Celom svetu je umro Nelson Mandela, samo nama nije. Ako je za utehu – nije ni prvi ni poslednji koji nije umro nama. Bilo u zemlji, bilo u inostranstvu.

U vestima smo mogli da vidimo kako se i američki predsednik i britanski premijer obraćaju svojim nacijama i, mislili to iskreno ili ne, govore o smrti, odnosno o životu čoveka-simbola. Naš predsednik i premijer se nisu javno oglasili. Lažem – jesu, ali bolje da nisu.

Predsednik se oglasio samo da bi zapretio kako će zameniti svoje policijsko obezbeđenje – jer mu nisu stavili zimske gume!? Iako ih je poslednji put tražio još krajem oktobra, naglasili su iz kabineta (pa kad ih je tražio prvi put – u avgustu?). Javnost je ostala uskraćena za objašnjenje zašto ih je tražio pre zakonom određenog datuma (1. novembar) kao i zašto bi ih uopšte tada stavljao kad su iz saobraćajne policije objavili da se zakonska obaveza odlaže jer zimske gume nisu podobne za visoke spoljašnje temperature koje smo imali u novembru. Javnost je ostala uskraćena i za odgovor na pitanje: šta ti bi, predsedniče?

Premijer je nešto izjavio o pregovorima u Briselu, vicepremijer o nepregovaranju sa narko-dilerima kao da je on, a ne premijer, ministar policije, ali ni oni, niti iko drugi iz vlasti ili opozicije nije izjavio ništa o Nelsonu Mandeli. Dobro, možda se mediji nisu setili da ikoga pozovu i zatraže izjavu, ali tome služe konferencije za medije koje političke partije ionako stalno sazivaju – pozoveš sam medije, oni se okupe i snime tvoju izjavu.

Ali, ne. Naša vlast ne misli da treba da se obrati naciji ako tema nije od strogo nacionalnog (čitaj: partijskog) interesa. Čak ni ako bi to bio jedan dobar državnički manir, ali i prilika da, odajući poštu nekome ko se borio za slobodu i ljudska prava, pošalje poruku svojoj naciji (čitaj: glasačima) kao i međunarodnoj zajednici (čitaj: Briselu). No, možda u tom grmu i leži zec?

Jer, kako odati poštu nekome čija se načela u borbi protiv aparthejda nikako ne uklapaju u ovdašnju viziju? Mandelina tvrdnja da bela manjina nema prava da vrši represiju nad crnom većinom, ali ni da crna većina nema prava da vrši represiju nad belom manjinom, u potpunoj je suprotnosti sa našim shvatanjima. Dvostruko.

Prvo, kad mislimo o Kosovu, mi mislimo da je manjina (u ovom slučaju – mi) imala, a ako bog da imaće opet pravo da vrši represiju nad većinom. Sa druge strane, kad mislimo o Vojvodini ili Sandžaku, mi mislimo da većina (opet mi) ima prava da vrši represiju nad manjinom.

Peščanik.net, 09.12.2013.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)