i plakatima na kojima su uveličane fotografije Kertesa iz devedesetih i citati njegovih izjava. Kolona se zaustavlja kod Kertesove adrese i jedan od demonstranata počinje da govori u megafon:

„Danas smo ispred kuće još jednog kriminalca: Mihalj Kertes, rođen u Bačkoj Palanci 23. avgusta 1947. Ovde smo došli da tražimo pravdu za Kertesa. On je držao niz visokih funkcija u zločinačkom režimu Slobodana Miloševića, od člana Predsedništva SR Srbije, do direktora Savezne uprave carina u dva mandata. Poznat kao Bracika, čovek od poverenja, aktivno je radio na pljački društvene svojine i građana, čime je direktno pomagao zločine koje su u ime tih istih građana počinjeni u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Kertesa je 2. avgusta ove godine Apelacioni sud oslobodio optužbe za iznošenje deviza na Kipar od sredine 1994. do 5. oktobra 2000. Osuda za šverc cigareta je uvreda za svaki pojam pravde: ona ga zapravo oslobađa svih drugih optužbi. Ovaj protest je način da se pamćenje pretvori u akciju, novi način da se prokaže i osudi nekažnjivost. Nekažnjivost nije apstraktan pojam. Ona je vrlo konkretna: nekažnjivost je Goran Perčević; nekažnjivost je Ivica Dačić, nekažnjivost je Radoman Božović; nekažnjivost je Nada Popović-Perišić… Nekažnjivost živi u svakom od ovih ljudi: pljačkaša i otimača, državnih kriminalaca, organizatora, pomagača i zataškivača najstrašnijih ratnih zločina…“ Vrećica napunjena crvenom bojom razbija se o fasadu kuće, zatim još jedna, pa još nekoliko. Iz grupe se izdvaja demonstrant obučen u lister odelo kakvo su nosili Bracika i njegov šef i počinje tobože da beži vukući ogroman kofer. Stiže ga devojka iz grupe, počinju da se otimaju oko kofera koji se otvara da bi se iz njega izlili svežnjevi lažnih novčanica. Demonstranti grabe svežnjeve i bacaju ih ka Kertesovoj kući. Dvorište je uskoro zavejano…

Naravno, ovaj protest nije se desio, niti će se, po svoj prilici, ikada desiti. Obrazac za ovu imaginarnu uličnu predstavu pozajmio sam od argentinske grupe H.I.J.O.S, koja je tokom devedesetih upriličila stotine ovakvih akcija na ulicama Buenos Airesa i drugih gradova širom zemlje. Ove ulične demonstracije sa jakim primesama pozorišta, u Argentini su poznate pod nazivom estrache. U argou radikalne političke akcije, estrache označava iznošenje na videlo, odnosno obznanjivanje potisnutih zlodela kroz javnu uličnu akciju. U Argentini, estrache se skoro isključivo odnosi na razotkrivanje zločinaca iz „Prljavog rata“ (1976-1983), koje je zakon zaobišao kroz pomilovanja vlade Carlosa Menema. Svaki estrache počinje istraživanjem prošlosti određenog pojedinca a završava se javnom akcijom u kojoj učestvuje od nekoliko desetina do nekoliko hiljada građana. „Estrache je hipoteza u akciji“, piše grupa za radikalno istraživanje Colectivo Situaciones: „Ova hipoteza nije samo istrajala, već se ukorenila i razgranala. Današnje estrache, više od jučerašnjih zadiru u zajednicu i sarađuju sa njenim pripadnicima. One su takođe razvile ’nesebičnost’, jedno ’za sve’ koje je izgubljeno u savremenoj političkoj praksi“ (Collectivo Situaciones, 97). Za razliku od, recimo, Bread and Puppet pozorišta koje se već nekih pet decenija okuplja oko snažne ličnosti njegovog osnivača i vođe Petera Schumanna, estrache nikada nisu imale istaknutog kreatora i organizatora. Inicijalno, njihova svrha je bila da iznose na videlo nekažnjene zločince, ali onda su uspostavile obrazac samo-organizacije, koji su pozajmili radnici u preuzimanju fabrika posle argentinskog bankrota u decembru 2001.

II

Od dužničke krize osamdesetih, koja je istovremeno pogodila velike klijente MMF-a iz južne Amerike kao što je Argentina, i na istoku Evrope, pre svega Poljsku i Jugoslaviju, gotovo svaki ekonomski potres sa one strane planete prima se kao upozorenje da se nešto slično može desiti i na Balkanu. Tako je bilo i početkom avgusta, kada je odbivši da plati potraživanja hedge fondova Aurelius Capital Management i NML Capital, Argentina ponovo napravila uzbunu u svetskim finansijskim krugovima. Jedan od najrazornijih mehanizama ovih paničnih udara može se nazvati, da pozajmimo izraz iz poezije simbolizma, „demonom analogije“. Čini se da prvo pitanje koje se nametnulo po isteku krajnjeg roka koji je američki sud dao argentinskoj vladi da uplati dugovanja do 30. jula, nije bilo otkud to da američki sud uslovljava jednu suverenu državu i zašto baš u tom trenutku, već „Ko je sledeći“. Kao ozbiljan kandidat nametnula se Grčka, da bi odmah za njom došli i drugi dužnici iz neposrednog susedstva, pre svega Srbija i ostale države naslednice SFRJ. Ekonomski komentatori su hiperinflacije u SFRJ sa kraja osamdesetih i u SRJ devedesetih gotovo rutinski upoređivali sa argentinskom hiperinflacijom, a njihovo obuzdavanje sa Menemovom denominacijom nacionalne valute i zamenom pesosa novom valutom, „australom“. Raspad argentinskog ekonomskog sistema i kolaps banaka koji su izazvali pad vlade i javne nerede 19. i 20. decembra 2001, viđeni su kao senka opasne prošlosti iz koje je Srbija, umorna od godina ratova i uličnih demonstracija, upravo pokušavala da se izvuče.

I mnogo manji događaji davali su povoda za povlačenje „ekonomskih paralela“ između Argentine i Srbije. Tako je u tekstu objavljenom u nedeljniku Vreme početkom 2005. profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Boris Begović uspostavio, naravno sa dosta skepse, potpuniju analogiju između ove dve države. Prema njoj, Peronovom populizmu korespondira Miloševićev, hunta se nekako gubi i ostaje bez pravog odraza sa druge strane, a post-diktatorske vlade Raúla Alfonsina i Carlosa Menema korespondiraju sa post-petooktorbarskim vladama u Srbiji. Ono što analogiju čini demonskom rabotom jeste to što ona podmeće jednu sliku za drugu i time zamagljuje i ono što bi sama htela da rasvetli. Budući da zavisi od natezanja i prilagođavanja svake vrste, ona služi pre svega onome ko je uspostavlja. Tako Begović iz samo njemu poznatih razloga Josipu Brozu Titu ni ime ne želi da pomene („Ne bih o onom „iz uvoza“, čija je bista nedavno porušena u Kumrovcu“ Begović 2005), tako da kao jedini „kandidat“ za Perona ostaje Slobodan Milošević. Međutim, niti je Milošević Peron, niti su socijalisti peronisti. Ako već hoćemo da se bavimo poređenjima, period „titoizma“ odgovara Peronovom periodu, a Miloševićev vladavini vojne hunte u Argentini, odnosno diktaturi (formalno višestranačje i „slobodni“ izbori devedestih Miloševićev režim kvalifikuju, u najbolju ruku, za lokalnu varijantu demokrature, jedne vrste pervertiranja demokratije koja je takođe patentirana u Južnoj Americi).

Ovde mi nije cilj da popravljam i doterujem analogije koja su uvek nepopravljive, već da ukažem na jedan drugačiji odnos između Argentine i SFRJ i njenih naslednica, a to je odnos duboke povezanosti pre nego „paralelnosti“. Još važnije od toga jeste da, dok su paralele obavezno crne i zlokobne, ova veza zapravo sadrži jedan afrimativni i oslobađajući potencijal.

Naziv gorepomenute organizacije H.I.J.O.S. je akronim izveden iz punog naslova Hijas y HIJOS por Identidad y Justicia y contra el Olvido y Silencio (Kćeri i sinovi za identifikovanje i pravdu i protiv ćutanja i zaborava). Nju, kako samo ime kaže, čine deca „nestalih“ tokom Prljavog rata. Istoričarka novih pokreta u Argentini Marina Sitrin naglašava da se zasluga ove organizacije ne sastoji samo u iznošenju na videlo zločina iz prošlosti, već i u samom načinu na koji ona to čini. Sa jedne strane, H.I.J.O.S. je od samog početka skrupulozno insistirao na svojoj autonomnosti, izbegavajući bilo kakvo svojatanje od strane partija aktivnih na argentinskoj političkoj sceni. Ova nepotkupljivost je, sa druge strane, utemeljena u samoj strukturi H.I.J.O.S-a, koji insistira na kolektivnom donošenju svih odluka, zajedničkom učestvovanju u akcijama i striktnom izbegavanju bilo kakvog individualnog vođstva. Članovi H.I.J.O.S-a su ovu alternativu klasičnom – i poslovično potkupljivom – načinu političkog organizovanja nazvali horizontalidad, da bi se ovaj termin posle 2001. velikom brzinom odomaćio u političkom rečniku Argentine. Naime, neredi i ruiniranje bankarskih ekspozitura nisu bile jedina niti najznačajnija, pa čak ni najspektakularnija posledica kolapsa argentinskog bankarskog sistema decembra 2001. Jedino što ih je izdvajalo od drugih, daleko značajnijih i dubljih posledica, bilo je to što su išli na ruku zagovornicima neoliberalizma, od gunđala iz magazina The Economist do profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Daleko značajnije od uličnih nereda bilo je ono što se desilo posle njih: najpre okupljanja građana u raznim delovima Buenos Airesa, Rosarija i ostalih gradova širom Argentine, koji su u vakuumu vlasti pristupili spontanom samo-organizovanju; nedugo zatim, tokom 2002. do sličnog samo-organizovanja došlo je u fabrikama na koje su vlasnici stavljali katance, ostavljajući na ulici hiljade radnika i njihovih porodica. Uz pomoć mesnih organizacija građana i udruženja nezaposlenih, otpušteni radnici organizovali su proteste ispred svojih preduzeća, kao i njihovo zauzimanje i ponovno stavljanje u pogon. Njihov slogan bio je, i još uvek jeste: „Okupacija, otpor, proizvodnja“. Okupirana preduzeća opstala su upravo i zbog toga što su radnici prihvatali principe autonomnosti i nehijerarhičnosti (horizontalidad), a dodali su im i još jedan važan princip: autogestión.

III

Etimologija ove reči upućuje na onu duboku vezu između dve hemisfere koja prevazilazi i diskvalifikuje svaku laku analogiju. Samo razlika u izgovoru razdvaja španski autogestión od francuskog autogestion. I tu zapravo stvari postaju zanimljive. Francuska sociološkinja Marie-Genevière Dezès piše da je već 1951. ovaj pojam ušao u politički diskurs u Francuskoj kao “prevod reči koja je korišćena u Jugoslaviji da opiše socijalističku praksu nove vrste”, koja je zasnovana na „kolektivnom odlučivanju odozdo na gore, društvenom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju, demokratskom planiranju, federalnoj decentralizaciji i de-koncentraciji na političkom, ekonomskom i kulturnom nivou” (Dezès 2003:29). Ovo prevođenje samoupravljanja u autogestion odigralo se veoma brzo: valja se prisetiti da je u Jugoslaviji sistematski prelaz sa centralističkog upravljanja ekonomijom sovjetskog tipa na samoupravljanje počeo tek sredinom 1950. godine. (Naravno, nisu svi levičari u Francuskoj nekritično primili ovaj manevar jugoslovenskog političkog vrha: već te iste 1950. godine na stranicama časopisa Socialsme ou Barbarie Cornelius Castoriadis okarakterisao je raskol između Staljina i Tita kao „slučaj intra-birokratskog sukoba oko podele plena dobijenog eksploatacijom“, te je stoga rutinski zaobilazio jugoslovensko samoupravljanje u svojim kasnijim analizama spontanog samoupravljanja radništva). Dok je u samoj Jugoslaviji ideja i praksa samoupravljanja imala svoje uspone (naročito od 1963. do početka sedamdesetih) i padove (od 1974. pa do kraja), van nje se razvijala nezavisno i nepredvidivo. Danas je nemoguće re-trasirati putanju ovog pojma od ceremonijalnih predaja ključeva fabrika radnicima u Jugoslaviji pedesetih do nasilnog preuzimanja proizvodnih pogona od strane radnika u Argentini pedeset godina kasnije. Sasvim je verovatno da su ideju samoupravljanja argentinski politički aktivisti preuzeli direktno iz tekstova francuskih teoretičara i vatrenih zagovornika samoupravljanja, kao što je bio Henri Lefebvre, ili je pak ideja putovala drugačijim i donekle zamršenijim putem. Dovoljno je osvrnuti se na Michela Raptisa, francuskog trockistu grčkog porekla (inače rođenog u Egiptu, u Aleksandriji), koji je sredinom šezdesetih bio ekonomski savetnik u vladi Ahmeda Ben Bele u Alžiru, gde je ideja samoupravljanja zaživela na izvesno vreme, da bi ga početkom sedamdesetih vlada Salvadora Allendea pozvala u Čile na sličnu poziciju. Upravo je kroz teorijske i kritičke radove Raptisa, koji se u svojim tekstovima bavio i Jugoslavijom, ideja samoupravljanja dotakla tlo Južne Amerike.

Naravno, fundamentalisti slobodnog tržišta na Zapadu i njihovi tajkunski epigoni u regionu bivše Jugoslavije ironično će primetiti „uspehe“ zemalja kao što su Alžir i Čile. Primer Argentine upadljivo odudara od ova dva pokušaja uvođenja samoupravljanja odozgo. U ovom najskorijem valu samoupravljanja, radnici su sami, bez „pomoći“ političara preuzimali fabrike i vraćali ih u pogon; oni sami, bez pomoći šefova, upravljaju preduzećima i donose poslovne odluke (jedno od najuspešnijih „rekuperisanih“, kako to oni sami kažu, preduzeća je fabrika Zanon, kojoj su radnici promenili ime u FaSinPat, što je skraćenica od Fábrica Sin Patrones, ili Fabrika bez gazda); i oni sami, bez pomoći profesionalnih menadžera, donose odluke o primanjima (koja su neretko ista za sve zaposlene), zapošljavanju novih radnika i disciplinovanju neradnika.

Broj okupiranih preduzeća u čitavoj zemlji – od fabrika do hotela, do medicinskih ustanova i škola – procenjuje se na oko 270. Najveći problem na koji nailaze radnici koji svoja radna mesta preuzimaju u sopstvene ruke su pravne prepreke. Sva „rekuperirana“ preduzeća bila su vlasništvo privatnika koji su dobijali izdašnu pomoć od Menemove vlade, koja je ovim manevrom kupovala socijalni mir i stvarala klasu „svojih“ kapitalista. Upravo je ovo glavni argument radnika pri preuzimanju fabrika. Onog trenutka kada uspeju da dokažu da su vlasnici preduzeća prodavali sredstva za proizvodnju koja su kupljena parama koje su dobijali od države, njihove šanse da dobiju legalnu dozvolu da ih vrate u rad postaju realne. U isto vreme, ovo je i sigurnosna mreža. Pozivajući se na istraživanja argentinskog sociologa Andrésa Ruggerija, Sitrin navodi da najveći broj radničkih kooperativa uspešno radi i snalazi se na slobodnom tržištu Argentine. Naravno, nije svaka okupacija i reaktivacija preduzeća uspešna. Neka od njih se jednostavno gase, a neke preuzima država, upravo zbog pravnih komplikacija sa bivšim „vlasnicima“. Ukupan procenat opstanka samoupravljačkih preduzeća je izuzetno visok, skoro 90 procenata, ako se uzmu u obzir i ona koje preuzima država (Ruggieri 2010). Tri meseca posle poslednje dužničke krize, ne postoje vidljive naznake da je ovaj ekonomski potres ozbiljno ugrozio preduzeća koja se nalaze u rukama zaposlenih. Ako se ponove trendovi iz 2001-2002, njihov broj može samo da raste.

Donekle je ironično to što upravo ova reafirmacija samoupravljanja predstavlja najoštrije ograničenje analogije između Argentine i država bivše Jugoslavije, uključujući Srbiju. Koliko mi je poznato, u Srbiji i u bližem okruženju nije zabeležen nijedan jedini slučaj pokušaja od strane radnika da okupiraju i rekuperiraju fabrike koje su formalno i pravno pripadale (a mnoge još uvek pripadaju) upravo njima. Za razliku od Argentine, u Srbiji radnici ne moraju da idu na sudove da bi dokazivali svoje pravo da budu kraj svojih mašina, da bi, ako ništa drugo, sačuvali ono što su sami zaradili. To je zapravo bio prvi korak mnogih fabričkih okupacija u pampama. Sledeći logičan korak posle ulaska u pogone je pokretanje mašina, proizvodnja, a onda i saradnja između ovako nastalih kooperativa. U Srbiji i drugde u bivšoj Jugoslaviji do toga nije došlo upravo zahvaljujući uspešnom manevru političke klase, koja je radnicima podmetnula pravo na naciju kao važnije od prava na rad. U tome se nalazi suštinski kontinuitet vlasti u Srbiji devedesetih i danas. Slično podmetanje nacionalne sloge umesto jednakosti koristio je i Menem, i upravo je zbog toga ključna intervenicja H.I.J.O.S-a, koji svoj politički rad zasniva na razotkrivanju veza između političkih zločina iz Prljavog rata i ekonomskih zločina iz posleratnog perioda.

Potpuno je logično da se neko ko je pre dvadeset godina zaposeo tezgu srpstva danas na tu tezgu penje kao na govornicu neoliberalnog kapitalizma. Kad god misli da treba da kaže nešto pametno na ekonomske teme, Aleksandar Vučić se dohvati samoupravljanja. Dok je četiri dana pre godišnjice oslobođenja Beograda, pred Predsednikom Rusije Vladimirom Putinom propustio da jasno i glasno kaže kojim se to tradicijama antifašizma njegova vlada priklanja, ovog proleća, četiri dana posle godišnjice bombardovanja glavnog grada, prilikom dočeka bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Schrödera na sva zvona je poručivao da se „moramo izlečiti od socijalističkog samoupravljanja“ (Danas, 10. april 2014). Ova simetrija je rečita koliko i raskorak između dve poruke. Vučić se još u danima svog četnikovanja potrudio da se samoupravljanje nikada više ne vrati na ove prostore. To nije bila samo ratna, već pre svega politička i ekonomska strategija. Svako klupko korupcije nepogrešivo vodi od masovnih grobnica u Batajnici, Raškoj, Tomašici, Bratuncu. Njegov drugi kraj se ne pruža samo do vojnih kasarni i centara za obuku (para)policije po Srbiji, čak ni do zgrada Skupštine i Vlade. Ono ide dalje, grana se i račva do svakog grada u Srbiji, do praznih fabrika i velelepnih kuća bivših direktora. Tu se nalazi plodno tlo za buduće estrache, ako do njih u Srbiji ikad dođe.

Bibliografija:

Begović, Boris. 2005. „Ekonomska paralela: Argentinski moravac“ Vreme 733, januar 2005.
Collectivo Situaciones. „12 Hypotheses/Questions Concerning the Estraches“ u Genocide in the Neighborhood. Cretaive Commons, 2009.
Sitrin, Marina. 2012. Everyday Revolutions: Horizontalism and Autonomy in Argentina. London: Zed Books.
„Vučić: Moramo se izlečiti od socijalističkog samoupravljanja“, Danas, 10. april 2014.

Peščanik.net, 27.10.2014.

TEMA – JUGOSLAVIJA