Kabul, Avganistan, 16.08.2021, foto: Reuters
Kabul, Avganistan, 16.08.2021, foto: Reuters

Od mudrih analiza o tome šta se dešava u Avganistanu – nisam ironična –konačno mi je pozlilo. Videla sam na vestima nešto slično onome što se dešavalo u Sajgonu, pa na izbegličkim čamcima, a nedavno i mnogo pre toga na Balkanu i u Evropi: jedan ljubljanski Jevrejin predat je kao beba preko balkona susedima, dok su njegovu porodicu odvodili u Aušvic, i tako je preživeo. Na aerodromu u Kabulu roditelji predaju američkim vojnicima i bilo kome ko je već unutra, svoju decu. Pre toga, neki mlađi koji su se zakačili za avionske točkove, padali su po ulicama i vrtovima boljih delova Kabula, po nekoj užasnoj igri sudbine.

Roditelji koji su stigli do spoljnih granica aerodroma išli su peške, taksijem ili svojim kolima do mogućnog izlaza i spasa. Većina njih nije iz zabačenih sela, gde rat nikad nije prestao i otkuda teško i retko stižu do aerodroma, a i retko na to pomišljaju. Tamo se beži preko planine. Upoznala sam jedno dete koje je sa sakupljenim novcem čitave šire porodice poslato da se spase, slično predavanju dece na aerodromu. Išao je kratko u školu, dok je postojala, onda je čuvao ovce, kao i većina muškaraca u porodici. U udaljenom planinskom selu je za nekoliko godina ubijeno nekih petnaest članova njegove porodice, i onda su se odlučili da njega, poslednjeg, predaju svetu. Kad sam ga upoznala, čekao je treću godinu u Sloveniji da dobije status. Pre toga boravio je u Iranu, zatim u Turskoj i konačno u Grčkoj; u Turskoj je slomio ruku na teškom poslu. U svakoj od tih zemalja naučio je najviše govoreni jezik, u Turskoj i engleski. U Sloveniji je uz učenje u školi radio razne fizičke poslove, u preostalom vremenu bavio se sportom, trčanje mu je najbolje išlo. Pošto nije mogao ostati u Sloveniji, jer se sumnjalo da je punoletan, danas je ponovo u Grčkoj, dok se njegovi prijatelji još uvek bore da se vrati u Sloveniju. Napunio je šesnaest godina. Kod mene je sedeo pijući kafu i jedući kolače uz pokrete koji bi zadovoljili etikeciju dvora na Bosforu. Pre nedelju dana pisala sam za njega još jednu preporuku.

Sve to je pokušaj da se spasem nekom pričom, licem, bilo čime što znam. Ne pomaže. Ništa ne može da izbriše sliku roditelja koji svoju decu predaju nepoznatom, obavezujući ga pogledom, rukom, suzom. Pretpostavljam da je to srednja klasa, pretpostavljam da će se pomiriti, pristati, podnositi šta god se bude dešavalo. Pretpostavljam da će se neki buniti, neki boriti, kako u Kabulu tako i po planinama. Na detetu je možda obaveštenje o imenu i roditeljima, a možda je predaja odlučena u trenutku. Možda će nova vlast držati obećanja, možda neće, kad pobednicima to više ne bude potrebno. Očaj dolazi iz iskustva, iz broja žrtava u porodici, iz sećanja, iz priča drugih. Zato me valjda mudre analize tako izluđuju: greške vojne, kolonijalne, nesposobnost domaćih elita, nepoštovanje i neznanje realnosti, finansijske okolnosti, gajenje opijuma. Još kad čujem ispod „Hindukuša“… Pa onda evropsko, američko i NATO cenjkanje koliko će ih uzeti, pa zastrašivanje, pa zgražanje, pa užasavanje. Od svega u Avganistanu, postoji samo to da roditelji predaju decu bilo kome ko može da ih izvede iz zemlje.

A mi gledamo.

Peščanik.net, 20.08.2021.

AVGANISTAN

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)