Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Dakle, Draža Mihailović je nedavno dobio ulicu u Desimirovcu, kragujevačkom prigradskom naselju. Imenovanje objekata u javnom prostoru je najdalji domet ozvaničavanja i upotrebe ekskulpacije i rehabilitacije Mihailovića za zločine koji mu se, sa punim opravdanjem, stavljaju na teret i pripisuju u odgovornost. Zna se vrlo dobro o kojim i kakvim zločinima se radi i bilo bi puko odbranaštvo ovde ih iznova detaljno nabrajati, a naročito dokumentovati: kome do sada nije jasno da je karakter četnika DM bio prvenstveno i iznad svega zločinački, nikada mu to neće biti jasno i tu promene (naročito posredstvom nekog kratkog komentara) nema. Zato je ovaj tekst namenjen isključivo međusobnom osnaženju unutar onog dela društva koji se nikako ne miri sa patetičnom, nerazumnom i malignom četnikofilijom; namenjen je žrtvama i potomcima žrtava četničkog terora, kao još jedan dokaz da nisu zaboravljeni i da uvek mogu da računaju na podršku i saosećanje, uprkos dominaciji poricanja; konačno, tekst je i poruka snažne indignacije prema malograđanskom, šoviniziranom, restauracijskom trijumfalizmu, koji je istovremeno i potvrda svih neopravdano ismevanih upozorenja progresivnih snaga na opasnost od permanentne i opsesivne kontrarevolucije, koja se prihvata kao „prirodno stanje“.

Demokratija – pa time i demokratizacija kulture sećanja – radi u korist svih, pa otuda i apologete četništva imaju pravo i na zabludu, pa i na laž. Protiv sam svakog kriminalizovanja takvih zabluda (ili laži) u borbi za interpretaciju prošlosti. Ipak, kao profesionalnu i ličnu dužnost vidim podizanje glasa protiv i izražavanje nezadovoljstva zbog takvog postupanja, koje smatram pogrešnim, kako u pogledu činjenica, tako i sa etičkog stanovišta. Izložiću ovde u čemu se, prema mom shvatanju, sastoji priroda sukoba oko interpretacije dešavanja u Drugom svetskom ratu na jugoslovenskom prostoru, odnosno sukoba oko uloge četnika DM.

Ono oko čega je nerazumno imati spor na izmaku 2019. godine jeste činjenica da se i Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini (četnicima) i Narodnooslobodilačkoj vojsci (partizanima) mogu pripisati delovanja koja su, sa stanovišta posleratnog međunarodnog poretka, smatrana za zločine, i koja se, i u vreme izvršenja, po opštem poimanju pravičnosti i etičnosti, ne bi mogla opravdati. U tom smislu, bilo bi lako razumeti, primera radi, stanovište koje bi odbacilo „i jedne i druge“, posmatrajući sve sa parnasovskih visina i sa gnušanjem odbacujući eksploziju ubilačkih strasti, ma o kom kontekstu da se radi. Ipak, iako donekle razumljiv, takav pristup bio bi duboko neistoričan: nikada i nigde nije se dogodilo da se politika sećanja tako beskompromisno obračuna sa istorijom. Drugačije rečeno, kultura sećanja, naročito na državnom nivou, ima svoje uporišne tačke – događaje i ličnosti – za koje postoji konsenzus da njihov pozitivni učinak, vredan javnog priznanja i obeležavanja, preteže nad negativnim sadržajma, toliko i na način da opravdava čak i njihovo prigodno veličanje. Tako kultura sećanja ostaje „slepa“ za mnoge negativne strane raznih oslobodilaca, reformatora, ustavotvoraca ili državotvoraca, ostavljajući njihovu negativnu stranu skrupuloznim istoriografskim istraživanjima i pretežno akademskoj kritici, ne isključujući ni javna preispitivanja.

Slučaj „četnika i partizana“ upravo je takav da se gotovo egzemplarno vidi opravdanost principa da u kulturi sećanja „winner takes it all“ (pod pretpostavkom da se u toj pobedi nalazi neki moralno prihvatljiv sadržaj, kao što je to u slučaju partizana – beskompromisna antifašistička borba za oslobođenje od okupatora, njegovih saradnika i za jedan pravedniji posleratni svet). Niko ne osporava protivokupatorsku motivaciju ravnogoraca iz 1941. godine, ali od toga vrlo brzo po izbijanju ratnih dejstava jednostavno nije ostalo ništa. Naprotiv: ratno držanje četnika DM poništilo je (u pogledu prava na moralno priznanje) čak i to početno neupitno usmerenje. Dokazi četničke kolaboracije sa okupatorima neumoljivi su, a njihova borba protiv partizana predstavlja najniži moralni pad, sve do nivoa običnog sredstva u rukama okupatora. I ne samo saradnja sa okupatorima: primera radi, već u januaru 1943. predsednik jugoslovenske vlade u izbeglištvu Slobodan Jovanović izveštava britanskog ministra spoljnih poslova Entonija Idna o, kako izveštava sam Idn, kontaktima četnika DM „sa nekima koji služe pod gospodinom Pavelićem“, što je naišlo na diplomatski intoniran, ali svakako oštar odgovor britanskog ministra. Isti Slobodan Jovanović je istovremeno uporno ponavljao da Mihailović mora da „čuva svoje snage“ i to ne za potonji konačni obračun sa okupatorima, već za trenutak „posle nemačke okupacije“ – odnosno za borbu protiv partizana, koje je organizovala i kojima je rukovodila Komunistička partija Jugoslavije. Toliko o strategiji, a o masovnim i pojedinačnim zločinima četnika DM ne treba, zaista, više ni trošiti reči: toliko su dokumentovni i nesporni da njihovo ignorisanje predstavlja voluntarizam protiv kojeg je izlišno uporno navoditi argumente koji ignorante jednostavno ne zanimaju. Tu mesta za priču o nekakvom tobožnjem antifašizmu četnika DM jednostavno nema.

„Izlazna strategija“ za Mihailovića i njegov najuži krug pronađena je, doduše, u nekoliko veoma neuverljivih konstrukcija:

Najpre, izvesni inkriminišući dokumenti, koji teško optužuju Mihailovića, jednostavno su proglašeni za falsifikate, što je potpuno neodrživa teza. Za neke od tih dokumenata veoma utemeljenom istoriografskom analizom utvrđeno je da su nedvosmisleno autentični. To je, najpre, slučaj sa Instrukcijom Draže Mihailovića od 20. decembra 1941. komandantu četničkih odreda u Crnoj Gori i komandantu Limskih četničkih odreda o organizaciji, ciljevima i upotrebi četničkih odreda, u kojoj se nedvosmisleno predviđa politika etničkih čišćenja.

Druga zanimljiva konstrukcija jeste teza o blanko papirima sa potpisom koje je Mihailović, kao uzgred, delio bezmalo kome je stigao, pa su posle na te papire, koje su zaplenili, komunisti tobože dopisivali šta im padne na pamet i tako Mihailoviću „pakovali“ zločine. Indikativno je, međutim, da se kao argument protiv Mihailovićevog autorstva u slučaju upravo pomenute Instrukcije navodi to da je on bio „stari obaveštajac“ i da takvu instrukciju ne bi uputio sa svojim potpisom, ali isti argument očito ne važi u slučaju blanko potpisa: tu se Mihailović pojavljuje kao prostodušni Čiča, koji kao da nema čak ni trunke razuma, a o obaveštajnom iskustvu da se ni ne govori. Međutim, pretpostavke u jednom ili drugom pravcu sasvim su nepotrebne: postoje istorijski izvori i oni svakome ko im postavi pitanje svedoče o postupcima i Mihailovića i njegove vojne organizacije.

Treća konstrukcija tiče se upravo te organizacije: ona, zapravo, tvrdi se, bezmalo nije ni postojala! Drugim rečima, ako treba da se delegitimiše Titova Narodnooslobodilačka vojska, onda su Mihailovićevi četnici slavom ovenčana i jedina legitimna Jugoslovenska vojska u otadžbini, sve dične vojvode i antifašistički prvoborci. A kada se govori o zločinima, onda ta vojska jednostavno – ne postoji! Mihailović nikoga ne kontroliše, nikome ne komanduje, nikakvog uticaja nema, tek ponešto među onima kojima može da u pola glasa nešto neposredno naredi, ali što tiše da Nemci slučajno ne čuju. Pritom, u toku rata nema javne osude zločina od strane Mihailovića, nema distanciranja od izvršenih zločina, nema ni suda ni pretnje sudom izvršiocima, nema javnog desolidarisanja od eventualno odmetnutih „vojvoda“ – nema ničega za četiri duge i preduge ratne godine što bi ukazivalo da Mihailović zločine i principijelno i konkretno osuđuje. Pitam se – zašto?

Nadalje, uporno se insistira da nije bilo direktne Mihailovićeve saradnje sa okupatorima. Osim pregovora u Divcima, na kojima je Mihailović, suočen sa odbijanjem saradnje koju je nudio Nemcima i pretnjom da će Nemci pristupiti uništenju četnika, izgovorio čuvene reči: „Nećemo se boriti protiv Nemaca, pa ni onda ako nam ova borba bude nametnuta“. No, dozvolimo da je ovako dramatičan iskaz rezultat želje da se impresionira sagovornik i „raskravi“ napeta atmosfera. Veći je problem ono što je usledilo i što je dovelo do toga da Mihailović na sudu 1946. nije bio u stanju da navede sa sigurnošću ime niti jednog od potčinjenih komandanata (on je, izgleda, za razliku od njegovih današnjih apologeta, verovao da nekome ipak i komanduje) koji nije sarađivao sa okupatorom. Samom Mihailoviću odgovaralo je da sedi na dve stolice, izbegavajući otvorenu saradnju, sve do 1944, čime je, sa stanovišta sopstvene doktrine, pokazivao da nije sasvim bez pameti, ili bar lukavosti. Činjenica da mu se to na kraju obilo o glavu – rezultat je pogrešnosti takve računice, što ga nipošto ne izvinjava.

Konačno, tu je i čuvena poternica koju su Nemci jula 1943. godine izdali za Mihailovićem. To može da impresionira samo neupućene: Mihailović nikada nije bio prijatelj sa Nemcima, nije bio deo kvislinške strukture, nije bio saradnik okupatora na način na koji su to bili Nedić ili Ljotić. On je jednostavno upao u živi pesak mestimične ali učestale četničko-okupatorske saradnje protiv partizana, sa manjom ili većom distancom, koja ga je u konačnom zbiru sasvim približila kolaboraciji, a po efektima – borba protiv partizana – bila joj je identična. Verovao je da može da iskoristi okupatore za svoje restauratorske i kontrarevolucionarne ciljeve, a bio je sam iskorišćen i duboko kompromitovan. (Iako nikada nećemo sa sigurnošću znati koja je strana uživala veću podršku među stanovništvom, čak se i Dragiši Cvetkoviću, koji je najveći deo rata proveo konfiniran u Niškoj Banji, 1944. godine činilo da „narod više ceni borbene napore oslobodilačke vojske protivu okupatora od pokreta srpskih oficira“, kako navodi u jednom pismu.) Bilokakobilo, Mihailović za Nemce nikada nije bio ništa više od više-manje bezopasnog protivnika, kojeg bi rado i uništili, ali i ponekad korisnog neželjenog saveznika u borbi protiv partizana i taj je položaj zadržao tokom čitavog rata. Odnos Mihailovića i okupatora sadrži jednu protivrečnu dinamiku, ali ta protivrečnost ne znači i nemogućnost takvog odnosa. Tu logiciziranje o tome „zašto bi Nemci raspisali poternicu za Mihailovićem, ako on sa njima sarađuje“ nema mnogo smisla: poternica je raspisana jula 1943, posle Sutjeske, kada se moglo opravdano verovati da su partizani pretrpeli razorni udarac, da je obnova njihovih snaga malo verovatna, da usluge Mihalovića i njegovih četnika više neće biti potrebne, kao i da je u skoroj budućnosti moguće likvidirati oba pokreta.

Rekavši sve ovo, takođe je nemoguće (a i nepravedno) ne vratiti se na maj 1941. i na odluku jednog pukovnika da se, uz nekolicinu drugih oficira, ne pokori i ne preda okupatoru, ni manje ni više nego nemačkom Vermahtu, podržanom satelitskim vojskama. Taj trenutak i ta odluka nisu bezvredni, nisu bez ikakvog smisla i značaja u oceni ličnosti Dragoljuba Mihailovića. Izvesno je da tada nema ni Velike Srbije, ni nenarodnih manjina, ni rivalskog pokreta: samo grupa oficira i raskomadana zemlja kojoj su se zakleli na vernost. Ova činjenica nije nevažna i Mihailovićevoj ličnosti daje i jednu subjektivnu tragičnost. Ima neke dirljive istine u Mihailovićevoj završnoj reči na suđenju: „Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali vihor, svetski vihor, odneo je mene i moj rad“. Mihailović ovim iskazom negira svoju i izmešta odgovornost na spoljašnje činioce, ali kao da priznaje i sopstvenu nedoraslost zahtevima epohe. Bio je previše nacionalista da bi odoleo politici „odmazde“ (čak i nad nedužnim civilima!) usled zločina koji su vršeni nad Srbima (otuda Instrukcija); bio je previše antikomunista da bi se mogao pomiriti sa mogućnošću pobede komunističkog rivalskog pokreta (otuda bezobzirna borba protiv partizana); previše obaveštajac, taktičar i intrigant, a premalo strateg (otuda zabluda da će saradnja sa okupatorima protiv komunista proći bezbolno po odnose sa Saveznicima). Zbog teških posledica koje je njegov pokret ostavio za sobom Mihailović zauvek ostaje upisan u istoriju kao čelni čovek jedne razobručene naoružane mase, čije delovanje je imalo pretežno zločinački karakter, što su preozbiljne posledice da bi se mogle olako zanemariti, bez obzira što nisu bile obuhvaćene njegovim prvobitnim motivima za otpočinjanje borbe. Posle tog početka sve drugo je bilo sa one strane prihvatljivog, a naročito vrednog proslavljanja. Otuda je imenovanje ulice po Draži Mihailoviću moguće kvalifikovati kao još jedan moralni sunovrat, što je u Srbiji postalo nalik na neku sportsku disciplinu, u kojoj se čak organizuju i neformalna nadmetanja.

Peščanik.net, 11.11.2019.

Srodni linkovi:

Srđan Milošević – O SPS-u… S povodom, a i „đeneralno“

Srđan Milošević – Rehabilitacija Nikole Kalabića

Srđan Milošević: Ljotić – srpski Šindler

Srđan Milošević – Rehabilitacija Nedića

Srđan Milošević: Rehabilitacije u Srbiji – trka ka civilizacijskom i moralnom dnu

Srđan Milošević – Temeljna vansudska derehabilitacija Dragoljuba Mihailovića

Kancelarija Beljanski – Ustavna inicijativa

VIDEO – Kamuflaža

Vesna Rakić Vodinelić – Proces

Aleksandar Sekulović – Pravne nekorektnosti u rehabilitaciji Draže Mihailovića

Nikola Zečević – Puna usta antifašizma

Branislav Dimitrijević – Đeneralov i ostali antifašizmi

Saša Ilić – Rehabilitacija ratnog zločinca

Vesna Rakić Vodinelić – Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje