Pisala sam i govorila mnogo o tzv. reformi pravosuđa u Srbiji na Peščaniku. Na momente mi se činilo – previše. Verovala sam da više neću i da nema ni potrebe, jer rezultati “reforme” sve više govore sami o sebi i sami za sebe. Ni krivični slučaj Marka Miloševića, okončan pravnosnažnom presudom kojom se optužba odbija zbog zastarelosti, sa ogorčenjem dočekan u delu javnosti Srbije koja nastoji da ostane budna, ne bi me naveo da se opet oglasim na temu našeg neveselog pravosuđa, da oko tog slučaja nema toliko nepodnošljivog licemerstva.

Činjenice koje se mogu saznati su ove.

Po izveštajima medija iz danas tako daleke 2000. godine, Marko Milošević i njegovi pratioci Saša Lazić, Milan Lazić, Milan Bajić, Bojan Tadić i Zoran Ivanović, u centru Požarevca 2. maja 2000. teško su prebili Otporaše Nebojšu Sokolovića, Momčila Veljkovića i Radojka Lukovića. Od 2001. godine protiv Miloševića i njegovih saizvršilaca vodi se krivični postupak zbog nanošenja teških telesnih povreda. Marku Miloševiću – sudi se u odsustvu. Važno je naglasiti da se postupak vodi po optužnom aktu oštećenih, jer je nadležno javno tužilaštvo (Opštinsko javno tužilaštvo u Požarevcu, a od 2010. Osnovno javno tužilaštvo u Požarevcu) dva puta odbilo da preuzme krivično gonjenje (Blic, 02.11.2011). Privatna tužba je podnesena 20. novembra 2001. godine. Po tužbi je od samog početka postupala sudija Gordana Vidojković. Prema rečima jednog od oštećenih, Momčila Veljkovića, već prilikom prvog suđenja, sudija je odugovlačila postupak: “Prvi pretres zakazala je tek za 18 meseci. Nakon toga ročišta su održavana jednom u četiri ili šest meseci. Kad je donela prvu oslobađajuću presudu, u junu 2008, kojom je utvrdila da nije moglo da se odredi ko je koga tukao, čekala je čak 15 meseci, ignorišući Okružni sud koji je od nje tražio da preispita odluku. Razvlačenjem procesa za tih 15 meseci dovela je predmet do zastarelosti.” Prva presuda, kojom se okrivljeni oslobađaju, donesena je u junu 2008. godine. Ubrzo posle donošenja te presude, jedan od oštećenih – Radojko Luković – poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Po žalbi oštećenih, presudu je ukinuo Okružni sud u Požarevcu i vratio predmet istoj sudiji na ponovno suđenje. U ponovljenom suđenju, prvostepeni sud donosi istu – oslobađajuću presudu. Apelacioni sud u Beogradu, povodom žalbe, ukida prvostepenu presudu i opet je vraća istom prvostepenom sudiji na ponovno suđenje, naloživši veštačenje težine telesnih povreda oštećenih, jer od toga zavisi pravna kvalifikacija krivičnog dela, te time i dužina rokova zastarelosti. U okviru trećeg suđenja – pred istom sudijom – od 24.03. do 17.11.2011. godine bilo je zakazano 14 pretresa, od kojih 11 pretresa nije održano. Koliko se sud u trećem suđenju brižno starao o efikasnom okončanju postupka (jedna od neizbežnih praznih parola promotera “reforme”) i o dostavljanju poziva na pretres, govori i ovo ginisovsko saopštenje: „Današnji glavni pretres odložen je zbog neispunjenja procesnih uslova. Na pretres nisu pristupili oštećeni kao tužilac Nebojša Sokolović, za koga nema dokaza da je uredno pozvan, i okrivljeni Saša i Milan Lazić, koji su uredno pozvani, kao ni okrivljeni Marko Milošević koji je uredno pozvan preko oglasne table ovoga suda”. Marka Miloševića sud poziva preko oglasne table, sudeći mu u odsustvu, a znajući da se nalazi u Rusiji! Oštećeni, pak, nije uredno pozvan. Nalaz i mišljenje veštaka, a to je bio Medicinski fakultet u Beogradu, podnesen je sudu 20. jula 2011. Tri pretresa zakazana posle podnošenja nalaza i mišljenja veštaka – 17. avgusta, 28. septembra i 12. oktobra 2011 – nisu održana. Sudija Vidojković, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, zaključuje da povrede nanesene oštećenima nisu bile teške i postupak zastareva. Treću presudu kojom se optužba odbija, ovog puta zbog zastarelosti, požarevački sud je doneo 17. novembra 2011. godine. Oštećeni ponovo izjavljuju žalbu, a Apelacioni sud u Beogradu potvrđuje ovu presudu čime ona postaje pravnosnažna.

Gnev javnosti sručio se uglavnom na sudiju Gordanu Vidojković, za koju odista ima dovoljno indicija da je doprinela odugovlačenju i zastarevanju postupka. Štaviše, ministarka pravde Snežana Malović i državni sekretar Slobodan Homen izjavili su da će se „pridružiti inicijativi“ za razrešenje sudije Vidojković.

Šta je sve uticalo na nedopustivo dugo trajanje ovog postupka i time i na zastarelost? Najpre, javni tužilac je odbio da preuzme gonjenje. To je učinio nekadašnji Opštinski javni tužilac u Požarevcu. Ali, još u decembru 2009. godine, srpsko pravosuđe se navodno reformisalo. Glavni nosioci reforme obećavali su da više neće biti zastarevanja. Tada, dakle, još krajem 2009. godine za Osnovnog javnog tužioca u Požarevcu imenovana je Ljiljana Milanović, nekadašnji gradski sudija za prekršaje iz Beograda. Po svemu sudeći, ni ona nije smatrala da treba da preuzme krivično gonjenje. To nije smatrao ni Viši javni tužilac u Požarevcu Momčilo Dedić, nekadašnji zamenik tužioca u Trećem opštinskom tužilaštvu u Beogradu, ni Apelacioni javni tužilac u Beogradu Nenad Ukropina, a ni sama Zagorka Dolovac, Republički javni tužilac. A, mogli su razmotriti primenu načela devolucije. Ono predstavlja ovlašćenje višeg javnog tužioca da preuzme procesni položaj i ovlašćenja nižeg: neposredno viši javni tužilac može preduzeti sve radnje za koje je ovlašćen niži javni tužilac. Vidi čl. 19 Zakona o javnom tužilaštvu. To, u procesnom smislu reči, znači da viši tužilac može – ako smatra da je potrebno – imati potpuno isti položaj kao niži tužilac. Pre nekoliko dana Zagorka Dolovac je javno demonstrirala princip devolucije kada je naložila lišenje slobode vozača koji je brutalno usmrtio dve devojke, budući da je niži javni tužilac to propustio da učini. U ovom slučaju nijedan od nadležnih javnih tužilaca nije smatrao preteću zastarelost u korist Marka Miloševića i njegove pratnje dovoljno vrednom njihove pažnje. Drugostepeni sudovi koji su dva puta ukidali presude (Okružni sud u Požarevcu i Apelacioni sud u Beogradu), mogli su, na osnovu čl. 389. st. 2. Zakonika o krivičnom postupku naložiti da se suđenje održi pred izmenjenim prvostepenim većem – dakle pred drugim sudijom, a ne pred sudijom Gordanom Vidojković, ako je već bilo dovoljno indicija da se zaključi da ona odugovlači postupak, a bilo je, jer je postupak započeo 2001. godine, a prva presuda je donesena tek 2008. Aktuelnu tužiteljku Osnovnog tužilaštva u Požarevcu, sve više tužioce, sudiju prvostepenog suda, sve sudije Apelacionog suda izabrali su Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca u okviru slavodobitno najavljene reforme pravosuđa, pod parolama „efikasnost suđenja“, „nema više zastarevanja“. U sastav oba tela, po funkciji, ulazi ministar(ka) pravde (čl. 153. i 164. Ustava Srbije). A, ona danas smatra da treba da se „pridruži inicijativi“ za razrešenje sudije u čijem izboru je sama učestvovala. Bez griže savesti, bez izvinjenja žrtvama, bez preispitivanja sopstvene odgovornosti.

Kada bismo makar mogli da sanjamo da živimo u pravnoj državi, najmanje što bi mogli da učine ministarka pravde, predsednica Vrhovnog kasacionog suda, koja predsedava Visokim savetom sudstva i Republička javna tužiteljica, kao i državni sekretar Ministarstva pravde – podneli bi ostavke, više ne bi bili na svojim položajima niti na prvim stranicama novina, sa svojim prenemaganjima o nečijem razrešenju. „Razrešivači“ prvi moraju biti razrešeni. Jer, navodno su preuzeli na sebe odgovornost za izvođenje kapitalnog zadatka: izbora celokupnog sudijskog i tužilačkog kora u Srbiji. Razume se, kada bismo još dublje pali u san o vladavini prava, svi oni bi bili smenjeni, Narodna skupština bi se usudila da zaseda, smenila bi predsednicu Vrhovnog kasacionog suda i Republičkog javnog tužioca, premijer bi izvršio rekonstrukciju Vlade i predložio drugog/drugu na mesto ministra pravde. Tada bi Skupština i Vlada pokazali ono što ne mogu: da ova država ima bar nešto volje da se izbori za datum početka pregovora o pridruživanju EU i da ima snage da se pripremi za pregovore o pravosuđu i korupciji. Uprkos izborima ili baš zbog njih – da su samo malo manje pokorni i neosnovano umišljeni.

Zastarevanje krivičnog postupka koje je svesno dopušteno uzdržavanjem pravosudnih organa da rade ono što im zakon nalaže, jeste puzajuća politička korupcija kojom se udovoljava nekom (ovde SPS-u) iz vladajuće političke koalicije. Borba protiv takve korupcije, smenom odgovornih, a ne pričanje bajatih viceva i troprsta vožnja Fiće jeste ozbiljno uzimanje političkog pravca. Ako su im puna usta EU, neka se pomere bar za milimetar, neka smene one koji se nekažnjeno podsmevaju običnoj pristojnosti prema žrtvama.

Peščanik.net, 09.03.2012.

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.