Muzička kutija (1989), Carolco Pictures
Kadar iz filma Muzička kutija (1989), Carolco Pictures

Trideset peti filmski festival Liffe u Ljubljani posvećen je Kosti Gavrasu, jednom od najvećih živih režisera, sa retrospektivom njegovih filmova. Do kraja festivala prikazivaće se izbor njegovih filmova: već sada može se reći da su njegovi filmovi izuzetno privlačni za mlade, ili, još preciznije, da je potreba za filmovima Koste Gavrasa velika, i da svi njegovi filmovi od polovine šezdesetih godina prošlog veka pa do danas nisu izgubili aktualnost. Naprotiv, izgleda da je većina aktualnija nego ikad.

Kosta Gavras, sa suprugom Mišel Rej, došao je u Ljubljanu na retrospektivu (9 filmova). Razgovor sa njim vodio se u Kinoteci, pred prepunom salom. Star je 91 godinu, dan ranije imao je lakšu hiruršku intervenciju. Energičan je, govorljiv, brzo reaguje, ironičan, duhovit, osvojio je publiku već prvom replikom. O svome radu govori jednostavno, jasno, sa neobičnom skromnošću. Za njega, priča je najvažnija: za većinu svojih filmova sam je napisao scenario. Rođen je na najudaljenijem (metaforički) mestu grčkog sveta, u selu Lutra Ireas u Arkadiji. Zbog političke opredeljenosti oca (partizan, levičar) nije mogao da studira u Grčkoj, niti u Americi. Otišao je sa 19 godina u Francusku, gde je školovanje bilo besplatno, i više se nije vratio u Grčku, do 2019. Kad se spomene politički film, odgovara kao iz topa – svaki film je politički. Političko je pre svega gledanje filma, u grupi ljudi, u javnom prostoru, važan je razgovor publike. Navodi antičku tragediju – koja je, kao što znamo, bila deo pozorišta kao ustanove demokratije. Ne, isti efekat televizija nema, a gledanje filma na telefonu je varvarstvo. Film, drugim rečima, zahteva mir, državnu stabilnost, administrativnu uređenost, državni novac, slobodnu publiku, odsustvo cenzure. Gavras je sad već u drugom mandatu direktor francuske Kinoteke. Insistira na tome da nikad nije bilo nemog filma, da je zvuk uvek bio prisutan. Sam prati tehnički napredak i primenjuje ga. Srećni direktor, jer troškove Kinoteke pokriva država za 75%, tako da restauracija i digitalizacija nisu problem! Filmove je snimao po celom svetu, ali je postprodukciju uvek radio u Evropi, gde je neuporedivo manje opasnosti od cenzure ili mešanja producenta; uostalom, za mnoge njegove filmove je producent bila njegova supruga.

Posle prvog filma, uspešnog trilera Ubistva u spavaćim kolima (1965), nastavio je sa napetom dramom iz pokreta otpora. Njegov treći film, Z (Živi!, 1969) označio je žanr koji je sam Gavras stvorio – etički, politički, internacionalistički triler. Za taj film dobio je Oskara za strani film i američkog Oskara za montažu, a zatim i većinu evropskih nagrada na festivalima 1970. Scenario je napisan po romanu Vasilisa Vasilikosa sa istim naslovom, koji je objavljen 1967, i obrađuje ključni i tragični događaj novije grčke istorije, ubistvo Grigorisa Lambrakisa, legendarnog pacifiste i zastupnika organizacije koja je predstavljala zabranjene komuniste i socijaliste. Legendarnog, uistinu: bio je lekar – ginekolog, sportista, aktivista, harizmatični predavač, borac otpora za vreme rata. Ubili su ga u Solunu 1963. To je bila priprema za vojnu huntu, koja je zbacila kralja i uvela diktaturu 1967. U filmu se otvara priča o zaveri i njenom izvođenju, a sve otkriva skromni sudija koji se oslanja samo na pravo. Film se završava spiskom autora koje je hunta zabranila, počev sa Ajshilom…

Gavras je nastavio filmovima o puču u Čileu protiv Aljendea, o staljinističkom suđenju u Pragu, koje povezuje sa okupacijom Čehoslovačke 1968, o licemernom stavu Vatikana prema holokaustu, o paramilitarnoj desnici u SAD, o puču u Urugvaju, o ukrajinskim ratnim zločinima, o palestinskom pitanju. Ovaj film (Hana K., 1983) možda najbolje svedoči o aktualnosti koja traje i traje: Amerikanka, kćerka preživelih iz holokausta, odlazi u Izrael kao advokatkinja i brani Palestinca koji hoće da dobije natrag svoju kuću, i zato je optužen za terorizam. Prognan u Jemen, Salim se vraća i ponovo je na sudu: njegovo selo je uništeno, a njegova kuća postala je turistička atrakcija u novom naselju ruskih Jevreja. Hani država predlaže kompromis, koji otkriva da je za „odbranu Izraela“ dozvoljeno kršenje zakona, i da je protiv Palestinaca dozvoljeno sve. Edvard Said, veliki filozof kulture i Palestinac, ocenio je da će film biti aktuelan još dugo vremena…

Kosta Gavras vratio se u Grčku da snimi film o grčkoj ekonomskoj krizi 2015, na osnovu knjige Janisa Varufakisa. Nemačka vlada je, uz suglasnost većine u EU, htela da „privremeno“ izbaci Grčku iz zajednice. U filmu Odrasli u sobi (2019) Gavras nemilosrdno – i pošteno – prikazuje sav užas evrokratije, ograničenosti, neznanja, nadutosti koja se može proizvesti na takvom mestu. Finale filma, sarkastični birokratski balet je antologijski: uostalom, filmova o EU praktično nema. Njegov najnoviji film je Zadnji dah, o eutanaziji.

Gavras je snimio nekoliko komedija, i njegov gorki i ironični stav često se pojavljuje i u njegovim ostalim filmovima. U razgovoru u Ljubljani voditelji su hteli da pokrenu pitanje žanra, palo je čak i poređenje sa špageti-vesternima. No, još pre tridesetak godina su američki kritičari potvrdili da je Gavras izmislio svoj žanr, a mnogi filmski stvaraoci potvrdili su da su ih upravo njegovi filmovi inspirisali. Gavras se oko tih pitanja dobro zabavljao.

Film Z imao je u Beogradu posebnu recepciju. Bila je to godina posle 1968, početak novih oblika represije. U Ljubljani se dogodila i jedna manifestacija solidarnosti sa grčkim narodom pod huntom. U Beogradu se grupa koja je već dobila etiketu „ekstremista“ okupljala popodne u bioskopu „Jadran“ svaki dan na projekciji filma. Gledali smo Z otprilike trideset puta, koliko se prikazivao. Ono što nas je tako zanelo bio je građanski otpor – studenata, što smo dobro razumeli, i sa druge strane pravne države i građanskog ponašanja u njoj. Ovo drugo, nimalo revolucionarno, bilo je još fascinantnije, učilo nas je šta je društvena stabilnost, koja ne može bez jednakosti, solidarnosti i mira, a može bez krvi. Diktatorske paralele bile su jasne, ali država tu nije smela da reaguje kako je htela. Nisam izdržala da to izložim Gavrasu, koji je bio impresioniran, ali je sa osmehom dodao i da za to nije odgovoran… O, da je neko odavde imao bar delić talenta, etičkog stava, hrabrosti, sarkazma da napravi film o ubistvu Zorana Đinđića!

Publika je posle razgovora pokazala da je razumela Gavrasovu poruku o filmu: razgovor se nastavljao u sali, u holu, na ulici, nismo se mogli rastati. Razumljivo, videli smo prošli vek u veličanstvenoj kritičkoj perspektivi.

Ostaje još nešto, Gavrasova supruga, koju niko nije intervjuisao. Mišel Rej je novinarka koja je za Evropu otvorila vijetnamski rat. Vijetkongovci su je zarobili i ubrzo pustili. Bila je među prvim novinarima koji su objavili vest o smrti Če Gevare. U Urugvaju, dok je Kosta snimao Opsadno stanje, oteli su je anarhisti. Objavila je nekoliko ključnih knjiga reportaža, nema kriznog žarišta na kojem nije bila. I ona je važno nasleđe prošloga veka. Takvi ljudi su nam neophodni u strašnoj prvoj četvrtini ovoga.

Peščanik.net, 23.11.2024.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)