Najveća dilema aktuelnog pristupa EU rešavanju kosovskog problema je da li Kosovo i Srbija, dva nedovršena, pretpolitička društva, skromnih demokratskih kapaciteta i urušenih institucija – mogu postići „istorijski sporazum“, šta god se pod tim podrazumevalo, i to za manje od dve godine.
Iako se sa nestrpljenjem očekuje, u Strategiji za Zapadni Balkan, čije predstavljanje je najavljeno za 6. februar, pored opštih i deklarativnih ciljeva teško da ćemo naći uputstva za njenu praktičnu realizaciju.
Uostalom, strategije tome i ne služe, a od opštih ciljeva su nam već poznati najvažniji. Agenda pristupanja država Zapadnog Balkana EU do 2025. pretpostavlja trajno rešenje sporova sa susedima, uključujući granice, i uspostavljanje vladavine prava.
Ako za trenutak ostavimo po strani mnoga otvorena pitanja na Zapadnom Balkanu, ipak je činjenica da sve počinje i završava se na relaciji Srbija-EU-Kosovo.
Odgovor na to pitanje će, siguran sam, i posle dugo najavljivane Strategije za Zapadni Balkan ostati nepoznanica.
Nadam se da Junker i Han znaju kako će Srbija postići minimum konsenzusa o rešavanju najsloženijeg pitanja novije srpske istorije – statusa svoje nekadašnje južne pokrajine. Ne govorim, dakle, o otvorenom priznanju Republike Kosovo, već o eufemizmu za to, do kojeg će se eventualno stići u pregovorima.
Jer, manje ili više povoljan sporazum po Beograd podrazumeva ispunjenje važnog preduslova – spremnost i saglasje ako ne svih, a ono najvažnijih političkih aktera da se odreknu kratkoročne dobiti zarad uspostavljanja Srbije kao definisane države sa svim atributima koje državnost podrazumeva. Ima li snage, volje, želje i razuma da se pronađe i prihvati rešenje koje će se, gotovo je izvesno, kretati u rasponu: više od istorijskog poraza, a manje od istorijske pobede?
Kosovo ima mnogo, možda i više od Srbije, nerešenih unutrašnjih pitanja. No, ostavimo EU, vlastima i javnosti u Prištini da se bave tim osetljivim problemima, od demarkacije granice sa Crnom Gorom do Suda za ratne zločine.
Vratimo se Srbiji.
Osnovno pitanje za EU i Vučića je da li Srbija zasnovana na unutrašnjem konfliktu može postići istorijski sporazum Priština-Beograd i postati ključni faktor bezbednosti regiona? Odnosno, da li je politička stabilnost u Srbiji neophodan preduslov za kosovsko-srpski dijalog, ali i za stabilnost u regionu?
Aleksandar Vučić je do sada, prilično uspešno, ubeđivao međunarodne faktore da svojim načinom vladanja može da obezbedi ispunjavanje uslova koji se od njega traže, bez obzira da li se radi o Kosovu ili Dodiku, balansiranju između Amerike i Rusije itd.
Želite rezultate – evo ih i šta vas je onda briga za pravosuđe, medije, Vulina, opoziciju, septičke jame… To bi bila suštinska definicija spoljne politike Srbije prema zapadu.
Da li je nastavak ovog procesa, verovatno predviđenog Strategijom, moguć sa ovakvim Vučićem i ovakvom Srbijom?
Naravno da se do odgovora na ovo nimalo prosto pitanje ne može doći jednostranim i jednostavnim procesom. Prevelik je to rizik i za Evropljane, ali i za region. Pretpostavljam da su ga svesni i EU i Vučić.
Bojim se da za kosovski Gordijev čvor pristup Aleksandra Vučića, što bi rekli klinci, „ne radi“, koliko god on u to ubeđivao zapad, a bogami i istok.
Ilustracije radi, setimo se Tadićevih reči:
„Da sam ja potpisao Briselski sporazum, vešali bi me na Terazijama.“
Nije bilo potrebe da objašnjava ko bi mu navukao omču.
Vučić u tom smislu, realno, ima manje briga nego Tadić. Ako ništa drugo, većina učesnika tog hipotetički zamišljenog hepeninga na centralnom beogradskom trgu, i inače poznatog, simbolički i stvarno, po ovakvim događajima, sada su njegovi gorljivi apologeti.
Sa druge strane, barem teoretski, u njegovu odbranu bi trebalo da stane i proevropska opozicija. Hoće li, to je već drugo i komplikovano pitanje.
Ipak, nije zanemariv broj onih kojima ideja sa vešanjem na Terazijama zvuči sasvim prihvatljivo. Ekstremna desnica, uz diskretnu podršku sa istoka, deo SPC-a predvođen „Ristom sotonom“, pa i onih koji nisu najpažljivije pratili Vučićevu proevropsku transformaciju, i dalje su tu i – čekaju, trljajući dlanove, onog koji će, po njihovom sudu, „predati Kosovo“.
I sada, kojekude Vučiću?
Gore visoko, dole tvrdo.
Uraditi sve što od tebe traže Sorabi, EU, Amerika… I nakon toga ostati na vlasti?
Da li je uopšte ovakav, za mnoge SF scenario moguć, ili ćemo se gledati u nekom drugom filmu?
Peščanik.net, 30.01.2018.
KOSOVO