Grafit: Fudbal i sahrane
Foto: Peščanik

Znak pitanja u naslovu je, naravno, višak. Naravno da je malo. Treba ubiti svakoga ko se usudi da iz belog sveta dođe u Beograd i navija za svoj klub. Dobro, ne baš iz celog belog sveta. Recimo, ako dođe iz Rusije, ili Grčke, kad smo već kod toga, biće dobrodošao, pevaće i slaviće zajedno s domaćim navijačima. Je l to domaći navijači grade neku pravoslavnu internacionalu? Ne, naravno: hajde neka dođe recimo neki Bugarin ili, ne daj bože, Crnogorac ili, možda, čak Ukrajinac da navija ovde, da vidimo kako će da prođe.

Dakle, beli svet možemo mirno precrtati, kao i pravoslavlje. Ostaje nam onda – Zapad. Na svakom koraku, sve što se na bilo koji način može povezati sa Zapadom, treba izgaziti – od pedera (ne, nije ružna reč) do tamošnjih navijača – veruju ovdašnji navijači a i većina ostalih. Od ljubavi prema Putinu domaćih navijača veća je samo njihova mržnja prema Zapadu. Biće da je ta mržnja u stvari jedini osnov za pomenutu veliku ljubav. Tako je u sredu uveče mogao da strada i poneki Škot što je došao u Beograd da navija za „Rangerse“ iz Glazgova.

Ne verujem da je čitalac zaboravio nesrećnog Tatona. Seća se sigurno kako je taj dvadesetosmogodišnji mladić iz Tuluza stradao kao navijač – što je valjda manje strašno nego kada se kaže dvadesetosmogodišnji mladić, kao da onda stvar ima više smisla – u tobože navijačkoj tuči, a zapravo u golom nasilju i iživljavanju iz 2009. godine. Dirljiv i krajnje smislen omaž Tatonu napravio je reditelj Srđan Dragojević na kraju filma „Parada“ iz 2011. Bio je to svojevrsni filmski odgovor na tupavu kampanju da je Taton sam skočio i ubio se.

Ali, posle više od decenije, mlađi navijači u Srbiji teško da znaju ko je Taton. A ako i znaju, onda sliku o njemu izvlače iz – nazovimo ih tako – revizionističkih reinterpretacija šta se te 2009. zaista dogodilo na beogradskom Obilićevom vencu. Sve takve interpretacije sakupljene su i prikazane u nečemu što se zove „Pretpostavka pravde“ 2012. godine. Od 2009. preko 2012. došli smo do 2021. kada se – kažu vesti – jedan od osuđenih za ubistvo Tatona pušta pre vremena iz zatvora i vraća na navijačku tribinu da bi kontrolisao i koristio navijače za potrebe tekućeg režima.

Ako čitalac ima stomak, može pogledati snimak tuče ispred hotela u centru Beograda. Tuču su snimili s prozora hotela navijači „Rangersa“. Ima jedan trenutak na tom snimku, kad njih nekoliko hrabro tuku osobu na tlu. Gledate to i pomislite – neće valjda ponovo da ubiju nekog. Srećom, nije se desilo. Zaista, srećom. A sve se namestilo – i niska ograda, i rupa pored, i raspomamljene siledžije, i nesrećnik na tlu. Vest kaže, „opšti haos“ nije se dogodio jer je odmah stigla policija. „Opšti haos“ je tu eufemizam za ubistvo. A, snimak s prozora hotela jasno pokazuje i da policija nije stigla odmah. Ali, pustimo vesti.

Taton nije umro odmah, iako su ga prebili na smrt. Umro je 29. septembra, 12 dana kasnije. Već sledećeg dana, 30. septembra, veliki broj ljudi izašao je na beogradski Trg republike da položi cveće u spomen na stradalog Francuza. Sa ljudima, cveće su na trgu ostavili i mnogi ondašnji državni funkcioneri. Htela se napraviti slika da je Srbija ipak nešto drugo od onoga što se videlo na Obilićevom vencu i što je Tatonu uzelo život. Verujem, da se dogodilo, isto bi i danas ljudi i funkcioneri tekućeg režima požurili da cvećem zatrpaju ulaz u hotel gde se dogodila – je l da – nova navijačka tuča. Opet sa istom porukom – to nije prava slika Srbije.

Samo što – jeste. To je Srbija. Jedan 30. septembar i jedan kraj inače odličnog filma malo su u poređenju s ne samo s „Pretpostavkom pravde“, nego i sa višegodišnjom relativizacijom ubistva i rehabilitacijom ubica. Ako je reakcija od 30. septembra 2009. i bila spontana i svedočila o ostacima ovdašnje ljudskosti, onda strpljivi, promišljeni, uporni višegodišnji rad na relativizaciji ubistva Tatona u institucijama države govori o tome koliko je Srbiji stalo do ljudskosti. Tuča i prebijanje Škota ispred hotela u centru Beograda proizvoljno je izabrani simbol ovdašnjeg moralnog propadanja. Čitalac može da izabere i druge simbole – recimo, portrete ratnog zločinca na zidovima u centru Beograda; ili, dodvoravanje Putinu, institucionalno i tobože neinstitucionalno, uz odbijanje da se uvedu sankcije Rusiji za zločinački napad na Ukrajinu.

Stoga se na napad na navijače iz Škotske ne može gledati kao na incident. On se morao dogoditi. On potvrđuje pravila života u Srbiji. Čitava država nam se od 1990. naovamo, s malim predahom u prvoj deceniji dvehiljaditih, ustrojila za zatiranje „tuđih“ života i svake ljudskosti u nama.

Peščanik.net, 18.03.2022.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)