U četvrtak sam nakon zviždanja mojim samozatajnim znancima, rukovodiocima RTS, posetio Novi Ćacilend. Najveći graditelj svih srpskih vremena, otac Beograda na vodi, tvorac, najdraži sused i majordom Ćacilenda, osnovao je novo naselje, podno same Skupštine, Ahilejevi konji plakali su videvši da je Patroklo mrtav, Roksandićevi ćutke gledaju u bele čadore koje ne mogu svojim lepim očima ni da obuhvate, ne mogu da ih prebroje, a neće nikad shvatiti čime su zaslužili novi vidik i žamor bizarnih izletnika; pre vizite Novom Ćacilendu, u uličici između mislim „Simpa“ i Pošte, vrzmahu se i dosađivahu dva moja vršnjaka, u crnim su službenim odorama, utegnuti koliko je moguće u struku, na leđima im piše OBEZBEĐENJE, nisu naoružani, biće da se oslanjaju na borilačke veštine ili na puki autoritet uniforme.
Zviždao sam RTS-u koliko mi novoizmereni kapacitet pluća dopušta, ko ne bi zviždao onima koji kroz šuber ćevabdžinice, a dobrotom policije, bivaju ubačeni u svoje bunkere da odonud lažu i da prave štetu, pa sam se, kažem, popeo uz Takovsku, da izbliza vidim najnoviji viraž guje u procepu: novo međuskupštinsko naselje.
Raspoloženje je kao u letnjem kampu, nadomak Makarske, kamperi se sunčaju, ćaskaju, kao da se snima spot o lepoti zaslužene dokolice, drugi leže u šatorima koje sam im ja i meni slični kupio i dao na neograničeno korišćenje, shvatam da su dvojica branilaca PTT-a, odeveni u službenu crninu, samo vesnici novog vala sa kojim ću se suočiti: nikada nisam na jednom mestu video toliko muškaraca odevenih u crno, sredovečni u trenerkama, sa stomacima neradnika i izelica, a najstariji, neki su i mene prešišali, isto žele da budu tough guys, isto su se kostimirali u crno.
Prvi put sam zažalio što nemam foto-aparat, ali zbog kojeg bih dobio možda i koju zaušku, nego se moram potruditi da ih opišem, jer je staračko hvatanje koraka sa modom upravo dirljivo, tugaljivo: svako od njih ima neki komad odeće koji malo odstupa od idealno crnog, neko ima košulju o kojoj bih pre rekao da je tamnosiva, prošla je previše puta kroz „Gorenje“ veš-mašinu, ali je sve oko nje propisno crno, pa i taj žitelj Novog Ćacilenda u ispranoj košulji pripada skupini zvanoj „ljudi u crnom“ (da li ti je samo košulja isprana, generacijo!); drugi ima i crnu košulju i crnu jaknu, ali mu pantalone ne bi izdržale iole strogu smotru, da ih njihov paravojni komandant iznenada postroji: bile su nekad crne, ni sad im se ne može pripisati nijedna druga boja, ali i nisu crne; treći deda sav je u crnom, ali nema novaca da kupi još i crne patike, a da bude u cipelama, ne bi ni to išlo, jer treba biti pokretan, okretan i moderan: čim si ti sav u crnom, i u patikama, tom simbolu sporta i teretana, ima da zaziru od tebe svi kojima smeta jaka i napredna Srbija.
Nasuprot sredovečnim ćacilenderima, ogrezlim u kalorije i nerad, možda i u kriminal – potonji ima svoje prirodno mesto u poretku stvari, naročito kod nas – štićenici PIO fonda su skoro svi pothranjeni, tankonogi, ali kočoperni, zadovoljni svak svojim izgledom i kostimom: mora da ste veterani, braćo moja, svekolika žudnja za uniformom ispisana je na licu svakoga od vas, niste imali gde da zadužite smeđe uniforme koje su se u istoriji pokazale kao vrlo živopisne, pa ste eto svi u crnom, ali niste svi, jedan je u kompletu konduktersko-plavom, pa ovo je modni sledbenik generala Šljivančanina, brkovi su preslikani oni koje smo videli u Vukovaru, u Hagu, na državinim televizijama, samo ih je mudrost pozne dobi obojila u belo, čekaj, pa ovo nije sledbenik, ovo je sam heroj Ovčare!
Drugi, meni nepoznati građanin naredio je u taj mah da se svi primaknu Skupštini, odziv je bio delimičan, nevoljan i nedovoljan, šta god da je bio cilj ovog pokreta trupa, hajde muškarci, povikale su građanke neodređene dobi i neodredive profesije, na šta je haški sužanj rekao „to su sve bivši muškarci“, ratni zločinci su izuzetno duhoviti, pošalica beše primljena ne treba lepše, upitao sam zbog čega svi treba da se grupišemo bliže glavnom ulazu – da ne uđu Đilas i Marinika, rečeno mi je, ali nisam želeo da prisustvujem tom nemilom i nadasve neizvesnom događaju.
&
Imali smo, svi su imali, podelu na vladajuću i iskorišćavanu klasu, sa tim rascepom se umnogome podudarao i jaz između bogatih i siromašnih, sad imamo podelu na klasu koju bih nazvao „ljudi u crnom“, i klasu onih koji pred crnim falangama treba da imaju stalan zort. Ne znam gde se svi ti crni kompleti kupuju, neki su vulinovski, na granici između sportske opreme i zvanične vojne ili policijske uniforme, gde su modni i krojački saloni u kojima se crne uniforme kreiraju i šiju, ne znam, u crnini su istinabog pre korone bili i tobožnji čuvari u bankama, držeći penzioneri, od kojih su neki za pasom čak imali i futrolu iz koje je zloslutno ili komično virila drška pištolja, jesi li dobio ceo pištolj, ili samo ovo što vidim, ne mogu da te zamislim u streljani, na testiranju za tako odgovoran i opasan posao, možda je udarna igla tog pištolja u bančinom sefu?… Ali čuvare banaka sam zahvaljujući svom položaju u društvu viđao izuzetno retko, a ljude u crnom sad viđam na svakom koraku. Ne nose oružje, osim ako ga drže ispod pazuha i, da, srećnijim mi se čine oni koji ipak imaju opasače, ili makar privatne kaiševe: lepše je kad je trudbenik bezbednosti utegnut, pripravan da oko struka junačkoga okači futrolu sa pištoljem, pendrek, ili sprej sa suzavcem, ako se ukaže potreba. Drugi za sada, dok ne zaduže prave crne uniforme, poverenje poklanjaju lastišu trenerke, najvažnija je ipak boja i jednoobraznost.
U Novom Ćacilendu su srazmerno mladi ljudi, mogli bi biti pozni postdiplomci, ali teško je zamisliti ih u Univerzitetskoj biblioteci kako uz svetlost onih lepih zelenih lampi upijaju nova znanja; nedorasli su bilo kom sportu, oslonjeni samo na svoju zapreminu, težinu, na brojnost i na snagu crne boje; uz njih je generacija, zovimo je „očevi u crnom“, koja se čini u nešto boljoj kondiciji, protežu se stare kuke na suncu: hoćemo li, pre nego što dobijemo stentove, veštačke kukove i sl., još jednom osetiti uzbuđenje radi kojeg smo devedesetih bili daleko od kuće? Sad će se, izgleda, nanovo ukazati potreba za našom muževnošću, za našim rodoljubljem i snagom, a sve će biti kudikamo prijatnije, jer smo ovde svoji na svome, još i više nego kad smo branili svete granice Sprskog Sveta.
Peščanik.net, 21.04.2025.
Muzički blog Ljubomira Živkova
NADSTREŠNICA
