Čovek bi očekivao da predsednik države, duboko ljudski potresen talasom ubilačkog nasilja deteta nad decom i mladog čoveka nad mladim ljudima, prozbori nešto o mirenju, vremenu za tugu i oživljavanje, ili bilo šta drugo humano… i hrišćansko. Umesto toga, on odmah zahteva pooštravanje kazni, uvođenje smrtne kazne, pretiče sudske odluke i uopšte se ponaša kao Osvetnik iz nekog stripa ili video igre. Čovek bi očekivao da najviši predstavnik vlasti prvo pomisli na realno širenje nasilja i mogućnosti sukoba, i da skrušeno pozove Albina Kurtija na novi sastanak i nalaženje trajnog mirnog rešenja: da se slučajno deca ne bi ubijala i pod nadzorom države. Bez kamera, mogli bi se zajedno isplakati, pomoliti se, dati besu i smiriti napumpavanje između ljudi koji ne mogu jedni bez drugih i koji se međusobno razumeju mnogo bolje nego što ih razumeju oni koji uzalud pokušavaju da ih pomire.
Spuštanje granice uzrasta za kriminalne prekršaje naprosto je suludo: to je mera u najgorim teokratskim zajednicama. Uvođenje smrtne kazne još je luđe: ono direktno preseca put u EU. Predviđanje kazne pokazuje kako predsednik i država ne poštuju zakone. Praksa je dobro poznata, otvoreno priznanje samo je dopuna.
Srbiju je uhvatio vrtlog brutalizacije, društvenog fenomena koji ima dva značenja: u pravu i sudskoj praksi i posebno u penologiji, brutalizacija označava društveni fenomen, primećen u statistici kriminala u SAD: posle izvršenja smrtne kazne, primećuje se porast najgorih zločina u određenoj regiji. Studije izvođene u državi New York 1980. i u Oklahomi 1994. i 1998. potvrđuju ovakav zaključak, neke druge studije ne. Ovi rezultati posebno su važni u debatama o smrtnoj kazni. No već u studijama iz kriminologije termin se upotrebljava šire, u smislu povećavanja kriminala usled neke vrste kolektivnog psihičkog stanja, posledice (i uzroka) društvenih promena. Drugo značenje termina je drugačije, jer podrazumeva čitave, ne samo nacionalne već i međunarodne, kontinentalne promene u psihologiji masa i temeljne, globalne promene društava. Takvo izučavanje izveo je Džordž L. Mos, istraživač nacizma, koji se inače smatra i jednim od pionira istraživanja LGBT+ grupa i kultura.1 Mos smatra da je šok masovnih smrti i sakaćenja u Prvom svetskom ratu, zbog tehnologije ubijanja koja ranije nije bila razvijena ni primenjivana, izazvao posledice koje se mogu pratiti preko Drugog svetskog rata i sve do danas. To je sa jedne strane dalja industrijalizacija i tehnologizacija rata, a sa druge drastično smanjivanje humanosti, solidarnosti i brige za čoveka, uz istovremeni razvoj pojmovnika humanosti, međunarodnog rada na ljudskim pravima, međunarodnih institucija i službi za zaštitu života. Brutalizacija je povezana sa nedavnom epidemijom: statistika je pokazala da je u uslovima ograničenja i zabrana skočio broj slučajeva porodičnog nasilja, posebno femicida. Kod dece je primećen izraziti porast psiholoških smetnji, problema mobilnosti i prehrane (gojenje i anoreksija), depresije, paranoje i drugih poremećaja. Šta se dešavalo sa muškarcima, dovoljno posredno pokazuju već pomenute statistike. Potiču iz slovenačkih i srpskih institucija.
Vlast u državi u kojoj se primećuje brutalizacija morala bi da na ove znake brzo i efikasno deluje, premda postoje i postupci „odozdo“, kao što su izbori, da se obave osnovni poslovi, odnosno zamena. Poslednje što se sme pojaviti upravo su znaci da vlast odobrava brutalizaciju, jer se njome i služi u svom preživljavanju. Vučićev nastup u tome pogledu je zastrašujuće ubedljiv. Stotine hiljada odraslih i dece danas u Srbiji su slomljene, potištene, beznadežne i žele samo mir i milost, pa se ipak ne može očekivati da predsednik države padne na kolena u suzama, da zatraži i ponudi te dve tako jednostavne stvari: mir i milost.
Moss, George L., Fallen Soldiers: Reshaping the Memory of the World Wars / Pali vojnici: Preoblikovanje sećanja na svetske ratove, Oxford University Press, 1990.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
