Book of Life (2000) Robert & Shana ParkeHarrison http://bit.ly/1s1ssyb

Zašto je Prvi svetski rat uopšte toliko važan? Zašto može da izazove tolike emocije? Zašto je on nešto što se politički zloupotrebljava?

Pođimo od toga da je baš jedan istoričar, što je važno, rekao da je Prvi svetski rat ključno mesto srpskog identiteta. Jedan istoričar to nikako ne bi smeo da kaže. Ono što je sigurno u svim analizama konstrukcije identiteta, to je da oni nastaju na osnovu stereotipa, raznih emotivnih prerada istorije. Jednog istoričara bi trebalo, recimo, da zanimaju pitanja kao što su: kako je to izgledalo na srpskom selu, na primer, tih šest godina koliko su muškarci ratovali, od 1912-1918, kakva je bila glad, koliko je dece umrlo? Kad istoričar kaže da se od toga pravi identitet, to znači da on svesno govori da istoričari treba da preziru stvarnost i da se bave pre svega emocijama koje možemo da iscedimo iz neke prošlosti.

Ključni trenutak je 1972. godina, kada izlazi četvorotomni roman Dobrice Ćosića „Vreme smrti“. On je, u stvari, odredio istorijsko sećanje Prvog svetskog rata, s tim što je važno imati na umu da je ta 1972. bila političko istrčavanje Dobrice Ćosića, odnosno to je bilo prerano. Jugoslavija još nije ušla u krizu kakva će se desiti osamdesetih, i taj roman nije odmah imao tu ulogu koju će kasnije dobiti, već je imao ulogu, ako možemo tako metaforično da kažemo, ideološke ponornice. Bilo je potrebno da prođe 10 godina i da se desi sve ono što se desilo od 1980. pa nadalje, odnosno bilo je potrebno prvo da umre Tito, zatim da krene Kosovska kriza 1981. i naravno da krene duboka ekonomska kriza Jugoslavije. I sva ta tri, i još ko zna koji okidači, doveli su u pitanje jugoslovensku federaciju i već ranih osamdesetih postavili pitanje njene ili reorganizacije, ili njenog rušenja.

To je politički kontekst koji je bio neophodan da bi Prvi svetski rat dobio sada svoje pravo mitotvorno mesto, i to mitotvorno mesto mislim da treba da smestimo u 1983. godinu, kada je u Jugoslovenskom dramskom postavljena predstava na osnovu romana Dobrice Ćosića, „Kolubarska bitka“. Mislim da je to taj presudni trenutak. Tada su novine pisale da je ta predstava pokrenula, kako su govorili, provalu istorije, da se u pozorište ulazilo kao u crkvu. Svi koji smo bili na toj predstavi možemo da se setimo da je publika ustajala, navijala, vikala „juriš“, da se plakalo, smejalo, da je to zaista bio jedan verski ritual koji bismo mogli da poredimo sa inicijacijom ulaska u novorođenu naciju, i mislim da je ta predstava bila taj pravi okidač. Međutim, naravno, nije to nešto što je moglo da napravi homogenizaciju naroda koja je bila potrebna, nije mogla cela Srbija da dođe u Jugoslovensko dramsko.

Celu Srbiju je pokrenulo nešto drugo, ponovo u sferi kulture, i sada smo u godini 1985. kada je objavljen roman Danka Popovića „Knjiga o Milutinu“. To je taj prekretni događaj, i mislim da komotno tu knjigu možemo da zovemo „mala crvena knjiga“, sećajući se kulturne revolucije Mao Ce Tunga. Ta knjiga je odigrala presudnu ulogu. Sa 140 i nekoliko strana ona je neka vrsta dajdžest dela Dobrice Ćosića. Tu su sve te ideje na gomili. I ono što je odmah važno da kažemo, iz čega je jasno da se ne radi ni o kakvom kulturnom, još manje istorijskom fenomenu, već da se radi o potpuno novoj, zapravo, političkoj situaciji, govori podatak da je za godinu i po dana objavljeno 18 izdanja te knjige, i da se računa da je ona prodata u oko 500 hiljada primeraka. To je bila ta knjiga koja je ušla u svaku srpsku kuću, i ona je prenela glavne mitske ideje.

Da podsetim, Milutin je srpski seljak, i knjiga počinje njegovim učešćem u Balkanskim ratovima a završava se njegovom smrću u takozvanim komunističkim kazamatima. Dakle, on prolazi čitav 20. vek i samim tim je personifikacija srpske nacije. Pisalo se tada da je on arhetipski srpski seljak, da je on suma nacionalnih istina, da je on nosilac srpske istorijske sudbine, kolektivni heroj, a mislim da je najtačnije rekao sam pisac, Danko Popović, kada je rekao da je Milutin deda svih Srba. Ta knjiga je dobila mesto ideološkog pamfleta. Ona je izvršila neku vrstu medijskog prenošenja ideja Dobrice Ćosića do širokih masa.

Prvi svetski rat se vratio tek 2013. godine, kada su počele pripreme za stogodišnjicu i Peščanik je, naravno, reagovao odmah. Postavili smo pitanje o čemu se tačno sad radi i sad smo, mislim, u situaciji da složimo te kockice. Da bismo razumeli kako je moguće da Prvi svetski rat uvek izazove povišenu temperaturu, moramo da napravimo analizu tih ključnih mitskih mesta, da vidimo koje su te osnove, što bi ovaj istoričar rekao, srpskog identiteta, odnosno tog mitskog i emotivnog tumačenja istorije.

Prvi svetski rat je izuzetno važan zato što je nekoliko bitaka koje su se u njemu dogodile, počevši od Cerske i Kolubarske, zaključno sa probojem Solunskog fronta, presudno za stvaranje tog mita o ratničkoj i pobedničkoj naciji. Mislim da je Arsenije Jovanović, koji je režirao „Kolubarsku bitku“ u pozorištu, najbolje u jednom intervjuu kasnije to sam definisao, rekavši da je Kolubarska bitka u stvari Kosovska bitka, ali sa pobedom na kraju. To ne znači da je pobeda bitnija od poraza. Naprotiv, poraz je bitniji, ali ipak ta priča o pobedi godi, ona je važna za nacionalno samopouzdanje, za heroizaciju nacije.

Poređenjem književnosti i udžbenika istorije moj cilj je da pokažem kako su te predstave iz književnosti, od Dobrice Ćosića preko „Knjige o Milutinu“, direktno ušle u naš sistem obrazovanja, preskočivši potpuno kritičku istoriografiju. Književnost se direktno ulila u naš sistem obrazovanja.

Ideja o heroizaciji prošlosti, na primer, ulazi u današnji udžbenik kroz citat nekog francuskog oficira koji kaže – hajde da verujemo da to zaista kaže – „Samo je francuska konjica, i to uz velike napore, mogla da stigne srpsku pešadiju“. U jednom romansiranom sećanju francuskog oficira ovako nešto je sasvim dopušteno, ali da to uđe u udžbenik istorije, i to bez ikakvog otklona, bez ikakvog dovođenja u pitanje kako je moguće da francuska konjica jedva prati srpsku pešadiju i to na visinama Kajmakčalana, već jasno govori da se tu radi o pripisivanju natprirodnih svojstava srpskoj vojsci i srpskom narodu. Ako se setimo, krajem osamdesetih, tokom priprema za rat se govorilo „svi naši ratovi su pobednički, naši protivnici su sve ratove izgubili“ – i na tome se hranila nacionalna arogancija. Međutim, eto, kada nešto postavite na mitu, stvar se obično preokrene, i Srbija je devedesetih doživela sve te velike poraze.

Druga ključna ideja zbog koje je Prvi svetski rat taj osnivački mit jeste ideja o naciji-žrtvi, ta samoviktimizacija naročito se lako izvodi na Prvom svetskom ratu gde je Srbija realno izgubila između trećine i četvrtine stanovništva. Ali jedno pitanje je kolike su stvarne žrtve, a drugo pitanje je kako se mi prema tim žrtvama odnosimo, na koji način ih pamtimo. U svakom slučaju, ta samoviktimizacija, koja je zloupotreba tih žrtava, užasno je važna zato što narod-žrtva ima sve te moralne i političke privilegije, svaki njegov postupak je unapred oprošten, i ona služi da se svi okolni narodi stalno podsećaju na taj nikad isplaćeni dug. Ili, kao što je Amos Oz rekao jednom prilikom, „prisustvujemo svetskom prvenstvu za najveću žrtvu među narodima“. Mislim da su Srbi odavno u toj trci.

To je nešto što je, na žalost, takođe ušlo u nastavu istorije, i ovde se često koriste izvori. To je taj tipičan mehanizam, gde kažete „pa evo, izvor kaže“. Pitanje je, naravno, kakav je tvoj odnos prema tom izvoru, kako ćeš ti đaka uputiti da čita taj izvor ili je đaku od 13 godina prepušteno da ga shvati. Na primer, na jednom mestu u današnjem udžbeniku, gde se opisuje situacija u Valjevu stoji da su okupatorske snage javljale da „i muškarci i žene smrtnu kaznu dočekuju stoički, mirno. Smrtna kazna izgubila je svaku efektivnost. Smrti se niko nije plašio“. I kada vidimo bilo koji opis u današnjim udžbenicima vidimo da je to ne samo ideja, već i sam jezik Dobrice Ćosića, tako da u udžbenicima piše „Srbija je bila zemlja smrti“. To je ponovo širenje tih epskih vrednosti, u kojima se razvija prezir prema smrti i pripremaju se i najnovije generacije za ideju da je smrt vrhunac koji oni uopšte mogu i da dožive.

Nova mitska tačka koja se može graditi na osnovu događaja u Prvom svetskom ratu, jeste ona ideja o srpskom narodu kao o velikodušnom, koji sve čini za druge, i tu dolazimo do jednog izuzetno važnog mesta za čitavu tu ideologiju, a to je emocija nepravde jer ona je možda najjači lepak za naciju. Ona je ta koja homogenizuje sve pojedince tim snažnim osećajem da smo mi objekt stalne istorijske nepravde – gde vi stalno nekom nešto dajete, gde ste vi stalno neshvaćeni i na kraju najlošije prođete. To je važno zbog toga što homogenizuje naciju, ali je važno i zato što je to najlakši okidač za revanš. To je taj sindrom neuzvraćene ljubavi koji vas zapravo mobiliše, koji je bio, ako se sećate krajem osamdesetih i početkom devedesetih ključan za početak rata i za rušenje Jugoslavije. Milutin neprekidno o tome govori. On stalno govori „mi idemo da oslobađamo druge, mi ginemo zbog drugih“, i onda poimence ide šta sve radimo za Slovence, šta za Hrvate i tako dalje, ali on stalno ima taj osećaj da je ta njegova žrtva nepriznata, da to niko ni neće, da ga svi čudno gledaju.

Naravno, to je književnost i možemo o „Knjizi o Milutinu“ da razgovaramo na različite načine ali, što bi neki rekli, književnost ima pravo da bude kriva. Udžbenici nemaju pravo da budu krivi, oni imaju potpis ministarstva obrazovanja, i sada ćemo da vidimo kako su ove Milutinove misli direktno prešle u udžbenik preskačući rezultate naučne istoriografije – i to pre svega kroz ideju da je Srbija oslobodila druge jugoslovenske narode, dala im državu. Još jedna izuzetno važna komponenta za taj srpski nacionalizam jeste da je Srbija svaki put dala ruku narodima koji se uvek nađu nekako na pogrešnoj strani istorije. Ali mi, iz te velikodušnosti, uvek im damo ruku i prevedemo ih, provučemo ih kroz taj moralni usek istorije, a oni nas ponovo zloupotrebe. Citiram udžbenik gde se kaže: „Srbija je omogućila ostalim jugoslovenskim narodima da formiranjem jugoslovenske države napuste stranu poraženih i da se priključe pobednicima“.

Sledeća mitska tačka koja je bila izuzetno važna tokom osamdesetih, ali ništa nije izgubila na emotivnom potencijalu, jeste mit o neprijatelju koji takođe odlično može da se gradi na osnovu interpretacija Prvog svetskog rata, pogotovo kada govorimo o svim susednim narodima ali i kad govormo o Evropi kao takvoj. Jer nisu nam neprijatelji samo Austrougarska i Nemačka protiv kojih smo ratovali nego su, bogami, neprijatelji i saveznici koji su raznim pokušajima pregovaranja sa našim neprijateljima, Italijanima i Bugarima, hteli da daju naše teritorije i tako dalje. To jeste bilo tako, ali je ponovo pitanje šta ćete vi iz toga zaključiti. Da li ćete zaključiti da sa velikim silama treba da gledate kako ćete svoje interese da ostvarite, ako je takva situacija, ili vi treba ponovo da sve pretvarate u sopstvene neprijatelje, što radi i naša književnost i naš sistem obrazovanja. Zašto je važan mit o neprijatelju? On je dodatni štap koji pomaže osvetu. I ako je nekome ostalo nešto nejasno, Milutin zaključuje, citiram: „Treba da im vratimo, da pobijemo Arnaute. Oni su pobili naše, razmrskali im glave ušicama sekira“. On najdirektnije poziva na osvetu. I svaki put kad na taj način poređamo neprijatelje, moramo da znamo da je to uvek poziv na revanš.

Na kraju dolazimo do poslednjeg mita. To je mit o Jugoslaviji za koji je ponovo Prvi svetski rat, naravno, ključan, jer je ta država tada stvorena. Tu dolazimo do ključnog mesta i kod Dobrice Ćosića i kod Milutina, i kod današnjih udžbenika, a i kod današnjih političkih reakcija na Prvi svetski rat, zbog toga što se sve što smo ranije pomenuli – herojstvo, velike srpske žrtve, velika nerazumevanja i velike nepravde – sve je uzalud. To je Dobrica Ćosić formulisao: Jugoslavija kao istorijska greška. Tu ideju potpuno otvoreno nalazimo u udžbenicima, recimo, za osmi razred. U današnjem udžbeniku piše: „Srbija je od prihvatljivog pijemonta srpstva“ – dakle, kroz ovo prihvatljivo direktno pisac udžbenika učestvuje u debati i kaže šta je dobro – dakle, „Srbija se od prihvatljivog pijemonta srpstva proglasila za magloviti pijemont jugoslovenstva“. Ponovo jasno sugeriše korišćenjem prideva. „Bio je to ishitren i nedovoljno promišljen preokret, fatalan mit o jugoslovenskoj državi“. Ne treba, naravno, ni govoriti da udžbenik sasvim sigurno nije mesto za ovakvu vrstu rasprave i lupanja šamara istorijskim junacima, istorijskim idejama i situacijama – ali, naravno, pošto kod nas obrazovanje nema obrazovnu svrhu, ovakve stvari su tu ključne.

Ukratko sam pokazala koja su to ključna mitska mesta, i sad možemo da pređemo na ono što je politička sfera danas. Država je odgovorila jednim skupom u Akademiji nauka koji je otvorio predsednik, koji je podneo još jedan referat o Prvom svetskom ratu gde je ponovo, istim nabojem, rekao „Srbija neće dozvoliti reviziju, Srbija će se suprotstaviti, Srbija ovaj put neće prećutati“ i tako dalje. On i dalje živi u toj napetosti. Međutim, važno je da su brzo posle, ili čak istovremeno sa tim skupom u Akademiji nauka, u posetu došli Milorad Dodik i Emir Kusturica, i tom prilikom su i predsednik Srbije i premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavili da oni neće ići u Sarajevo, već u Andrićgrad i tamo sami sa sobom obeležiti atentat koji se dogodio u Sarajevu.

Tim gestom oni su jasno hteli da pokažu da Srbija ni ne želi da se pravi da je sada neka druga Srbija. Oni koji stalno govore da je ovo sada neki veliki zaokret, zapravo ovim gestom pokazuju da ne samo što nisu doneli novo, nego da i na simboličkom planu svima poručuju da je to ona uvek ista Srbija koja neće pružiti ruku, koja neće iskoristiti ovu priliku da baš ode u Sarajevo. Oni odlaze kod Kusturice u Andrićgrad. Poručuju tačno ono što iz retorike Tomislava Nikolića mi i možemo da zaključimo, tj da se rat nikada nije završio, da smo mi još u ratu iz devedesetih, što se jasno poručuje odlaskom u Republiku Srpsku. Što je još mnogo gore, pokazuje se da smo mi još uvek u 1914. da i taj rat još uvek traje.

Iz radio emisije 27.06.2014.

Peščanik.net, 03.07.2014.

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović (Svi tekstovi)