Prošlog maja, pre nego što je ponovo izabran za predsednika Brazila, Luiz Inasio Lula da Silva tvrdio je da ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i njegov ruski kolega Vladimir Putin snose jednaku odgovornost za rat u Ukrajini. Bilo da dolazi iz Brazila, Južne Afrike ili Indije, tvrdnja da se može biti „neutralan“ u ruskom agresorskom ratu nije održiva.
Isto važi i na individualnom planu. Ako bi prolaznik video čoveka kako nemilosrdno tuče dete, očekivali bismo da pokuša da ga spreči. Neutralnost ne dolazi u obzir. Naprotiv, prezirali bismo moralnu niskost pasivnog ponašanja prolaznika.
Kako onda da odgovorimo na nedavno obraćanje Rodžera Votersa Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija? Aktivista i jedan od osnivača grupe Pink Flojd tvrdi da govori u ime „četiri milijarde braće i sestara“ širom sveta. Voters priznaje da je ruski rat u Ukrajini nelegitiman i da ga treba „najoštrije“ osuditi. Ali odmah zatim dodaje:
„Ruska invazija na Ukrajinu je bila izazvana i zato najoštrije osuđujem i provokatore… Poziv na hitan prekid vatre u Ukrajini danas je jedini razuman put. Da nijedan ukrajinski ili ruski život više ne bude izgubljen, nijedan, za nas su svi dragoceni. Dakle, došlo je vreme da se moćnicima kaže istina.“
Da li je Votersova „istina“ zaista izraz neutralnosti? U razgovoru za Berliner Zeitung, on kaže: „Možda ne bi trebalo, ali sada sam otvoreniji da čujem šta Putin zapravo govori. Prema nezavisnim glasovima koje slušam, on vlada pažljivo donoseći odluke na osnovu konsenzusa u vladi Ruske Federacije.“
Ja sam nezavisni glas koji vrlo pomno prati ruske medije i dobro sam upoznat sa onim što Putin i njegovi propagandisti „zapravo govore“. Glavni TV kanali puni su komentatora koji preporučuju da se na zemlje poput Poljske, Nemačke ili Britanije bace atomske bombe. Čečenski zapovednik Ramzan Kadirov, jedan od Putinovih najbližih saveznika, otvoreno poziva da se „borba protiv satanizma [nastavi] širom Evrope i pre svega na teritoriji Poljske“.
Zvanični Kremlj opisuje ovaj rat kao „specijalnu operaciju“ u cilju denacifikacije i de-demonizacije Ukrajine. Među ukrajinske provokacije ubraja se i to što je dozvolila parade ponosa i omogućila da LGBTQ+ prava potkopaju tradicionalne seksualne norme i rodne uloge. Analitičari bliski Kremlju govore o „liberalnom totalitarizmu“ i tvrde da Orvelovu 1984. ne treba čitati kao kritiku fašizma ili staljinizma, već liberalizma.
Ništa slično ne možemo naći u zapadnim medijima, gde je glavna tema pomoć Ukrajini da preživi. Koliko znam, niko nije zahtevao da se promene granice Rusije, niti da joj se zauzme deo teritorije. U najgorem slučaju, naći ćemo kontraproduktivne zahteve da se bojkotuje ruska kultura, kao da su Puškin, Čajkovski i Tolstoj zagovornici Putinovog režima. Ruska kultura zaslužuje istu zaštitu od nasilnika iz Kremlja kao i Ukrajina. Takođe treba izbegavati trijumfalizam i svoje ciljeve postaviti u pozitivan okvir. Naš primarni cilj nije poraz Rusije i njeno poniženje, već opstanak Ukrajine.
Razne „neutralne“ zemlje tvrde da je ovaj rat lokalni sukob, koji bledi u poređenju sa užasima kolonijalizma ili novijim događajima poput američke okupacije Iraka. To je očigledno izvrdavanje. Na kraju krajeva, ruski imperijalistički rat je sam po sebi čin kolonijalizma. Oni koji bi da sada budu neutralni odriču se prava da govore o užasima kolonizacije bilo gde. Voters na primer podržava palestinski otpor izraelskoj okupaciji. Zašto je ukrajinski otpor ruskoj kolonizaciji manje vredan podrške?
Ponekad su stvari zaista tako jednostavne, posebno sada kada se Rusija sprema da godišnjicu svog rata proslavi novom ofanzivom. Opsceno je kriviti Ukrajinu za ruska razaranja, ili predstavljati herojski otpor Ukrajinaca kao odbijanje mira. Oni koji poput Votersa pozivaju na „momentalni prekid vatre“ hteli bi da ukrajinski odgovor na još veću rusku agresiju bude odustajanje od samoodbrane. To je nije formula za mir, već za predaju.
Vredi napomenuti, još jednom, da Rusija računa na argumente „neutralnosti“. Kako objašnjava vojni istoričar Majkl Klark, „Kremlj planira da nastavi borbe sve dok zapadu ne bude dosta i ne izvrši pritisak na Kijev da prepusti koliko god je teritorije do tada osvojeno“. Rusija se ukopava za dugotrajni rat koji će podrazumevati tihu mobilizaciju oko 600.000 vojnika svake godine u „neograničenoj budućnosti“.
Voters je skoro u pravu: Ukrajina zaista „provocira“ Rusiju jer odbija da se pokori njenim imperijalnim ambicijama, uprkos tome što je mnogo slabija. U ovom trenutku, jedini način da prestane da provocira svog agresivnog revizionističkog suseda bio bi da legne i preda se. Da li to isto on predlaže i Palestincima?
Povlađivanje imperijalizmu ne donosi ni mir ni pravdu. Da bismo sačuvali mogućnost da ih ostvarimo barem delimično moramo odbaciti tobožnju neutralnost i ponašati se u skladu sa tim.
Project Syndicate, 17.02.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 23.02.2023.
UKRAJINA
