Jedan od slovenačkih koalicijskih poslanika (kao levi centar), koji nije u stanju da odgovori na pitanje koliko nekretnina ima u vlasništvu, sem sa “mnogo”, i koji je već izrazio sveopštu želju za “gazdom” u državi (ali je zadovoljan i “gazdaricom”), pustio je još jedan biser u javnost: narogušen zbog stanja ergele u Lipici, on bi i sam priskočio i uveo red. Jer, drugo je sa konjima, tu treba pravo upravljanje i talenat, a ne kao biblioteka koja dobije sredstva, kupi knjige, i direktor biblioteke ima vlast…
Stvari sa Lipicanerima su zapletene: sa jedne strane, nalepljena nacionalna simbolika, sa druge strane savršeno nesposobni voditelji koji su uspeli da upropaste sve, i da na račun pašnjaka nameste i prošire igralište golfa. Golfisti tako možda pojedu konje, koji su već prošle godine umirali u velikom broju zbog nejasnog trovanja hranom, odnosno senom sa drugog mesta. Ergeli preti otkup od strane Austrijanaca, posle tridesetogodišnje borbe, sve do EZ, za priznavanje “pravih” belih lipicanskih konja. Lipicaneri po celome svetu nose ime po ergeli u Sloveniji, koju je u 16. veku osnovao austrijski princ. Šta bi tu vlasnik mnogo nekretnina mogao da uradi, bolje je ne zamišljati. Neka dakle Lipicanerima pomognu razni paganski bogovi i hrišćanski sveci koji su štitili konje, drugi neće moći.
No ostaju knjige, za vlasnika mnogih nekretnina očito mistično područje savršeno zaštićene, i po tonu izjave nezaslužene vlasti. Naravno da ima pravo: moć koja dolazi iz biblioteke i iz knjiga se ne može meriti nijednim od njegovih merila, i još uvek prevazilazi i njega i njegovu moć. Nije reč o samosažaljivom i istovremeno samouverenom buncanju onih kojima knjige još uvek znače nešto ili čak sve. Reč je o preciznom detektovanju opasnosti koju ni vlasnik mnogih nekretnna, ni evrokrati, ni oni što daju recke celim državama na osnovu finansijskih nebuloza, pa čak ni oni koji vam sa drugog kontinenta mogu ciljati nečim što ubija u levi bubreg, još uvek nisu u stanju da ukinu. Prva tačka, da država i druge institucije nekažnjeno daju novac za knjige, već uveliko prestaje da važi: sredstva za knjige su radikalno smanjena na mnogim evropskim univerzitetima, javnim bibliotekama, kulturnim centrima i školama, o okoloevropskim krajevima da i ne govorimo. Ogorčenost vlasnika mnogih nekretnina je manipulativna, lažna i zapravo je pretnja takvima koji bi se usudili da pomisle kako knjige treba da kupuje bilo ko sem ludog pojedinca. U drugoj tački njegove ogorčenosti krije se međutim autentični strah od onoga što bi ga, zajedno sa vladajućim klasama celoga sveta, moglo oduvati u jako kratkom vremenu: strah od znanja o demokratiji, ljudskim pravima i pravim potrebama našeg vremena, mogućnostima potpuno drugačije raspodele dobara, materijalnih i kulturnih, kreativno i najšire shvaćenoj jednakosti. Sve to znaju čitaoci, koji se ne oslanjaju samo na medijske prodane duše, na mislioce koji prosipaju banalnosti i na nikada toliko brbljivi svet, već pre svega na knjige. Od preziranja loših knjiga pa do preziranja medijskog ačenja najpoznatijih, ovi nosioci znanja su potencijalno opasni; njih ne može prevariti reklamna kritika, ni najava da se veliki mislilac upravo vraća Hegelu, jer im je najvažnije to što se neko koga poznaju ne može nikako odreći čitanja Bruna Šulca. Ako tokom svog života pridobiju desetak novih čitalaca, ispunili su političku misiju koju možda nijedan političar na svetu nije ispunio.
Zašto je, ipak, rečeni vlasnik mnogih nekretnina povezao konje i knjige? U mutnoj i plitkoj bari značenja koja mu je dostupna, vrli poslanik je shvatio da postoji simbolička veza između ponositih konja i građana kojima vlada: on bi dakle na konjima mnogo lakše pokazao svoje umeće gazdovanja – zakinuo bi im na hrani, boravištu, satima rada, prodao ih, iskoristio od simbola pa sve do salame. I toj slatkoj viziji moći se uistinu prirodno suprotstavlja strašna slika potpune moći nad nebrojenim kombinacijama značenja koju daje bilo koja biblioteka, od kućne do virtualne i one sa kamenim lavovima na ulazu. Na grčkome se konj kaže alogo, što naprosto znači “ono što ne govori, nemušto”. Jedini mogućno uspešni zaštitnici nemuštih su načitani i pismeni, sposobni da raskrinkaju bilo kojeg konjokradicu ili prevaranta sa senom.
Iskazani skoro ničim izazvani optimizam i pouzdanje u znanje i knjige, priznajem, prirodno potiču od potvrđene ljubiteljke magaraca…
Peščanik.net, 31.07.2013.
The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.