Grafit na zidu u Palermu: Salvini Parassita
Foto: Ines Tanović Sijerčić

Samo nekoliko sati od noćas do jutros (ponedeljak, 27.1.2020) deli dva događaja koja su lokalna, ali imaju veliku simboličku i u izvesnoj meri globalnu snagu: reč je o pobedi levih i, recimo, normalnih stranaka nad Salvinijem i njegovim ženskim bimbom u „crvenoj zoni“ u Italiji, gde levica vlada već nekih sedamdesetak godina, i zatim o jutarnjem padu vlade u Sloveniji. Pobedu u Italiji zapravo su odnele Sardine, kako je to javno priznao i na tome se zahvalio vođa Demokratske stranke Nikola Zingareti. Sardine nisu nastupile na izborima, već su izvele ključnu akciju za pobedu – dovele su na glasačka mesta za polovinu više birača nego na prošlim izborima. Recept je jednostavan – potruditi se aktivistički, od kuće do kuće, od čoveka do čoveka, pa zatim logistički, pomoći u prevozu i dolasku do glasačkog mesta, i konačno u javnosti, sa veselim okupljanjima. Mediji i troškovi kampanje manje su važni, važni su brojevi i isključivanje straha. Okolnosti u prilog Sardinama bile su regionalni izbori, gde se najbolje radi lokalno, i buđenje razočaranih i zapuštenih gradskih glasača. Velika gradska središta ostaju mesta glavne političke moći, dok je parlamentarne demokratije.

Manjinska vlada slovenačkog premijera Marjana Šarca pala je zbog nedavnog odlaska nekoliko ministara: zadnji i ključni bio je odlazak ministra finansija. Dotični ministar je tako minirao vladin pokušaj da ukine dodatno zdravstveno osiguranje, zlosrećni projekat koji je od savezništva sa vladom bez formalnog učešća u koaliciji udaljio i stranku Levica. Levica je na početku mandata dala odličan predlog o potpunom ukidanju dodatnog zdravstvenog osiguranja: reč je o pravoj korporativnoj shemi (sa odobrenjem države) koja traje već šesnaest godina, da za to izmišljene osiguravajuće agencije maznu državne pare i udruže ih sa dodatkom otetim od građana, kojima zatim nude iste usluge koje im država inače osigurava. Znam kako to izgleda, jer su me pred samu operaciju vratili iz bolnice u vreme kada sam penzionisana; penzija još nije stizala i nisam imala od čega da platim dodatno osiguranje. Vlada dakle nije prihvatila predlog Levice nego je počela izmišljati svoj, koji je trebalo da ugodi svima priključenima na gore pomenutu shemu, i da istovremeno nekako zadovolji prilično besne građane. Ministar finansija je i to sprečio, sa mizernim objašnjenjem da ne daje blanko menice na više od 10 miliona… u vreme najvišeg i najsigurnijeg dvogodišnjeg proračuna u državi. Sve se to dogodilo jedva nedelju dana posle još jednog primitivnog ispada vođe opozicije Janeza Janše o lešu vlade koji se hladi. Naziv „vođa opozicije“ veoma je relativan: reč je o ekstremno desnoj grupaciji sa kultom vođe, koja deluje pomoću naci-fašističkog medijskog centra, plaćenog uglavnom iz Mađarske. Sa tim su povezane para-militarne grupe („varde“), neonacisti, domobranski revizionisti i svašta od sub-političke blatne faune. Ne slede odmah izbori, nego nešto opasnije – predsednik države, manijakalni instagramer Borut Pahor, treba da predloži novog mandatara i za to ima tri pokušaja. Može se desiti da predloži Janšu. Može se desiti da Janša dobije najveći broj glasova na izborima. No ni u prvom ni u drugom pokušaju Janša neće moći da sastavi vladu – nije mogao ni na prošlim izborima, premda je dobio najviše glasova. A čak i ako među političarima bude dovoljno gnjida sa samoubilačkim instinktom (nema političke grupe koja je preživela savezništvo sa Janšom), Ljubljana i drugi gradovi imaju dobru praksu u rušenju Janšine vlade sa ulice. U slučaju izbora, uzor je Sardina…

To je veza između italijanskog i slovenačkog primera: sa jedne strane, dosadna, plitka, providna i nimalo inspirativna parlamentarna demokratija i njeni rituali, sa druge pametno planiranje građana i njihovog sveta, ulice. Letos je odrpana parlamentarna demokratija hladno prekinula naskok Salvinija; ove zime, Sardine su sa ulice pokazale šta znaju. Slična uspešna kombinacija može se dogoditi u Sloveniji: recimo da je to najbolje što Evropa može trenutno da izvede, ili bar šta može da se uradi protiv naci-fašističkog puča, najveće pretnje evropejstvu.

Jer, na drugoj strani ne izgleda dobro. Profesionalni novinari u koliko-toliko normalnim medijima se u većini ne usuđuju da napišu nešto o realnim Trampovim ispadima, da ne bi pali u neki diplomatski klinč. No svako je mogao gledati i slušati neposredan prenos iz Davosa. Nikada, nijedan totalitarni vladar, nigde na svetu nije govorio kao Tramp: ne samo da je zaslužan za prirodne resurse Severne Amerike (nisu postojali ili nisu bili otkriveni pre njega), nego je zaslužan za čistoću vazduha i vode – u državi koja se takmiči sa Kinom u najvećem i najgorem zagađivanju planete; radnici i srednji sloj nikada nisu bili srećniji, čak im se daje i nešto više novca, što je zaista neverovatno plemenito; zasadiće bilione drveća; tu onda dođu smešni detalji – kao sklopio je dogovor sa Kinom – a ko je uopšte izazvao problem, koji u SAD skupo plaćaju, posebno farmeri? I ko to sve kvari – zlobni proroci (tako on vidi naučnike) i zlobni socijalisti (tako on vidi američku Demokratsku partiju), svi ti zaverenici koji su organizovali hoax protiv genija. I naravno, ko vodi i vodiće, pretpostavljamo posle drugog njegovog mandata, sav taj neviđen progres, čistu okolinu i sreću – pa njegova kći Ivanka, ko drugi, valjda kao prva predsednica SAD 2024, sem ako se ne promeni Ustav i predsednik ne dobije doživotni mandat. Čak su mnoga bogataška srca zadrhtala od straha u Davosu na ovakvu perspektivu. Ako Trampov govor i kupovina Velike Britanije koja je u toku nisu ubedili fon der Lajen da EU treba glavom bez obzira da beži iz NATO i da svu svoju diplomatiju Evropa treba da isproba na Iranu i uopšte u domaćem afro-azijskom susedstvu, onda jao nama. Svet je promenio polove i danas kapitalizam lažima, cenzurom, ulivanjem straha, zaglupljivanjem i ratom hoće da drži svet u ruci, dok levi pokreti, razjedinjeni zbog nezaslužene krivice i marginalizacije, vide svet kritičkim okom i debatuju sa razumnim zaključivanjem.

Sve tri pouke objedinjuje Vesna Pešić, ukazujući na nedvosmislenu nameru srpskog predsednika da ukine sve što je još funkcionalno u parlamentarnoj demokratiji, na osnovu početne uzurpacije Ustava i preuzimanja prerogativa koje predsednik države inače nema. Postoji putinska paralela, jer je u toj državi prečica jednostavna. No srpska situacija je, bez obzira na paralele, još uvek realno mnogo bliža italijanskoj i slovenačkoj. Kooperativna kombinacija dosledne primene parlamentarne demokratije i akcije sa ulice mogla bi biti efikasna. To je nešto što ni u Rusiji ni u SAD građani ne mogu ostvariti. Kob malih evropskih brojeva može biti ključna prednost.

Peščanik.net, 28.01.2020.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)