Iako je uporedno gledano ideja radničkog akcionarstva razvijena u mnogim državama sveta, uključujući niz modela koji dolaze iz SAD i zapadnoevropskih zemalja, ovo pitanje nije do sada bilo zastupljeno u javnosti u Srbiji, dok se u zakonodavstvu može naći samo jedno relativno ograničeno i stidljivo rešenje u Zakonu o privrednim društvima. Da li je moguće organizovati radničko vlasništvo (i upravljanje) privrednim društvima? Iz Slovenije je došao zanimljiv model radničkog akcionarstva u specifičnom obliku zadružnog udruživanja, koji je grupa autora pokušala da prilagodi srpskom zakonodavnom okviru. Rezultat je objavljen u studiji „Holding zadruga – Predlog modela zadružnog radničkog akcionarstva u Srbiji“.
Osnovna ideja radničkog akcionarstva je jednostavna: istražuju se načini da radnici, ljudi koji su zaposleni ili radno angažovani u nekom preduzeću, mogu da postanu njegovi vlasnici, i da samim tim steknu pravo upravljanja preduzećem, njegovom imovinom, dobiti koju je ostvarilo. Zakonodavstvo Srbije u odnosu na društva sa ograničenom odgovornošću poznaje model „rezervisanog sopstvenog udela“ kojim je omogućeno da u privrednim društvima udeo u vlasništvu steknu zaposleni, pod tržišnim uslovima ili značajno povoljnijim uslovima od tržišnih. Privredno društvo emituje takozvani finansijski instrument, pojednostavljeno rečeno ponudu nekom od zaposlenih da pod određenim uslovima stekne udeo u vlasništvu tog društva. Uslovi koji se nude su u praksi po pravilu značajno povoljniji od „obične“ kupovine udela na tržištu, a obaveza prihvatanja ne postoji – sam zaposleni odlučuje da li će postati vlasnik pod uslovima koji su mu ponuđeni. Ovakav sistem je svakako dobrodošao, budući da pre njegovog uvođenja nije postojala niti jedna mogućnost da se radnicima ponudi udeo u društvu u kojem rade u društvima sa ograničenom odgovornošću. Međutim, u praksi će se dešavati da se takav mehanizma ne koristi prema svim radnicima u preduzeću, već samo prema višem menadžmentu. Takođe, na ovaj način se ostvaruje vlasništvo koje je individualno, a ne kolektivno (radničko, u smislu zajedničkog upravljanja društvom). Zbog toga je kao polazna tačka u studiji korišćen zadružni model iz Slovenije, kao osnova za razvoj nešto drugačijeg sistema radničkog vlasništva nad preduzećem u kojem rade.
Predstavljeni model jasno karakterišu dva momenta. Prvi je to da je uklopljen u postojeći normativni okvir „po svaku cenu“, odnosno da je osnovna ideja bila da se pokaže da može da postoji i u nepromenjenom pravnom sistemu Srbije. Drugi utisak je da su određene promene, koje i sami autori preporučuju, nužno neophodne kako bi se otklonile potencijalne nedoumice oko praktične primene koncepta holding zadruga, koji je u studiji detaljno opisan sa svim prednostima ali i rizicima koje nosi.
Kako se realizuje ideja holding zadruga? Za početak, potrebno je preduzeće (odnosno bilo koji oblik privrednog društva, ali će ovde radi jednostavnosti biti upotrebljavan termin „preduzeće“) čiji vlasnici žele da sprovedu mehanizam prepuštanja dela kontrole (vlasništva, odlučivanja) radnicima. Bez ulaženja u detalje celog postupka, može se reći da se on sastoji iz tri faze. Prva je dogovor vlasnika preduzeća i radnika o započinjanju celog postupka. Druga je osnivanje zadruge, a treća je prebacivanje dela vlasništva sa vlasnika preduzeća na zadrugu. Nijedan od ovih postupaka nije previše komplikovan, relativno je kratkotrajan i što je najvažnije – ne zahteva od radnika ulaganje većih sredstava. Zadruga koja se osniva registruje se samo za holding delatnost, u skladu sa Uredbom o klasifikaciji delatnosti i naravno Zakonom o zadrugama gde tako nešto postoji kao legalna mogućnost. Unutrašnjim aktima zadruge, pre svega zadružnim pravilima, uređuju se međusobni odnosi zadrugara. Nakon prebacivanja dela vlasništva preduzeća zadruzi, zadruga (a ne zadrugari pojedinačno!) postaje vlasnik dela preduzeća (ili celog preduzeća, ako je tako dogovoreno). U skladu sa tim, zadrugari imaju dve vrste prava i obaveza. Jedna je da upravljaju preduzećem, odnosno da zadruga izabere svoje predstavnike u upravljačkim organima preduzeća (skupština, upravni odbor, nadzorni odbor, drugi organi koje preduzeće ima) i da odredi politiku upravljanja koju će ti predstavnici zastupati u ime zadruge. Potom, zadrugari moraju da odluče kako da upravljaju profitom zadruge koji će ona ostvarivati na osnovu ostvarenog profita preduzeća čiji je (delimični ili jedini) vlasnik.
Uloge zadrugara su dvostruke jer je jedino tako moguće prema važećem zakonodavstvu. Oni su radnici u preduzeću, koji obavljaju svoje poslove onako kako su to činili i ranije, i u skladu sa ugovorom o radu (ili drugim ugovorom, ovo pravo ne mora se ograničiti samo na zaposlena lica) i unutrašnjim pravilima preduzeća. Tu dakle nema nikakve promene u njihovom postupanju. Kao zadrugari, oni se staraju o tekućem funkcionisanju zadruge i o pitanjima koja se odnose na ulogu zadruge u upravljanju preduzećem. Ove uloge se ne mešaju, mada realno mogu doći u korelaciju (radnik može putem zadruge odlučivati o politikama koje sprovodi preduzeće). Zapravo ne samo da mogu, nego je to jedan od motiva koji će najpre biti primamljiv za radnike koji se odluče za ovakvu vrstu udruživanja. Preduzećem međutim i dalje upravljaju vlasnici. Ako je zadruga jedini vlasnik, ili ima većinu, može sprovoditi svoju volju relativno samostalno. „Volja“ zadruge se međutim oblikuje na skupštini zadruge, koja je prema Zakonu o zadrugama osnovni organ, a koju čine svi zadrugari.
Još jedan od motiva da se radnici upuste u ovo jeste profit koji će zadruga ostvarivati. Naime, zadruga neće obavljati druge delatnosti, osim holding delatnosti. Zbog toga nema „posla“ za radnike-zadrugare u samoj zadruzi, oni svoj posao kako je već rečeno obavljaju u preduzeću kao i pre postojanja zadruge. Međutim, profit preduzeća će biti i profit zadruge, tako da radnik svojim radom ostvaruje profit za preduzeće ali ga deo tog profita „čeka“ u zadruzi. Zadruga svojim profitom upravlja samostalno, nezavisno od drugih vlasnika preduzeća (ako ih ima), tako da je zapravo na volju zadrugara da se dogovore kako će on biti raspoređen. Zakon dozvoljava dve osnovne mogućnosti (kao i neke druge ali o njima možete čitati u studiji): da se profit odmah isplati zadrugarima, kao i da se iz profita zadruge uvećaju ulozi zadrugara. Ulog je novčani iznos koju zadrugar unosi u zadrugu prilikom osnivanja zadruge (ili prilikom naknadnog pristupanja zadruzi, ako nije jedan od osnivača) i on njime ne može da upravlja individualno sve dok ne odluči da istupi iz zadruge. Kada istupi, zadruga je dužna da mu ulog isplati u celosti. Ovo praktično znači da bi zadrugari mogli imati dve vrste finansijske koristi: kratkoročnu (profit koji se isplaćuje direktno, nakon završene poslovne godine) i dugoročnu (ulog koji se neprestano uvećava iz profita zadruge, a koji će se isplatiti tek po izlasku zadrugara iz zadruge). Ovo takođe znači i da zadrugari imaju jasan i značajan motiv da rade što kvalitetnije u svom (i bukvalno – svom) preduzeću. Jer, što veći profit ostvari preduzeće veći će profit ostvariti i zadruga, pa i oni sami pojedinačno. Holding zadruga je dakle kombinacija negovanja kolektivnih interesa (kolektivno upravljanje preduzećem putem zadruge i zadružne svojine) i individualnih finansijskih interesa svakog zadrugara.
Tokom analize pravnog okvira, autori studije ističu da nije sve tako sjajno kada je reč o funkcionisanju holding zadruga, i da se u praksi mogu postaviti razna pitanja u vezi sa usklađenošću pravnog okvira sa funkcionisanjem ovakvih zadruga, ali i u vezi sa održivošću ideje kolektivnog upravljanja preduzećem (potencijalni sukob kolektivnih i individualnih interesa zadrugara). Otuda se predlažu izmene pravnog okvira koje bi znatno olakšale sprovođenje ove ideje i učinile je efikasnijom i racionalnijom. U tom cilju holding zadruge bi morale da budu prepoznate u Zakonu o zadrugama, ali bi se morala rešiti i neka druga pitanja, kao što je pitanje oporezivanja.
Da li će postojati interesovanje vlasti da učine minimalne korake ka prihvatanju holding zadruga, kroz toleranciju ove prakse, ali i kroz preporučene izmene, pre svega Zakona o zadrugama? Nije moguće dati odgovor na ovo pitanje. Holding zadruge su idealne za IT sektor, kako za postojeća tako i za preduzeća u nastajanju. Uostalom, inicijativa i pilot projekti koji postoje u Sloveniji su potekli iz tog sektora. Čini se da bi u tom smislu bilo nužno pokazati dobru volju prema ovoj ideji, ako ništa drugo onda zbog toga što bi se pružila dodatna mogućnost raznim frilenserima da se udružuju i da uđu u legalne tokove privređivanja (i oporezivanja). Međutim, potencijali holding zadruga prevazilaze ovu specifičnu delatnost i da bi se one približile radnicima i promovisale svakako će biti potrebno da država prepozna njihov potencijal. Čini se da bi joj u tome mogle „pomoći“ razne lobističke poslodavačke organizacije koje inače „uspešno utiču“ na razmišljanja vlasti godinama unazad. Holding zadruge mogu biti tačka u kojoj se spajaju interesi države, poslodavaca i radnika, budući da ideja nudi inovativna rešenja koja državu ne koštaju ništa (osim manjih izmena u pravnom okviru) a istovremeno nude dobru alternativu postojećim (bolje rečeno, nepostojećim) opcijama za sticanje radničkog udela u preduzećima. Zbog toga se može optimistički gledati na naredni period u kojem će se promovisati ovaj koncept i eventualno otpočeti sa prvim projektima holding zadruga. Iako za sada ograničenog dometa, potencijal za radničko učešće u vlasništvu i upravljanju preduzećima je na ovaj način moguće realizovati, što bi mnogim postojećim (a naročito novim) preduzećima otvorilo lepezu novih različitih mogućnosti planiranja svoje budućnosti i stimulisanja radnika. Kako će holding zadruge izgledati u praksi i koliko će biti popularne ostaje dakle da se vidi, ali je izvesno da koncept donosi kvalitativne novine kada je reč o radničkom udruživanju.
Peščanik.net, 23.01.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
